TAKING LIVES

pogledao sam TAKING LIVES. upravo zbog DJ Carusa mi je to bio jedan od najocekivanijih filmova godine. rec je o projektu koji je prvobitno developovao Tarsem kod Bruckheimera ali se film ubrzo nasao u turnaroundu i zavrsio u Warneru.

DJ Caruso me je prijatno iznenadio filmom THE SALTON SEA. moram priznati da mi je najprijatniji element tog filma bila rezija, premda mislim da je scenario jedan od boljih svoje vrste. ne volim filmove sa prevelikim brojem frikova po kvadratnom metru i THE SALTON SEA je na tom planu igrao na ivici faula ali se na kraju ispostavio kao dobar i bitan film te ga sad ponosno cuvam na kaseti.

THE SALTON SEA je imao neku vrlu zanimljivu luzersku pricu oko sebe. izasao je u pogresnom trenutku asa castom koji u to vreme nije bio aktuelan i nekako je sve bilo uzasno pase oko njega. cini mi se da je nesto konkurisao RINGu i tako tim filmovima gde zaista nije imao sanse.

TAKING LIVES je luzerski na drugi nacin. DJ Caruso u njemu pravi suprotnu gresku. snima film koji je toliko in da je pase, odmah na startu. svi sastojci filma su do te mere efemerni da boli. naime, imamo serial killer flick sa Angelinom Jolie, sa Ethan Hawkeom koji izigrava kinky Warner Bros personality iz TRAINING DAY. i Kieferom koji se pojavljuje u istoj funkciji kao u PHONE BOOTH, kao special guest star, sto je televizijski termin, a opet s druge strane, radeci seriju 24, Kiefer deluje relevantnije na TVu nego na filmu ovih dana.

Joe Bokenkamp je napisao adaptaciju romana Michael Pyea. Problem je u tome sto je adaptacija pogresno koncipirana. Nisam citao roman, dakle govorim iskljucivo o drmaskom aspektu. Prvo, broj likova je suzen cime se onemogucuje mogucnost za obrte. naprosto sve obrte sam video unapred. posto sam covek iz struke, obicno ih i vidim unapred ali ovoga puta su obrti prozirni cak i za laike. kada je vec takav materijal bolje je bilo da se igra na hickokovsku varijantui suspensea gde publika zna vise od junaka. no, ta vrsta konceptualizacije je ocigledno odbacena te se stepen saznanja izmedju publike i junaka stalno menja.

konceptualno hickokovska prica koja se mogla izgraditi kada bi likovi prodisali, kada bi se prekinulo sa prevelikim strukturalnim elipsama (redak serial killer flick gde vidimo samo jedno ubistvo, sve ostalo je elipsa) kada bi se gradio suspense na bazi znanja.

u ovom obliku imamo predlozak za POTENCIJALAN hickokovski triler koji je izradjen sa mentalitetom akcijasa, s tim sto neme niti akcije niti Hitcha.

fotku je radio Amir Mokri, DP koji me je odusevio radom u BLUE STEEL kao staticnom filmu i u BAD BOYS2 kao hiperkineticnom, no ovde ne nailazi na ozbiljne zahteve. uh, TAKING LIVES bas pada upravo kad se pomene BLUE STEEL...

ako je za utehu, DJ Caruso unosi malo sitnog veza, ima jedan dobar jump scare, i jedan lukav lazni rakord, ali sve ostalo je rutinski i samo pokazuje da je on stekao veliku vestinu radeci na televiziji da ni od cega napravi nesto sto se gleda. ko je video Carusovu DARK ANGEL epizodu MEOW zna o cemu govorim...

