COKA CHICAS

Roxine Helberg debitovala je preciznim trilerom COLD COPY u čijem je centru bila Bel Powley sa jednom izuzetnom ulogom. Taj film je krasila preciznost izvedbe i skoro mametovski scenario. U svom drugom igranom filmu, Helberg radi sve suprotno i ponovo postiže zanimljive rezultate.

COKA CHICAS je francuski film, dakle u njemu se ova francuska rediteljka školovana u Americi vraća maternjem jeziku ali se film dešava na karipskom ostrvu. Imamo zanimljiv spoj francuskog, španskog i spanglisha u priči o tri ženske koje žele da uzmu novac sa kojim će početi neke svoje emancipacijske procese tako što će raditi kao drug mules.

Međutim, kada jedna od njih biva privedena na aerodromu i nestane, preostale dve se daju u potragu i otkrivaju da postoji misteriozni lanac koji otima džankije i mule ali sa nejasnim namerama jer ni posle isplate otkupa te ljude ne puštaju na slobodu.

Njih dve tonu u sve dublje i sve nasilnije pustolovine.

Film je za razliku od vrlo preciznog COLD COPY mnogo komotniji i svesno razbrarušeniji. Umesto veoma kontrolisanog kadriranja i dizajna koji smo videli u tim ambijentima njenog mametičnog debija, ovde se prosto sve dešava raspojasanije, baš onoliko koliko su appearances manje bitni na letovanju od vratolomnog poslovnog ambijenta prvog filma.

Kad je reč o energiji, ne bih rekao da me bilo šta kod Roxine Helberg iznenađuje jer se u COLD COPY videlo da je to školovana ruka i da prosto svašta zna. Međutim, ovde pokzuje da ima jedan veoma specifičan exploitation nerv. Posle vrlo ozbiljnog uglađenog miljea COLD COPY, sa karakternom glumicom u centru, u COKA CHICAS se ne libi da uđe u ozbiljne exploitation vode sa mešavinom povišenog realizma i ubacivanjem čak i čisto pulpy momenata. I moram priznati da me taj nerv veoma zainteresovao jer takvo preplitanje nisam sreo još od vremena kad je pokojni Jonathan Demme dirinčio kod Cormana na samim počecima.

U tom spoju loose atmosfere i jednog relativno umerenog tempa kojim ovo dobija miris nekog povišenog realizma ali u skoro pa problemskom ključu i onda tim intenzivnim probijanjima exploitiationa, Roxine Helberg pravi žanrovski hibrid koji ovaj film čini pre svega evropskim, baš zbog te kontaminacije gde se miskuju neki naizgled nespojivi pristupi.

Nasilje je visceralno. Objekti su dosta dobri, mada ne i savršeni u svakoj prilici - međutim, ta nesavršenost doprinosi tom utisku realizma.

U tom loose pristupu neko može prepoznati izvesnu dozu aljkavosti, ja to nisam tako doživeo, možda baš zbog preciznosti rediteljkinog prvog filma. U svakom slučaju, to ostaje u domenu slobodne procene.

COKA CHICAS je svakako jedna forma žanrovskog filma kakav francuski reditelji ne snimaju prečesto, ali ga se neki kao Richet ponekad late u egzilu. Određena doza melgibsonovske ekstremnosti i nihilzma doprinosti tome da ovo svakako ne bude generic žanrovski product i da zadrži autorski edge. Rekao bih ipak da se tome festivali nisu naročito odazvali. No, živeće ovaj film po kućama.

* * * / * * * *