BODY BLOW

Postoji film koji zaslužuje naslov HOT FUZZ možda i više nego klasik Edgara Wrighta, a to je BODY BLOW Deana Francisa.

Dean Francis je reditelj sa izvesnim glavnotokovskim iskustvom, tako da je imao predispoziciju da snimi jedan od možda ponajboljih queer filmova koje sam imao priliku da pogledam (iako svakako nisam baš najmerodavniji za ovaj smer). Pod queer filmom ne smatram filmove koji se okvirno bave tim temama ali imaju crossover potencjal i ambiciju da se obrate najširoj publici, već upravo filmove namenjene toj sceni, mreži bioskopa i festivala koja se isključivo obraća LGBT+ populaciji i koji nude eksces u kome ta publika uživa, a ostatku je nezanimljiv ili čak odbojan i uznemirujući.

Slično Wrightovom HOT FUZZu gde je autor krenuo sa spoji policijski buddy akcijaš sa jednom pastoralnom britanskom komedijom, ovde Dean Francis radi to isto samo sa estetikom queer filma.

U izvesnom smislu, BODY BLOW je sve ono što je Friedkin želeo da snimi u CRUISINGu. Tamo gde je Friedkin, ako je išta postigao zapravo postigao neku sliku heteronormativne patologije projektovane kroz priču o fetišizmu i ritualnosti gay leather barova, ovde je iz zajednice proistekao film o community policingu koji pritom uspeva da zarobi taj osećaj nesputane strasti i senzualnosti.

BODY BLOW je priča o mladom gej policajcu, igra ga Tim Pocock, tip koji ima apsolutno mainstream appeal nekog Sama Worthingtona recimo, kog služba za manjine u policije uključuje u community policing. Pod vođstvom iskusnije starešine lezbejke, on je poslat u civilu da ordinira u popularnom klubu koji drži matori drag queen povezan sa podzemljen. U klubu on sreće femme fatale, feminiziranog i hiperseksualizovanog konobara kome ne može da odoli i ubrzo biva uvučen u intrigu koju čine, ucena, pljačka, ubistvo i unutarpolicijska zavera.

Ako je Tim Pocock sjajan i potpuno spreman da zaigra policajca u nekom televizijskom proceduralu istog ovog časa, Tom Rodgers donosi drugačiju energiju kao hiperseksualizovani "zlatni dečko". Posmatrajući hipermaskulinom Pococka i feminiziranog Rodgersa, teško je da ovaj australijski policijski queer film ne dovede do paralele u odnosu Weza i Golden Youtha u ROAD WARRIORu. S tim što je ovde Golden Youth pokretač priče za života a ne kao kod Millera tek posle smrti.

Jedno od obeležja ovog filma, pored snage koju crpi iz policijskih formata, te seksualnog naboja jeste doza smisla za humor koja je karakteristična za queer cinemu. Ovde ima jedna odmerena doza campy humora kako direktnog, tako i nekog koji proizlazi iz situacije, i veliki kompliment za Deana Francisa je način kako je campy temu seksualne zavisnosti i želje glavnog junaka da prestane za masturbacijom uklopio u priču.

Ovaj film svakako nije PHILADELPHIA pa ni CRUISING u pogledu toga gde i kako će biti dostupan i nažalost koliko god prevazilazio estetske pa i izvedbene limite ove vrste filma, sa njima će se naći u istom košu. No, ako bude prilike, preporučujem ga pre svega fanovima policijskog filma, naročito onog starog iz osamdesetih i devedesetih, jer ovo je možda opskurna ali je bitna karika. Ostale ciljne grupe sasvim sigurno već znaju za ovaj film.

U utisku da je ovo ozbiljan film nisam usamljen sudeći po mejnstrim festivalima koji su ga uvrstili u svoj program, no distribucija ipak neće biti tako inkluzivna. U kontekstu queer filma, ovaj film bez problema zaslužuje * * * * ali pošto dobacuje do jednog univerzalnijeg vrednovanja -

* * * / * * * *