THE GATHERING

gledao sam film koji cekam vec dve godine. rec je o Brian Gilbertovom filmu THE GATHERING. Brian Gilbert ima vrlo zanimljivu filmografiju van zanra. snimio je filmove poput WILDE i TOM & VIV, koji su klasicni kostimirani engleski primeri dobro uradjene kaligrafske kinematografije. ponadao sam se da bi Brian Gilbert mogao biti novi Bernard Rose.

naravno, sa izostankom ozbiljne bioskopske premijere, ta ocekivanja su opadala, ili su se barem usmeravala sa kvaliteta na harizmu Christine Ricci. na svu srecu, film mi je bio vrlo prijatan. ne cudi me zasto se nije nasao u bioskopu. naprosto film nije opterecen svim vanfilmskim teretima i referencama koje bi ga ucinile major bioskopskim flickom. niti je rimejk, niti je sequel, niti je slican nekom veliko hitu.

THE GATHERING je najslicniji programmerima iz vremena Hammer stduija. stavise, verovatno su Hammer filmovi najvise uticali na THE GATHERING.

mislim da bi THE GATHERING morao da se nadje na jelovniku ljubitelja zanra. sto se ostalih tice, plasim se da bi ih mogao umoriti narativni konzervativizam Brian Gilberta.

i Christina Ricci rula!

SCHOOL OF ROCK/STARSKY AND HUTCH

Ovih dana su se prilicno gledali filmovi.

Prvo bih izdvojio SCHOOL OF ROCK, idealan flick za otaku. Prica o rokenrol ucitelju koji malu decu uvrstava u svoj bend sa kojim odlazi na Battle of the Bands audiciju. Mislim da ovaj film ima apsolutnu upotrebljivost za klince, i poneke odrasle. Medjutim, scenario na kome je izgradjen je prazan i prepun raznih ponavljanja. Time moj omiljeni komicar i svojevrsni alterego Jack Black biva onemogucen da zasija vec se trosi u preteranom izmotavanju. Glumacka podela klinackih uloga je sjajna i deca su prilicno slatka (sva sreca Cripple voli decu) ali je to sve nedovoljno da ispuni gromoglasne najave. Linklater je zapravo slab reditelj i o njegovoj impotenciji svedoci i to sto ovaj film koji ima materijala za 80 minuta traje preko 100.

No, gledao sam i jedan autenticno veliki film STARSKY AND HUTCH Todd Philipsa. KAKAV FILM! Ingeniozan koncept. Apsolutno ga preporucujem. Dakle, stos je u sledecem. Kao huge buff za policijske serije mogu posvedociti da je STARSKY AND HUTCH (ne mesajte je sa Mr. Hankyjevim TURNER AND HOOCH) bila straight serija, nekakva preteca MIAMI VICE. Philips je napravio komediju od konvencija serije. I to na sledeci nacin: naprosto je snimio imaginarni STARSKY AND HUTCH:THE MOVIE u seventies stilu, sa mirisom seventies pulpa i tek ponekim gegom koji iskace iz konvencija serije. I film je vanserijski spektakl. Yelena i ja smo probudili moje sirote roditelje koliko smo urlali od smeha i zakleli smo se da forsiramo samo seventies outfite od sad...

LOVE ACTUALLY

LOVE ACTUALLY me je razocarao. Cak sam malo i iznerviran time koliko je uzaludan film potpisao Richard Curtis. Naime, on je ranije imao neprevazidjenu sposobnost da pravi romanticnu zabavu sa ostrim ivicama. A u ovom pastisu je potpuno kastriran i film je sklepan od nekoliko prica koje se gotovo sve zavrsavaju uspesnom romansom, a nemaju vremena ni da se razviju, nema nikakvog problema ili prepreke. Anti-film. Ili pak emocionalni pornic, u kome se ljubav nudi umesto sexa...

BIG BOUNCE/50 FIRST DATES

Prvo sam overio BIG BOUNCE, koji je prilicno slab. Mnogo sam ocekivao od George Armitagevog flicka kojim se prakticno vraca na teritoriju blisku svom najvecem filmu MIAMI BLUES. Meni je Willeford naravno daleko superiorniji pisac od Dutch Leonarda ali nekako postoji dinamican odnos izmedju njih dvojice. Uostalom na Willefordima koje imam, courtesy of Big Daddy Tripp, ima Dutchov predgovor.

