LITTLE FISH Chada Hartigana je izašao krajem 2020. kad je Covid već bio u punoj afirmaciji, i bio je prigodan. Film govori o epidemiji bolesti koja dovodi do teške upale mozga sa simptomima sličnim Alchajmerovoj bolesti. Bolest se širi među ljudima, uzima sve više maha a mi pratimo apokalipsu iz vizure jednog para u kome muža polako počinje da obuzima demencija.
Tomlin je godinu dana kasnije nastupio sa rediteljskim filmom MOTHER/ANDROID u kome rat ljudi protiv mašina sagledava isto iz vizure jednog para, dočim je ovde scenarista. Mustra je slična, opet imamo par u centru pažnje, sa malim izletima u spoljni svet u kom povremeno vidimo ljude koje obuzima demencija, i društvo koje postepeno deteriorira.
Ipak, Jack O'Connell i Olivia Cooke imaju ključni protagonizam i kroz njih se primarno sagledava film.
LITTLE FISH je priča o krhkosti sećanja kao zajedničkog iskustva koje vezuje ljude, o jednoj instant transfomaciji koja je uzrokovana bolešću, ali se može čitati i kao ubrzani prikaz nekog posve prirodnog procesa udaljavanja u kom ljudi gube međusobne veze i prestaju da se poznaju. A ne poznaju ni sami sebe.
U tom smislu, Chad Hartigan pravi film koji je sasvim američki u svojoj jasnoći, preciznosti, pa i efikasnosti, a opet je u fluidnosti svoje naracije izuzetno arty i ovde je to uspeo spoj, discipline i jednog art house pristupa koji u sebi nosi neku neuhvatljivost.
Olivia Cooke kao lik koji ne boluje od demencije, ili barem nama tako izgleda je lik kroz koji sagledavamo sve i u dobrom underplayu uspeva da zarobi jednu intenzivnu emociju. Jack O'Connell ima isto veoma zahtevan lik, junaka koji se transformiše, polako gubi dodir sa sećanjima i tone u konfabulacije kojih ni sam nije svestan u pokušaju da nadoknadi rupe koje postaju sve drastičnije i nedopustivije.
Sve u svemu, LITTLE FISH je uspeo indie film o apokalipsi, izražen kroz karaktere i kamernu priču na veoma vešt način.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment