Renny Harlin je tokom svoje sovjetske avanture snimio, za sada, dva filma od kojih je prvi 5 DAYS OF WAR bio gruzijska antiruska propaganda i prilično tanak film sa pseudo-All Star podelom koji je trebalo da prikaže žrtvu te zemlje u ratu za Južnu Osetiju. Uprkos nekim dobrim akcionim sekvencama i radoznalosti međunarodne javnosti, to je bio kreativni promašaj za Harlina i svakako nije ponovio uspeh Gilla Pontecorva u Alžiru. Drugi film koji je snimio u bivšem SSSR jeste ruska koprodukcija THE DYATLOV PASS INCIDENT found footage film inspirisan istinitim događajem u kome grupa američkih studenata istražuje čuveno stradanje grupe planinara iz 1959. godine.
Harlin se nije preterano dobro snašao u found footage podžanru. Njegov film izgleda kao pokušaj reditelja konvencionalnih filmova da koketira sa tim pravcem i u izvesnom smislu više liči na hendikperirani konvencionalni film nego na found footage, premda je u pogledu nekih rediteljskih rešenja zato i pitkiji i prihavtljiviji publici koja ne voli taj podžanr. U izvesnom smislu, Harlin se bolje snašao nego Barry Levinson kome je found footage na kraju potpuno ubio strukturu filma a Harlinu je sa druge strane struktura ostala vrlo konvencionalna, čak i previše ako imamo u vidu formu kojom se bavi.
Kada stvari postanu visceralne, Harlin se odlično snalazi, ali celu dokumentarističku postavku ne radi toliko nekompetentno koliko zapravo bez ikakvog ubeđenja. Naročito ako imamo na umu vrhunce koje su u pogledu found footage estetike postigli CHRONICLE i TROLLJEGERNE, odnosno u pogledu prikaza post-sovjetskog užasa koji imamo u pseudo-found footage filmu CHERNOBYL DIARIES. Otud, ovaj Harlinov oportuni pokušaj da iz post-sovjetskog ćoška napravi globalni kambek deluje promašeno i ne čini se kao film koji će postići taj cilj.
* * / * * * *
Harlin se nije preterano dobro snašao u found footage podžanru. Njegov film izgleda kao pokušaj reditelja konvencionalnih filmova da koketira sa tim pravcem i u izvesnom smislu više liči na hendikperirani konvencionalni film nego na found footage, premda je u pogledu nekih rediteljskih rešenja zato i pitkiji i prihavtljiviji publici koja ne voli taj podžanr. U izvesnom smislu, Harlin se bolje snašao nego Barry Levinson kome je found footage na kraju potpuno ubio strukturu filma a Harlinu je sa druge strane struktura ostala vrlo konvencionalna, čak i previše ako imamo u vidu formu kojom se bavi.
Kada stvari postanu visceralne, Harlin se odlično snalazi, ali celu dokumentarističku postavku ne radi toliko nekompetentno koliko zapravo bez ikakvog ubeđenja. Naročito ako imamo na umu vrhunce koje su u pogledu found footage estetike postigli CHRONICLE i TROLLJEGERNE, odnosno u pogledu prikaza post-sovjetskog užasa koji imamo u pseudo-found footage filmu CHERNOBYL DIARIES. Otud, ovaj Harlinov oportuni pokušaj da iz post-sovjetskog ćoška napravi globalni kambek deluje promašeno i ne čini se kao film koji će postići taj cilj.
* * / * * * *
No comments:
Post a Comment