Nazalost, BIG BOUNCE je ispao bas messy affair. Doduse, ima indicija da ga Armitage delimicno nije rezirao zbog nekih zdravstvenih nevolja. No svejedno, Guiterezov skript je suvise neobavezan za americki film. I nedostaje mu cak i uzarenost Dutchovih dijaloga. Medjutim, ne bih bio Armitageov kinky fan i poverenik kada ne bih rekao da bi BIG BOUNCE, isti ovakav, samo sa francuskim glumcima, bio idealan Chabrolov film...

50 FIRST DATES je mogao da bude remek-delo da nije zaista neuspelih i glupih grossout momenata. Ovo je samo naizgled gimmick driven grossout romcom. Gimmick je toliko mracan da romcomu daje gotski element. Prica time dobija neocekivanu emocionalnost. Adam je dobar. A Drew je... Drew je... Ne znam sta da kazem. Bas sam sucker za Drew.

THE PASSION OF THE CHRIST

Gledao sam THE PASSION OF THE CHRIST. Moram prvo reci da me je film inspirisao da ga pogledam jos jednom. I da cu kompletniji komentar dati na drugo gledanje. Takodje, gledao sam ga na malom ekranu, i moram priznati da se radujem gledanju na velikom ekranu.

THE PASSION OF THE CHRIST ima zanimljiv koncept. Gibson je napravio film  koji pokusava da postavi muke Isusove u realisticki, bezmalo naturalisticki kontekst. U tom cilju ga je evidentno rezirao sam, sto je dobro jer bi neki inspirisan reditelj verovatno overdozirao sa filmskim resenjima zanemarivsi liturgiju i realisticnost. Gibson ga je rezirao po sistemu `siri plan da se vidi sta rade, uzi plan da se vidi ko govori`, nothing too fancy. Time je izbegao klopke koje bi u film uneo neko poput Ridley Scotta koji bi snimao zalazak sunca, kap, pticu na mom dlanu i tako to. Konacno, svi junaci govore svojim istorijskim jezikom. Film se desava na aramejskom i latinskom, sa povremenim titlovima na dijalozima koji su bitni za radnju. Sporedna brbljanja rimskih vojnika i slicne scene nisu titlovane sto je super.

Problem filma je najpre u tome sto koncept nije dosledno sproveden. Sve ovo je kao realisticno a opet film prati konvencionalna muzika koja bi upravo bila u Ridleyevom filmu. Zatim, neki momenti bivaju poetizovani kroz slow-motion, iz cista mira. Konacno, Gibson minimalno zalazi na teritoriju metafizike i na njoj se zadrzava krace nego drugi (dakle nema tu Scorseseove psihodelije) ali ima poneki malo nezreo prikaz nadprirodnog. U krajnjoj liniji, moramo priznati da su svi prikazi supernaturalnog, tj. svega onoga sto ulazi u sfere Vere delikatni i da jako tesko mogu biti uspesni. Te se zato moraju izbegavati i ostaviti gledaocima da sami zamisle.

Od supernatural detalja, moram pohvaliti dizajn Sotone i njegovog chriscanninghamovskog `cometodaddy` offspringa.

Kad je rec o samim mukama, ne znam o kakvom preteranom nasilju to govore. Mozda je opet kljuc u mixu zvuka. Ali, ono sto se vidi nije do sada nevidjeno. Jedino je nov kvantitet i trajanje muka. To do sada nismo cesto vidjali, narocito ne u filmovima o Isusu.

No, pogledacu film jos jednom. Gledao sam ga sa Yelenom, i onda je neizbezno u jednom momentu krenula prica o tome kako bi izgledao Joe Danteov Jesus-flick, koga bi igrao Corman, da li bi Landis igrao Judu, a Raimi nekog prosjaka... Koje bi omaze videli itd.

Ono sto je Mel Gibson pokazao sa ovim filmom je da ima petlju. I vec je na tom nivou THE PASSION OF THE CHRIST vredno ostvarenje kakvo se retko srece.

