Friday, December 2, 2016

ALLIED

Zemeckisov novi film ALLIED predstavlja još jedan njegov izlet na teritioriju filmofilske perverzije spojene sa sposobnošću da se zaintrigira savremena publika. Iako ALLIED svakako nije prvi Zemeckisov grown up movie, ovo jeste njegov prvi triler sa smrtonosnim i masovnijim konfrontacijama. Iako je područje Drugog svetskog rata dotakao kao scenarista filma 1941 Stevena Spielberga, to je pre svega bila komedija, dočim je WHAT LIES BENEATH bio triler smešten u domaćinstvu. Za razliku od njih ALLIED je špijunski triler smešten u vreme Drugog svetskog rata, u kome se ljudi otvoreno ubijaju a konflikti rešavaju oružjem što je generalno nesvojstveno Zemeckisovom opusu, iako je "industrijski standard" u epohi kada se on bavio filmom. U tom pogledu vrlo je zanimljivo kada shvatimo da on do sada zapravo nije napravio ni približno sličan film u pogledu žanrovskog konteksta jer i kada je radio triler bilo je to nešto drugačije.

ALLIED se nadovezuje na hitchcockovske špijunske trilere u kojima su intrige, predmeti za koje su junaci bore, pa i politički sporovi zapravo McGuffin oko koga se prelamaju odnosi među karakterima. Nota bene, ALLIED se više bavi Drugim svetskim ratom nego što se NOTORIOUS zapravo bavi nacističkim pokušajem da u Južnoj Americi naprave atomsku bombu, ali u oba slučaja, ključni su junaci i glumci koji ih igraju. Ovde su u glavnim ulogama Brad Pitt i Marion Cotillard pa je samim tim i on više Gary Cooper nego Cary Grant a i ona je više Barbara Stanwyck nego Ingrid Bergman, ali svakako to je ta ista vrsta holivudskog filma starog kova sa glumcima u prvom planu.

Koliko god u ono vreme star vehicle filmovi delovali kao rutina, u velikom broju slučajeva konfekcija, tek danas shvatamo koliko je to bila "ozbiljna kinematografija". Za početak u prvom planu su bili glumci, a to znači da su morali da imaju nekakve "likove" i nekakve priče u koje su ti likovi upleteni. Danas, ALLIED stoji kao maltene Oscar-bait baš zbog tog gotovo dekadentnog bavljenja ljudima i zvezdama koje su u prvom planu umesto koncepta ili IPa. Gotvo je neverovatno da je film sa zvezdama u prvom planu danas postao takva ekskluziva i do te mere upmarket product ali očigledno je tako. U periodu kada institucija filmske zvezde kao takve zamire, Zemeckis snima jedan film te izumiruće vrste.

Nisam preveliki fan Stevena Knighta kao scenariste ali srećom, u njegovom novom predlošku nema ničega što Zemeckis nije uspeo da prevaziđe. Knightov starinski i prilično kamerni špijunski triler Zemeckis uspeva da ispuni tenzijom vešto kombinujući autentičnu atmosferu četrdesetih sa stilemama na koje smo navikli iz filmova o tom periodu. U tom ispravnom balansu između rekonstrukcije epohe u kojoj nam je demistifikuje i filmske interpretacije koja ju je izrazito mistifikovala, Zemeckis uspeva da izbaci junake u prvi plan, i da napravi čitav niz bravura-sekvenci koje su ovog puta u drugom planu u odnosu na njih dvoje.

Odnos između glavnih junaka je ključ filma i Zemeckis izvlači maksimum iz Knightovog scenarija pre svega zato što neprestano tumači odnos između autentičnih osećanja i pretvaranja dovedenog do savršenstva. U jednom trenutku, povlači se znak jednakosti između performativa svojstvenih braku i rada iza neprijateljskih linija, u kome čak i najvećigestovi i žrtvovanja ostaju enigmatični jer je teško dokučiti njihov pravi smisao. U pogledu melodrame, Knight kreće putem surovog ekscesa koji praktično nadilazi i ono čime se bavio Holivud šezdesetih i maltene zalazi u domen nemačkog filma istog tog vremena.

U određenom smislu, ALLIED se može postaviti u odnos sa Gibsonovim HACKSAW RIDGEom. Oba se bave Drugim svetskim ratom, oba se nadovezuju na filmski stil klasičnog studio filma, oba imaju ljude u prvom planu, i bave se temom žrtve. Paradoksalno, u ovom poređenju Gibson ima jednu neočekivanu prednost - na njegovoj strani je faktor impresioniranja publike nečim što do sada nije videla. Tehnički gledano, svojom upotrebom CGIa na najneočekivaniji način ALLIED i dalje nudi nešto što do sada nije viđeno, ali primarni cilj ovog filma bio je da moderno, sveže telo klasičnom trileru i melodrami velikih majstora iz crno-bele ere. Tehnički to su stvari koje smo videli, samo nikada na ovakav način.

Na tom ispitu, bez ijedne očigledne senzacije u vizuelnom i tehničkom pogledu, Zemeckis prolazi ispit upravo na nivou karakterne studije u formi trilera. Slično Verhoevenu u filmu ELLE, rekao bih da je zagazio na teritoriju na kojoj skoro nikada ranije nije bio i ostavio je trag kao da je oduvek bio tu.

* * * 1/2 / * * * *

No comments:

Post a Comment