THE SLAMS

THE SLAMS Jonathana Kaplana nastao je u produkciji Genea Cormana i po scenariju Richarda L. Adamsa i izašao 1973. godine, dakle u istim okvirima kao Witneyev DEVIL’S ISLAND.

I ovo je izvanredan film sa Jimom Brownom, s tim što je za razliku od Witneya, Kaplan već bio osvedočena Blaxploitation kuka. Otud nema mnogo iznenađenja u tome što se Kaplan odlično snašao u ovom miljeu. Uprkos tome što znamo da je porodica Corman bila sklona raznim vidovima ponekad suludog exploitationa tipa snimanje više filmova u jednom dekoru i sl. ovde su sve sličnosti samo na nivou pojedinih delova zapleta.

Naime, ovde je glavni junak Jim Brown kao najsposobniji član nemilosrdne bande lopova koji uspeva da jedini izvyče živu glavu kada je uzeo plen od milion i po dolara od Organizacije. Ranjen, završava u zatvoru a organizacija na razne načine pokušava da “dopre” do njega, da ga ubije ili uceni ili nešto treće.

Međutim, ni glavni junak nije veverica, ume da se brani, ume da se dogovara.

U DEVIL’S ISLANDu, Witney prikazuje egzotičan svet zatočenika na Đavoljem ostrvu u Francuskoj Gvajani, sa akcentom na queer ekipu “devojaka” među zatvorenicima koji međutim imaju svoj integritet i načine da se brane.

THE SLAMS se manje dotiče te ekipe “devojaka” mada ih ima, ali vrlo zanimljivo predstavlja rasnu dinamiku između crnaca i Italijana koji predstavljaju Organizaciju i sveopštu korupciju koja vlada između uprave zatvora i zatvorenika u kojoj su svi oni zajedno jedna banda.

Na Brownovoj strani je kao u SLAUGHETR’S BIG RIP-OFFu ponovo jedan pimp koji je prikazan sa simpatijama, apsolutno bez osude i jedna je od retkih figura iz podzemlja u ovom filmu koja ima neku vrstu morala.

Kaplan fetišizuje Jima Browna i ima materijal za to. Pronalazi mu i barem jednog fizički dostojnog takmaca, i svaka borba deluje neizvesno, u atmosferi paklenog zatvora koji prikazuje u neobičnom spoku žanrovske ortodoksije i košmarnog dokumentarizma.

THE SLAMS jeste star vehicle ali Kaplan sebi dozvoljava “luksuz” i da malo raširi priču, i da je prikaže izvan onoga što je osnovni zaplet oko glavnog junaka. U tom smislu taj dokumentaristički duh u mnogim situacijama daje zanimljive rezultate i Kaplan evidentno proširuje okvire izraza dok god dobro rešava osnovni zadatak.

Upotreba snimanja iz ruke, daje filmu izuzetnu propulzivnost, scene borbe su energične, elegantne a film je izuzetno dobro slikan, a kako i ne bi bio kad ga je radio Andrew Davis, čuveni snimatelj koji je kasnije postao holivudski reditelj A-lige i potpisao nekoliko odličnih akcionih trilera.

Davisovi grindhouse koreni su uzbudljivi, ali u ovakvim filmovima je potpuno jasno da su i on i Kaplan u rediteljskom postupku mnoge postupke realizovali izuzetno vešto i uticaj ovih filmova na savremeni žanrovski film, na reditelje poput Zahlera recimo, ili Tarantina mnogo je veći od velikog dela mejnstrima tog vremena.

Cormanove produkcije lansirale su mnoge čuvene reditelje, doduše više Rogerove nego Geneove. Ipak , ovde je jasno da su reditelji koji su radili neke od ovih filmova možda snimali za Grindhouse ali su stvarali za večnost.

Snaga realizacije ovog filma, politički angažman, antiestablišmentska drskost, sve to se danas teško može zamisliti u B-produkciji jer ona upravo i pokušava da bude prijemčiva najširoj publici i da nadmejnstrimi mejnstrim. U Blaxploitationu su ljudi očigledno mislili potpuno drugačije, premda ovi naslovi koje ja sada fetišizujem nisu bili toliko prepoznati u prvom krugu reafirmacije Blaxploitationa.

* * * 1/2 / * * * *