THE BUTTERFLY EFFECT

Gledao sam THE BUTTERFLY EFFECT. Rec je o odlicnom filmu i strasno mi je krivo sto ga nisam gledao na boljoj kopiji. Medjutim, cak ni kopija sa slabim tonom ne moze, jasnu ideolosku i konceptualnu matricu ovog ostvarenja.

THE BUTTERFLY EFFECT je  ucinio sve ono sto R. Kelly nije u filmu DONNIE DARKO. Spojio je realisticko preispitivanje problema mladih ljudi sa izlomljenoscu vintage Camerona i Zemeckisa. Upravo me je taj aspekt DONNIE DARKOa najvise lozio dok sam citao najave i film me je bas razocarao. Shvatio sam da cu morati da sacekam ne neku pribraniju varijantu nase, nadam se, kolektivne, vizije kako bi izgledala aplikacija TERMINATORa i BACK TO THE FUTURE na sadasnji trenutak u zivotu. Dok je R.Kelly doneo izlomljenost koja nije zemeckis-cameronovska, Bress i Gruber upravo uspevaju da stvore konsekventnu interpretaciju nepredvidljivosti putovanja kroz vreme i pokusaja da promenis stvari. A da pritom, njihov film nema klizav element vremeplova vec da se koliko god moze drzi realistickog miljea.

Zeitgeist je takodje odlicno uhvacen. narocito mi je prijala referenca na filmove SE7EN i DUMB & DUMBER koji se vrte u lokalnom bioskopu, a koji je producirao studio New Line, proizvodjac filma THE BUTTERFLY EFFECT. Kao i THE FACULTY, tako se i THE BUTTERFLY EFFECT zavrsava opesmom grupe Oasis. Pesma Oasisa na kraju filma je uvek dobar znak...

SANSA/INVASIONS BARBARES/LJETO U ZLATNOJ DOLINI/POVRATAK/BUONGIORNO, NOTTE/AMERICAN SPLENDOR

SANSA by Siegfrid

SANSA je los lumpenproleterski film koji nije dosadan zbog prilicno agresivnog kadriranja, kamere iz ruke, dosta pokreta same kamere i aktera.

INVASIONS BARBARES by Denys Arcand

Arcandov film ima izvesna sarmantna resenja ali pokazuje koliko je zapravo dobro sto odavno nema zaista ozbiljnih filmovab koji stizu sa americkog kontinenta. Arcandov kanadski film pokazuje koliko su oni u stvari svi sisli s uma. Ideologija ovog filma je da se covekovo telesno raspadanje moze prevazici novcem, da se sa dovoljno novca moze preci na duhovni momenat zivota koji se gasi. A da se duhovni elemnt gasi kada se sve veze izjednace, dovedu u sudar i pretvore u opsti cirkus. Jezivo. Istovremeno, mislim da film moze biti relativno zabavan poluprostom narodu.

LJETO U ZLATNOJ DOLINI by Srdjan Vuletic

LJETO U ZLATNOJ DOLINI je neobican bosanski film. To je film koji ne pokusava da bude klasican bosanski sevdah opus, niti pak pokusava da napravi kapital od ratnih dejstava. Rec je o pokusaju urbanog filma, americkog tipa. Najbolje se moze opisati kao prilicno lose izveden mix Dragojevicevih RANA i Kirk Wongovog THE BIG HIT.

POVRATAK by Zoran & Svetlana Popovic

POVRATAK je realno vise TV emisija nego dokumentarni film. Medjutim, Zoran  i Svetlana su najboje cuvana tajna naseg filma. Zoran je naime slovio za najtalentovanijeg ili barem jednog od najtalentovanijih ljudi na FDU no bolest ga je sprecila da napravi karijeru. Medutim, on cak i u ovom narucenom dokumentarcu o povratku Srba u Krajinu pokazuje koliko vlada filmskim jezikom.

