Već dvadesetak godina me nadražuje pomisao na film Davida Cronenberga koji je imao radni naslovi PAINKILLERS, smešten u svetu u kom je "bol zadovoljstvo" a "hirurgija je seks".
Ne, to nije film o srpskom zdravstvu, to je fantazija koju smo konačno uspeli da vidimo u filmu CRIMES OF THE FUTURE koji je Cronenberg trijumfalno doneo u Kan. Neko vreme ga nije bilo, premda je u međuvremenu imao odličan roman CONSUMED u kom se vratio onome čime se bavio u kanonskoj fazi. I CRIMES OF THE FUTURE je dočekan kao svojevrsni filmski povratak korenima.
Ne mogu reći da je Cronenberg iskorenjen. Imao je posle CRASHa on sjajnih filmova, kao što su EXISTENZ i SPIDER ali rekao bih da je CRASH poslednji veliki Cronenbergov film u smislu da je u njemu poslednji put zaista bio inovator i cutting edge. U CRIMES OF THE FUTURE na neki način on iznova želi da skupi tu energiju, ali inovacija i cutting edge ostaju više u deklarativnoj nameri nego u realizaciji.
O CRIMES OF THE FUTURE je teško govoriti bez tumačenja produkcije. Naime, film je sniman u Grčkoj, i Cronenberg onako dosta neinventivno želi da "iskoristi Grčku", na štetu filma. Bira neke opšte ambijene urbanog truljenja, nekog neodredivog mesta u Drugom svetu neke neodredive antiutopijske budućnosti u kojoj ljudi ulaze u neobične ubrzane evolutivne procese, dobijaju nove organe, a jedan među njima kao performer to sve vadi pred publikom, fetišizuje i tretira kao umetnost.
Novumi se gomilaju, i film tu gubi na snazi. Ovo nije naš svet. Poznat nam je ali nije naš. I nema tog kontrapunkta koji je funkcionisao tako savršeno recimo u BROODu gde u jednoj potpuno uverljivoj socijalnoj strukturi imamo jednu sasvim neobičnu priču.
Ovde se neobičnosti gomilaju, i samim tim ono što je osnovno, što Cronenberga zanima isto koliko i nas, postaje manje ubitačno.
Da li bi bilo više ubitačno u nekom "normalnijem" svetu, nema nikakve sumnje, jer ovako zalazi na teren maltene KROJAČEVE TAJNE u konstituisanju tog imaginarija, na tragu BRAZILa povremeno, ali ni blizu.
Međutim, sad i da se film dešava u boljoj "epohi", u nekom ubedljivijem svetu, sama priča pokazuje da Cronenberg got high on his own supply. Film nema onu sirovu autentičnu snagu već je filtriran kroz teorijska promišljanja body horrora i u tom smislu je veoma ironično da se Cronenbergu možda sveti to što je previše čitao teorijske radove sebi a premalo kritike jer se čini da je zadržao fokus na značenjima a zaboravio ono što je na bazičnom nivou egzekucije činilo njegove filmove tako upečatljivim.
Cronenbergov film jeste u neku ruku povratak korenima, ali sa mnogo tuđe naknadne pameti, i sa određenom dozom svoje. Nažalost, kad se promišlja film je bolji nego kad se gleda. Srećom da Cronenbergovi rani filmovi nisu bili ovakvi jer da jesu, teško da bi dobacili do promišljanja.
* * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment