WARDRIVER

WARDRIVER je jedan od onih sjajnih primera koliko je dubok talent pool američke kinematografije.

Uprkos tome što je film napisao i producirao jedan od najtraženijih scenarista skupih holivudskih blokbastera i uprkos tome što ga je režirala rediteljka sa ozbiljnim televizijskim opusom i respektabilnim indie pokušajem, ovaj film sa barem dve ili tri prepoznatljive glumačke face, distribuiran je praktično anonimno, bez ijedne kritike u jakim publikacijama koje prate industriju.

Da nema ovakvih mesta na kojima čitate ovakve zabeleške, velike su šanse da ni po čemu ne biste imali priliku da saznate za ovaj film. A to bi bilo šteta, jer ovo je jedan od najboljih filmova koji su premijerno prikazani u 2026. godini.

Biće ovo dobra godina ako do njenog kraja naiđemo na još poneki ovakav film, odmah da vam kažem.

Po skriptu Daniela Caseya, Rebecca Thomas je izrežirala atmosferičan propulzivan losanđeleski triler u kome će Starešinstvo prepoznati Michaela Manna iz najpotentnije faze a mladi će misliti da ovo ima neke veze sa Nicolasom Windingom Refnom.

Svejedno, šta god ko mislio, WARDRIVER je zver za sebe, na isti način kao što je to bila EMILY THE CRIMINAL pre koju godinu, koliko god bilo pametno zaobilaziti Johna Pattona Forda ovih dana.

Rebecca Thomas je snimila film koji pre svega izvanredno izgleda, u kom se pripoveda bez mnogo reči, a vrlo često reči i kada se izgovaraju zapravo nisu mnogo važne. Ovo je film koji nije lišen verbalnosti u jednom širem smislu, ali je pre svega film atmosfere, emotivnih i intelektualnih vrtloženja i ispitivanje kako napraviti noir u 21. veku sa glavnim junakom koji je haker i za koga nijedna žena nije fatalna.

Konačno imamo junaka koji je duboko okrenut transgresiji, sa dozom dobročinstva koja prati njegovu narcisoidnu potrebu da nadmudruje sistem kroz krađu. Kada upadne u nevolje sa jednim veoma fizičkim kriminalcem, toliko fizičkim da je isključivo bio gonjen za krivična dela u kojima ima nasilja, biva ucenjen da opljačka račun jedne prototipske fatalne žene, mlade mob moll zlatnog srca.

Naš junak biva primoran da izađe iz sveta gde sve rešava za tastaturom na teren gde vladaju fizička sila i hormoni, i tu nas Casey i Thomas uvode u svoju laboratoriju gde ispituju da li je danas moguć u suštini klasično koncipirani (neo) noir.

I rezultat je ohrabrujući. Moguć je noir danas. 

Dane De Haan donosi moderan glumački senzibilitet ali na kraju svaku emociju koju bi izigrani Fred MacMurray mogao da donese, pruža nam i on. Ostatak podele je izvanredan a Jefffey Donovan daje iznenađujuće starinsku a opet savršeno modernu rolu alfa-eksploatatora glavne junakinje koji se nameće kao glavni negativac.

U filmu je sve moderno, i sve je klasično. Kao kod najboljeg Manna.

Čak i kada Casey počinje da nam uzvikuje "Vidi ruke! Vidi ruke!" i pokazuje kako ume da zakuva, preokreti ostaju u klasičarskoj paradigmi logičnog i neočekivanog što je svakako najveći kompliment koji se u ovom segmentu može izreći.

Međutim, ključ je ipak režija, kako je sve ovo sastavljeno u film, kako je sve propulzivno i dizajnirano za popizdeti, kako je sve kontrolisano a opet deluje razgaženo i spontano.

To su neki kvaliteti koji se ili dese ili ne, i ovde se taj X-faktor ostvario.

Kako je ovaj film spao na to da ovde saznajete za njega, ostaće misterija i nepravda, ali sva je prilika da je ovo jedan od onih slučajeva kada su srpski ljubitelji i poznavaoci filma privilegovani u odnosu na američke, i ona instanca kad će zaličiti da bolje poznajete američki film od samih Amerikanaca.

* * * 1/2 / * * * *