THE GREY

THE GREY Joe Carnahana je film koji sam gledao onomad, pre desetak godina kada je izašao ali ne znam kako, nije se našao na Corneru.

Elem, reprizirao sam ga i da, to je bio film koji nas je podsetio na ona velika očekivanja koja smo imali od Carnahana posle filma NARC. Nažalost, on na ta očekivanja nije adekvatno odgovorio i danas je postao ipak jedan relativno nevažan, ili da kažem manje važan reditelj koji oscilira između filma i televizije.

THE GREY je producirao Tony Scott, reditelj koji ga je prepoznao od starta i još od kratkog filma TICKER snimljenog za BMW, pružio mu veliku priliku. I u ovom filmu negde vidimo šta je sve Carnahan u stanju da napravi, no THE GREY je nekako došao prekasno, iako je dobro prošao u bisokopima.

Za razliku od simpatičnog ali prenatrpanog i nekonzistentnog SMOKIN’ ACES u kom je Carnahan po drugi put “debitovao”, ovde imamo posla sa jednim zrelim filmom. Da je snimio ovo umesto onog užasnog A-TEAMa, ko zna gde bi bio danas.

S druge strane, da nije snimio A-TEAM ne bi mogao da privuče Liama Neesona za glavu ulogu u ovom filmu i prodruži ga ansamblu u kom su još Dermot Mulroney, Grank Grillo, Dallas Roberts i James Badge Dale, odlična ekipa za mačo avanturistički triler.

Premisa je jednostavna. Grupa radnika sa naftnog postojenja na Aljasci ide avionom na odmor, avion pada i oni se nađu u snežnoj pustoši, kao plen vukova koji kreću da ih ubijaju i klopaju jednog po jednog.

Vukovi su nezgodni za snimanje, a glupo je praviti CGI i Carnahan njihove napade snima u kratkim i veoma krupnim munjevitim kadrovima, sa dosta brzih rezova, pokreta kamere, sa jasnom idejom da se “zamulja” situacija. Suspense gradi na dugim pazuama i mirnim deonicama koje prekidaju munjeviti napadi i to funkcioniše.

Vukovi u ovom filmu nikada ne postaju klasična horor pretnja, ali ovo i nije nekakav creature feature ili horor film. Mirne scene se najbolje kada su ambijentalne, u širokim planovima, sa veoma evokativnom i vibrantnom fotografijom Masanobu Takayanagija.

Carnahanov scenario je vešto postavjen, i uprkos tome što u pojedinim deonicama ta “veština” postavljanja stvari pomalo ukazuje svoje šavove, i počinje da deluje kao konstrukcija koja se vidi, sve to nekako uspeva da postavi u funkciju priču i da ponudi par lekcija o tome kako se junakova trauma može ovaplotiti i iskoristiti kao naratvina tehnika.

U tom smislu, THE GREY ima deonice koje su možda digresivne, ali one imaju smisla. Za moj ukus su neki dijaloški segmenti predugi i suviše naglašeni, ali to jeste zapravo zalog ovakve priče, civilizacijska nulta tačka koja ogoljava junake. 

THE GREY je daleko od savršenog filma ali jeste podsećanje na to šta smo očekivali od Carnahana a na kraju ipak nismo dobili, a to je samouveren hawksovski narator koji vlada tehnikom kao Tony Scott. Verujem da je i Tony u njemu video svog nastavljača. Nažalost, nije ga dobio. Ali i dalje, pratimo Carnahana i nadamo se ovakvim naslovima koji su ono što od njega očekivali.

* * * / * * * *