HOLY SPIDER

UNDER THE SHADOW Babaka Anvarija bio je neobičan film je u britanskoj produkciji, u žanru na koji nismo navikli da nam stiže iz Persije, snimio jednu dosta vernu stilsku rekonstrukciju iranskog filma. Šta je bio Babakov motiv da odabere taj postupak, osim onog najpovršnijeg - a to je da nam pokaže da može - nisam nikada dokučio

A GIRL WALKS HOME ALONE AT NIGHT Ane Lily Amirpour je bio film na persijskom jeziku, smešten u Iran, i snimljen u Americi. U njemu smo videli neki apstraktni Iran bez ikakvih obeležja, bez pokušaja rekonstrukcije, ali i ambicije da se ponudi nešto novo. Umesto toga dobili smo prazninu koja se samo deklarativno dešava u Iranu ali bez reference na tu zemlju ili njenu kinematografiju.

Ali Abbasi je snimio film HOLY SPIDER u zapadnoevropskoj produkciji, na jordanskim lokacijama, i u njemu je pokušao da verodostojno rekonstruiše Iran našeg vremena, birajući da ne insistira previše na stilskim obeležjima najpopularnijih iranskih festivalskih naslova, čime se paradoksalno približio savremenim iranskim filmovima kao što je JUST 6.5.

Uprkos tome što su savremeni iranski filmovi, naročito koje po svetu zastupa kuća Iranian Independents dosta “slobodni” u pogledu društvene kritike, Ali Abbasi ide korak dalje. Prosto on zaista može da bez elipsi, bez prećutkivanja i podrazumevanja i sl. da nazove stvari pravim imenom. U tom pogledu, rekao bih da su savremeni iranski filmovi kao pomenuti JUST 6.5 ili SHEEPLE naterani da budu inventivniji jer ne mogu da idu tako direktno, pa su ponekad i mračniji od naslova koji se drže zapadnog standarda.

HOLY SPIDER prati serijskog ubicu koji u iranskom gradu ubija prostitutke tvrdeći da je to Džihad protiv greha, u slavu Imama Reze i novinarku koja izveštava o tim zločinima. Međutim, kako ubica komunicira sa policijom, kreće da reaguje i na novinske napise i pokazuje nezadovoljstvo.

Film je inspirisan događajima koji su se zaista zbili u Iranu pre dvadesetak godina i potresli Mašhad tog vremena.

HOLY SPIDER je nešto kao Fincherov ZODIAC smešten u iranske uslove i to je već samo po sebi ekstravagantno, samo sa tom razlikom što ovde uporedo pratimo i ubicu i novinarku i kroz njen lik policajce. Ubica je opet prikazan najpribližnije naslovima kao što je McNaughtonov HENRY: PORTRAIT OF A SERIAL KILLER, sa jednim maltene naturalističkim izrazom.

U završnoj trećini, film odstupa od navedenih uzora i odlazi u nešto drugo, pripovedački manje zanimljivo ali paradoksalno “najiranskije” od svega i u domen u kom priča najdalje iskoračuje u domen nesvakidašnjeg.

Mesto dešavanja igra jako važnu ulogu. Film se odvija u Mašhadu, iranskom svetom gradu gde se nalazi kompleks posvećen Imamu Rezi, i gde se odvijaju hodočašća. Lokalne hodže ne podržavaju ubistva ali im smeta izveštavanje o tome jer stvara paniku, policija svemu prilazi relaksirano jer im dosadašnja iskustva kažu da ubica uvek dolija, i najveći tonus ima upravo novinarka što je dovodi u tenziju sa svim ostalim, mahom muškim protagonistima.

Film je vešto izveden i nudi zanimljiv spoj egzotične lokacije koja nudi više značenja i produkcione ozbiljnosti kroz koju se efektno rekreira savremeni Iran.

Određena šematizovanost, da ne kažem žanrovsko neiskustvo, uprkos tome što Ali Abbasi odavno snima filmove na Zapadu, pa i za angloameričke producente, jeste izneta u relativno mehaničkoj postavci odnosa gde uporna novinarka i žene koje je sistemska nepravde isterala na tržište seksa pokušavaju da se suprotsave tromom sistemu kojim rukovode muškarci nedovoljno alarmirani ovim slučajem odnosno samom ubici čije životno nezadovoljstvo proističe iz osećaja neostvarenosti opet u jednom maskulinom društvu koje ceni velike gestove ili barem žrtvovanje života za velike ideje, što on uprkos učešću u ratu nije ostvario. Ta matrica sama po sebi nije nezanimljiva ali već pre polovine filma postaje veoma očigledna i ne produbljuje se dovoljno, zadržavajući jednu vulgarnu jednostavnost karakterističnu baš za zapadni film.

Ali Abbasi je inače Iranac iz Teherana koji već dvadeset godina živi u Evropi i on zapravo, nikada tamo nije ni snimao filmove i nije proistekao iz te rediteljske tradicije. S druge strane, priče o scenama nasilja iz filma koje su došle iz Kana nemaju puno veze sa onim što se vidi na ekranu. Nasilja ima i to je priroda ove teme ali ono je sasvim prikladno i u skladu sa onim što tema zahteva, ni manje i svakako ne više od toga.

* * 1/2 / * * * *