BUONGIORNO, NOTTE by Marco Bellochio

Bellochiovi psihodelicni politicki filmovi bizarne naracije su vec poceli da me intrigiraju. Naime, taman kada postigne tonus solidnog BBC materijala, kada pomislim da ce njegov film biti solidna informacija na nivou TV serije, Bellocchio ode u totalnu psihodeliju i neocekivano zbrza pricu, svodeci film na nivo negledljivosti. Tako je i u njegovom novom filmu koji rekonstruise otmicu i ubistvo Alda Mora. Ovim nesretnim filmom je i zatvoren FEST.

AMERICAN SPLENDOR by Shari Springer Berman & Robert Pulcini

AMERICAN SPLENDOR je duhovit i solidno uradjen u kome prevelika potreba autora da oneobice pripovedanje i nedovoljna svest o filmskoj formi cine da se negde na pola puta izgubi osnonvno usmerenje filma, tako da se sasvim gube svi visi spratovi filma, poput anticipacije, recimo. Ali, zabavan programmer za ljubitelje stripa i dobar film za one koji se ne razumeju u film...

TALAYE SORGH/STUPEUR ET TREMBLEMENTS

TALAYE SORGH by Jafar Panahi

Ovo je najbolji film Jafara Panahija do sada. Sto uopste nije tesko, sudeci po njegovim ranim ostvarenjima. Osvezava to sto je film smesten u urbanu sredinu. Tako bar kad vec nema neke ozbiljnije filsmke supstance dobijamo neki pregled toga na sta lici Teheran. Medjutim, Jafar i dalje ne moze da prevazidje svoje nepoznavanje zanata, i pripovedanje koje kao da je preuzeo iz nerafiniranog crnotalasovskog filma iz sezdesetih. Srpskog. Prtiom, njegovi junaci se ponasaaju kao da jos vazi Hayesov Code i u tome je najveca tragedija. Jafar se pravi da govori istinu, da radi dokumentarno, a zapravo nas opasno laze i opasno stilizuje stvari... Zanimljivo je jos i to da je skript za ovaj filma pisao Kiarostami, koji inace radi neke tako polu dementne filmove o deci, a sirotom Jafaru uvali kosku pa ga posle zabranjuju u Iranu. Inace, Jafar je primer klasicnog state funded disideta kao sto su ovi nasi koji su kao bili disidenti a inace su ziveli u petosobnim stanovima preko puta SANU. Naporosto ne mogu da verujem da u Iranu, pazite, dakle govorim o Iranu gde je razlika izmedju reformista i konzervativaca kao izmedju DS i DSS-mala i slobode odavno nije bilo, moze da snimi film, i da ga montira i da ga razvija i da ga iznosi a da pritom zaista bude ekstremno subverzivan.

STUPEUR ET TREMBLEMENTS by Alain Corneau

Corneau se javlja sa filmom koji nema veze sa njegovim dosadasnjim autorskim opsesijama. Dakle, nije ni policijski ni istorijski film. Rec je o komediji. Pokusaju malo sofisticiranije francuske komedije o Begijanki japanskog porekla koja radi za japansku koropraciju. Corneauovi fanovi, iz tvrde pajkicevske frakcije su odusevljeni filmom, no oni su odusevljeni svime sto on radi. Medjutim, film zapravo ne vredi mnogo. Mozemo ucitavati da je to francuska BRIDGET JONES ili da je to francuski LOST IN TRANSLATION ili da film pravi neprikriven omaz kancelarijskoj hemiji iz Melvilleovog filma LEON MORIN PRETRE, ali u krajnjoj liniji ostaje jedna troma, sporadicno urnebesna, u nekom sirem smislu pametna ali ipak povrsna komedija, nedovoljno intenzivna za savremeni senzibilitet.

