CARRO REI

Ne poznajem Cinema Novo u dovoljnoj meri da bih postavio film CARRO REI malo preciznije u brazilske okvire, ali ovaj film koji je prikazan u Roterdamu 2021. godine ima sasvim dovoljno čitljivih referenci mimo Brazila da se može definisati i razumeti.

Nekadašnja vizuelna umetnica Renata Pinheiro snimila je film koji nudi glumljenu drskost Quentina Dupieuxa ali nije nebuloza, naprotiv, u pojedinim momentima svesno želi da se nadoveže na Ballardov CRASH a nesvesno se još češće generalno nadovezuje na razne Ballardove narative o propasti civilizacije i o fluidnom odnosu čoveka i mašine koji ishodi u seksualnosti. Ovo se ipak ne može smatrati čistom ballardianom jer nažalost ne kreće iz pozicije poretka već se izvesna doza haosa dešava od samog početka.

Glavni junak je dečak koji od detinjstva ima sposobnost da komunicira sa automobilima jer je u jednom od njih, tokom saobraćajne gužve i rođen. I sada kao odrastao momak ne želi da nastavi porodični posao sa taksijima ali kada se pojavi jedan poseban auto, i počinje da utiče na njegov život i okolinu, on se prepušta tom odnosu.

I tu negde narativ postaje konfuzan, auto postaje zao i ima plan kako da naudi ljudima (ne kao CHRISTINE iz Kingovog romana, ali ne ni bitno različito) i stvar tu kreće da se razvija u smeru apsurda i političke satire. 

CARRO REI je film koji je u početku jasan, kasnije postaje više nejasan nego istinski kriptičan jer neka rešenja deluju neobjašnjeno a neka su nebulozna, međutim, ukupno uzev ovo je jedno zanimljivo iskustvo.

U njemu sam posebno uživao kao ljubitelj Ballarda jer iako ovaj film ne možemo ubrojati u klasičnu ballardianu, svakako joj je mnogo bliži od sličnih pokušaja na portugalskom kakav je bio recimo APARELHO VOADOR A BAIXA ALTITUDE Solveig Nordlund. Ipak, on ima nekih detalja, u odnosu čoveka i mašine i u gubitku razuma koji su veoma ballardovski, da se svakako može sagledavati iz tog ugla.

S druge strane, ko očekuje CHRISTINE ili tako nešto, pogrešiće jer ovde nema te vrste neposrednog suspensea ili strave.

Film ima određeni vizuelni rukopis i Renata Pinheiro pokazuje da je zainteresovana za taj aspekt izvedbe.

U svakom slučaju, ovo nije film na liniji recimo TITANE, premda bi se toj ciljnoj grupi mogao pokazati interesantnim i oni bi iz tog ugla mogli pronaći nešto, kao uostalom i oni koji razumeju Dupieuxove filmove. Svakako da recimo imitacija Denisa Lavanta u igri Matheusa Nachtergaelea nije nimalo slučajna.

* * / * * * *