FATMAN

FATMAN Eshoma i Iana Nelmsa je indie krimi komedija o Deda Mrazu i njegovom biznisu koji je u krizi jer je omladina postala neposlušna, i najgorem od sve dece koje nezadovoljno poklonom angažuje plaćenog ubicu da ga ubije.

Kritike filma FATMAN provele su jako mnogo vremena tretirajući koncept ovog filma kao nešto što je outrageous, posmatrajući gde se Mel Gibson nalazi u odnosu na to, kakav je ovo film, jel ovo neki treš, jel treba da postoji i sl.

Takva recepcija filma je neobična i proističe iz nelagode vezane za Mela Gibsona. Ovaj velikan savremenog filma, i uopšte naš veliki savremenik bio je jedna od najvećih zvezda u poslednjoj garnituru kada je Holivud imao zvezde. Posla pada iz milosti, on je to i dalje ostao i žestoku emociju divljenja i poštovanja zamenile su neke druge emocije.

U svetu u kome imamo desetine filmova po stripovima čiji su sižei osnovni primeri palpa i treša, i svaki od njih košta preko 100 miliona dolara, dakle dobija produkcioni tretman najozbiljnijeg Scorseseovog epa. Ako konačno i sam Scorsese snima IRISHMANa u kome polazi od gimmicka da glumci uz pomoć specijalnog efekta glume likove različitih godina, i to niko ne dovodi u pitanje, zašto je odjednom FATMAN otkrio krizu smisla savremene američke kulture?

Ne znam. Reč je o malom, niskobudžetnom, maltene kamernom filmu o umonrnom čoveku koji je sticajem okolnosti Deda Mraz, o poslu koji mu propada jer je nekakva kriza nekakvog morala i o nekim ljudima koje je njegovo delovanje navelo da pođu putem zločina i psihopatologije.

Elmsi nisu neki velemajstori da bitno prevaziđu budžet, i FATMANu nedostaje potecnijalni bajkoviti bljesak i epska širina koju tema Deda Mraza može da nosi, ali meni je prijao taj street-level pristup, junaku iz bajke koji eto živi u realnosti i sreće se sa ljudima koji su na neki način bili dotaknuti njegovim najboljim namerama i postali zli.

Nije to ništa novo, imali smo AMERICAN GODS Neila Gaimana koji je tu premisu bez većih problema prodao u formi knjige, potom je bila i serija. I jedini način kako objasniti ova tumačenja FATMANa i nekakva čudna očekivanja koja su se oko njega generisala je upravo odnos prema Gibsonu.

Ono što FATMAN jeste je svojevrsni old school krimić sa elementima vesterna o umornom heroju koji je na kraju svog životnog puta ali sticajem okolnostima ima tragediju u tome što ne može da umre. Imamo ubicu koji je primer kako se njegova najbolja namera pervertira. Imamo njihov susret. Isto tako reč je o satiri koja proističe iz uzimanja iracionalne premise i njene razrade dalje na racionalni način.

Cela ta satirična dimenzija o tome da je Deda Mraz podsticaj za božićnu potrošnju koji delom podržava američki javni novac, i da kad to postane neodrživo mora postati deo vojnoindustrijskog kompleksa, možda otvara mogućnost širenja tog “univerzuma” i nudi još potencijala, ali svakako ne limitira ovaj film.

FATMAN jeste skučen svojim budžetom, ali unutar toga što jeste on funkcioniše. Činjenica je da se on ne može žanrovski sabiti u jedan okvir, ali ovo je indie film, zašto bi pa morao biti visokooktanska žanrovska priča bilo koje vrste. Trejler nota bene jeste sugerisao više tu tvrdu vestern atmosferu ali ovaj film je i ima, samo više u karakterima nego u baratanju naoružanjem.

Stoga, FATMAN dolazi kao ono što smo zaslužili pred Novu godinu kroz svoj odnos između ostalog prema Melu. Hvala je vredno to što se opredelio da se u nezavisnim okvirima bavi quirky projektima sa zanimljivim scenarijima, što FATMAN jeste. Kritika je očigledno pomislila da posle izbacivanja iz industrije nekako može dobiti skupu bajku sa Melom u glavnoj ulozi, ali ne znam tačno na osnovu čega, i onda se naljutila kada joj se nije pojavio POLAR EXPRESS zemeckisovskih dimenzija.

Ovo svakako jeste Melov POLAR EXPRESS, namenjen ljudima koji njega vole i kapiraju njegove filmove. I on im uzvraća još jednom sjajnom, veoma promišljenom i svedenom rolom. 

* * * / * * * *