RAJA/SOMETHING`S GOTTA GIVE/MAMBO ITALIANO/BOM YEOREUM GAEUL GYEOUL GEURIGO BOM

RAJA by Jacques Dolillon

RAJA je vise nego zanimljiv Doillonov film o kolonijalnom zivotu u Maroku. Prica o situiranom Francuzu koji neodlucno pokusava da zavede mladu sluzavku, i njene pokusaje da odigra kontra-igru. Najzanimljiviji aspekt filma je pored dobre utilizacije rohmerovskih zahvata, izbegavanje etno-klisea. Doillonov Maroko je mesto gde ljudi nose dzins a elitne teen prostitutke solicituju u kafeima. I na tom nivou vec osvezava.

SOMETHING`S GOTTA GIVE by Nancy Meyers

Uh, ovaj film je poprilicno slab. Jack Nicholson uspeva da ga ucini prijantnim u pet sestina ali cak ni on ne moze da spase cheesy ending. A bez Jacka, film bi bio nepodnosljiv. Rec je o dramedy sa strukturom romanticne komedije. Dakle, autorka pokusava da iztrazi emocije i bude uverljiva kroz pricu koja je strukturisana kao polu-vodvilj. I ostaje negde na pola puta. Jackova plemenita smira i sitcom vicevi vrse posao do izvesne mere ali pred kraj krece totalna deterioracija. Oskar za Diane Keaton u ovom filmu je kao nekakvo izmotavanje. Ovo je cak i za njene standarde jedna prosecna samoreferentna uloga, u kojoj se previse sluizi persiflazom. Jedino Jack celom desavanju daje klasu.

MAMBO ITALIANO by Emile Gaudreault

MAMBO ITALIANO je jedan ozbiljno bolestan film. Rec je o rutinskoj romanticnoj komediji, koja se krece stazama MY BIG FAT GREEK WEDDINGa, sve je normalno rezirano, prosecno duhovito, naizgled rutinski. Osim sto su glavni junaci homoseksualci i homoseksualizam se tretira kao jedna lagana, svakodnevna pojava, nista neobicnija od seksa  pre braka koja eto izaziva KOMICNE rezultate u konzervativnoj sredini. Jezivo. Zabavno na nekom puckom nivou ali jezivo. Sa ovim filmom Almodovarova estetika lukavog matorca koji preobraca decake postaje  mainstream.

BOM YEOREUM GAEUL GYEOUL GEURIGO BOM by Kim Ki Duk

Ovaj film je zaista jedno neverovatno filmsko iskustvo. Rec je o tzv. umetnickom filmu koji je uspeo da ucini da bar neko vreme (ne dugo vreme, samo na kratko) ne mislim na svoje sund-holivudske opsesije. Toliko je mocan. Kim Ki Duk u ovoj jednostavnoj prici o monahu koji uci decaka zivotu uzima jednu arhetipsku pricu, duboko ukorenjenu u fundamentima azijske civilizacije i stvara neverovatnu vizuelnu simfoniju koja tek naizgled lici na uobicajen film. Kim Ki Duk je snimio mocan, ocaravajuci film, u kome slika potpuno prirodno nadmasuje sva ostala izrazajna sredstva i pokazuje kako bi film trebalo da se izrazava. Dakle, odvaja film od reci, a bogami i od glasa, Odevaja kako od izgovorenih reci tako i od reci na papiru. Iako sam scenarista oduvek sam bio uveren da film nije scenario a to se kod Kim Ki Duka i vidi. Verujem da je ovaj film imao predlozak ali tu dramaturgija nije dominantna. Kljuc je u mistici filma. Kim Ki Duk ne moze da vrati film kuci. Jer nije ni Francuz ni Amerikanac. Ali, moze da mu stvori novi dom.

GIRL WITH A PEARL EARRING/ZATOICHI

GIRL WITH A PEARL EARRING by Peter Webber

Hm, Webberov film je rutinska prica o sluzavkici koju igra Scarlett Johansson i njenoj ezotericnosti koja je inspirisala Vermeera da naslika svoj cuveni portret. Jedini elemnti koji izdvajaju ovaj film iz mase drugih soft-core filmova o epohi u kojima ljudi govore engleskim akcentom je vrlo dobra realizacija tzv. `cutackih scena` i konstrukcija raznih `radnih procesa` pa cak i neki nagovestaji fetisizma. Medjutim, citav ovaj paket je strasno omedjen i zagusen izvornim konceptom filma koji je nepopravljivo pase.

ZATOICHI by Takeshi Kitano

ZATOICHI je verovatno jedan od najgorih filmova koje sam gledao u zivotu a da sam ih prethodno cekao godinu dana. Govorim da se film krece u sferama ROLLERBALL rimejk promasenosti, premda McT negde cistije gresi. Naime, McTjev ROLLERBALL, uprkos tome sto ga tripp i ja volimo i u njemu nalazimo obilje vaznih stvari (o cemu svedoci moja izjava `Ringo Lamovom IN HELLu fali malo onoga sto ima McTjev ROLLERBALL da bio bio remek-delo`), ima taj sense of unrelenting doom. Film je naizgled estetsko i zanatsko minsko polje, celuloidni Vukovar i cenzorska Srebrenica u jednom. ZATOICHI to nije. ZATOICHI stavise naizgled lici na film koji sasvim normalan. Nekako deluje sroceno & sklopljeno. A u sustini je jedna besmislica koja bi se najbolje mogla definisati kao pulp varijanta HIDDEN DRAGONa, bazirana na cuvenom japanskom TV propertyju. Nazalost, za razliku od HIDDEN DRAGONa koji je bar imao Wu Pingove wireworkove, ZATOICHI donosi scene borbe koje mogu da zavedu neupucene svojom silinom i nabijenoscu ali su u sustini fake kao wedding cake. Glavni manir u borbama su one varijante kada samuraj zamahne a svi se skljokaju. Ima par lucidnih gore momenata ali se vecina borbi odvija u OFF prostoru, kao Zatoichi zamahne a onda neko padne. Zatim, Kitano unosi obilje komedije u film sa narocitim insistiranjem na slucajnim povredama i stradanjima od katane. Komedija je negde na tragu one scene kada Bride dodje kad Hattori Hanza u KILL BILLu, ciji se deda BTW, takodje cuveni TV property pojavljuje kao neki bad ass ronin u ZATOICHIju. Bottom line, cele stvar je da su borbe, kao jedini momenti kada ovaj film malo zivne ,vrlo retke. I film je nepodnosljivo dosadan. Gledanje filma ZATOICHI je jedini put u zivotu, unutar ili van bioskopa da sam maksimalnim silama pokusavao da odrzim sebe u budnom stanju. Dakle, monotonost je dovedena do stupnja koji se naprosto moze fizicki definisati. Da ne govorim o tako nekim vremenskim skokovima, koji su protpuno bizarni, nepotrebni niti se mogu desifrovati. Ima par gej i pedofilskih gegova koji su zagrejali moje napaceno srce i za koje skidam kapu, ali su i oni proizvoljni kao i ostatak filma. Kljucnu ideolosku transformaciju filma na kraju cak ni ne mogu da vam spoilujem, nemam srca, ali mislim da ce vas pogoditi.  Kitano je delovao kao da se pribrao sa BROTHERom, a da je DOLLS samo izivljavanje u kome iskoracuje van zanra pa nas po definiciji ni ne zanima. Ali njegova interpretacija zanra u ZATOICHIju je zabrinjavajuca. Nekako verujem da ce ga iskupiti sledeci samurajski film koji snima sa Miikeom...

