SCARY STORIES TO TELL IN THE DARK

CARY STORIES TO TELL IN THE DARK Andrea Oevredala, a u produkciji Guillerma Del Tora je mediokritetski film koji nema šta da ponudi na maltene nijednom nivou.

Naime, tu vrstu vašarskog horora sa mladim likovima i prilagođenog mladoj publici uspeo je da pruži Warnerov IT, čiji pak nastavak izlazi neposredno iza SCARY STORIES. Prvi deo je bio takav da drugi gotovo sigurno neću gledati u bioskopu jer me nimalo nije privukla muzejska egzekucija muzejski zamišljene strave Stephena Kinga. SCARY STORIES je po imaginarijumu to isto i bazirano je takođe na starom propertyju što čini ovaj film svojevrsnom povezanom zbirkom priča iz anala te franšize.

Koliko sam shavtio Ovredal je uspeo da dobrano rekonstruiše izgled ilustracija iz tog štiva, međutim, to su do te mere opšta mesta da imamo slučaj izvornika kog su epigoni potpuno obesmislili.

SCARY STORIES TO TELL IN THE DARK je stoga jedan od onih horora namenjenih mladima koji zapravo jedino imaju smisla ako potencijalni gledalac apsolutno ništa nije gledao, ali čak i takav gledalac danas može naći bolji sadržaj od ovoga.

Oevredal je posle izvanrednog norveškog filma TROLLEJEGEREN u Americi, gde se inače školovao, uspeo da napravi nekoliko pogrešnih koraka. JANE DOE je bio film prema kom je kritika bila milostiva iz razloga koje mi je teško da spoznam, a SCARY STORIES ima barem nekoliko stvari koje će ići ovom reditelju u prilog. Imao je tehničke uslove da snimi nešto ozbiljno i to je, u načelu i uradio, i film je postigao pristojan bioskopski uspeh. Dakle, ovo utapanje u mlaku srednju struju je na kraju bilo možda i ponajbolji ishod za Oevredala jer je sebi obezbedio novu priliku da možda dostigne domet koji je obećavao.

Slično Refnu, Oevredal ima nekolko obeležja evropskog reditelja kroz fetišizaciju “amerikane” i preko granice STRANGER THINGSa, a isto tako tu je i kastovanje televizijskih glumaca Deana Norrisa i Gila Bellowsa u sporednim ulogama. Iako Oevredal ima staž u školovanju na američkim fakultetima, ima nekih evropskih manira kojih se nije rešio.

Klinci u podeli su osrednji, nisu dovoljno harizmatični da bi na svojim plećima prevazišli scenarističku ali i rediteljsku ispraznost filma. Oevredal na mnogo mesta imitira poznate klasike jer kako rekoh, ovo je “muzejski” pristup, ali efekat svega toga je skroman. Kad god treba da se orkestrira ozbiljan, složeniji set-piece kao što su recimo scene u ukletoj kući kada se stvarnost raspadne na dve dimenzije, Oevredal se ne snalazi vrhunski i pravi razvučenu paralelnu radnju koja se ne uklapa snažno jedna u drugu.

Umesto da kao producent pomera granice i radi nešto što mu je sada nedostupno kao “oskarovcu”, Del Toro ovim filmom zapravo produbljuje tu mediokritetsku školu muzejskog, slikovničkog horora i samo usporava procese u kojima bitne korake prave autori poput Jordana Peelea čiji spojevi klasičnih horor mitema i savremenog senzibiliteta zapravo imaju smisla. 

* * / * * * *