DUNAV, DUNA, DUNAJ, DUNAV, DUNAREA/DOGVILLE

DUNAV, DUNA, DUNAJ, DUNAV, DUNAREA by Goran Rebic

Goran Rebic je covek koji snima lose filmove. Redovno. I u tome ima cronenbergovski kontinuitet. Na nivou objektivnog kvalieta njegovi filmovi ne prave pomak, na nivou tema i gresaka ne prave pomak, a opet je svaki toliko vitalno los da ti ne dopusta da otpises Rebica kao rutinera. U svakom svom filmu, on postize ponavljanje svih ranijih gresaka i nedostataka, a da pritom doda i neke nove. I tako Rebic poput najkvalitetnijih reditelja spada na spisak autora ciji se filmovi ne smeju propustiti. I on to zna. Zato tako hrabro prezentira svoj los film na FESTu gde se ceni los film, gde nedopustive greske nisu incident vec pitanje prestiza. Way to go, Gorane, ako si po bilo cemu blizak svetskim tokovima onda je to sfera vitalno loseg filma.

DOGVILLE by Lars Von Trier

DOGVILLE sam vec delimicno gledao na videu a ovom prilikom sam pogledao ceo film. Lars Von Trier je George Lucas evropskog umetnickog filma, kao sto je Kusta James Cameron istog. Pod umetnicim filmom pritom ne smatram estetku kategoriju  vec naziv za komercijalni oblik avangardnog filmskog delovanja. Lars Von Trier poput Lucasa cini da kad ga gledas naprosto vise nisi u filmskom biznisu. Ti si u Von Trier biznisu, u svetu u kome vladaju njegovi vlastiti argumenti. Kad ga sebi pravi neeka ga onda sam i gleda. Ja cu samo konstatovati da je DOGVILLE otvoreni pokusaj konceptualne umetnosti na bazi neprikrivenog razdevicavanja Brehta. Nazalost, cini mi se da u ovom napornom filmu ni mozak ni srce ne mogu biti nadrazeni.

THIRTEEN/CASTING/DREAMERS

Danas jos tri filma:

THIRTEEN by Catherine Hardwicke

THIRTEEN Catherine Hardwicke je pokazatelj da Amerikanci imaju ozbiljnih problema sa svojom omladinom. Odavno nisam video toliko filmova koji panicno pokusavaju da izguraju neke poruke o stanju omladine. Naravno, posle ELEPHANTa mi zaista nista ne pada tesko pa ni THIRTEEN koji je dopadljivo realizovan, sa devojcicama koje lice na mladu Naomi Watts i Ginu Gershon. Problem je u tome sto je film fake kao wedding cake. Sto Hardwicke bezi od R-rated materijala i sto nije nesklona bestidnim soundtrack vs. slowmotion resenjima iz teen filmova koji su apoteoza upravo negativnih pojava kole olicava lik Ivi Zamore, koji igra Nikki Reed, ko-scenaristkinja filma.

CASTING by Goran Radovanovic

Mene je zaista bilo sramota da gledam ovaj film. Materijal koji je Radovanovic zabelezio je nesumnjivo smesan i bizaran ali njegova rediteljska organizacija istog je skandalozna. Ovo je gore od neke prosecne televizijske emisije i neukusno je i neeticno. Premda, mislim da je u filmu zarobljeno podosta zanimljivih stvari per se. Ipak, sramota je da jedan ovako bedan pokusaj zavrsi na FESTu koji pretenduje da bude ozbiljan filmski festival. Sa videa emitovani diletantizam nije put prema ozbiljnosti. Pritom, tog Radovanovica nesto iracionalno forsiraju, dobio je pare od nekih Nemaca i Sorosa za ovu budalastinu a jesenas i za izradu scenarija na kontroverznom republickom Konkursu.

DREAMERS by Bernardo Bertolucci

Bertolucci je za mene umro kada je odustao od spaghetti pravca koji je drzao sa Dariom, pisuci skript za Leonea. U medjuvremenu je proglasen za vizionara. Njegov novi film pokazuje da nije bio nista drugo nego talentovani `kaligraf`. DREAMERS je gledljiv, dopadjiv, middle-of-the-road sezdesetosmaski film nostalgije, cija je najveca perverzija sadrzana u tome sto Michael Pitt igra najnormalnijeg junaka. DREAMERS je zapravo PRVI TANGO U PARIZU, rehash starih hitova jednog mejnstrimera za koga su ljudi mislili da je ezoterik..