THE ACCOUNTANT 2

Kao hardkor fan filma THE ACCOUNTANT kome teško nalazim manu i kao lojalista Gavina O'Connora, jednog od retkih preostalih reditelja u savremenom Holivudu sa izraženim Y-hromozomom i u postupku, i u ciljnoj grupi, veoma me je ražalostilo ono što sam zatekao u nastavku ovog filma sa kojim je što se mene tiče O'Connor onomad doktorirao.

Čini se da Ben Affleck ali i sam O'Connor nisu razumeli snagu vlastitiog filma gde je to bila priča smeštena u povišenu realnost umiruće vrste, srednjebudžetnog akcijaša a u stvari kompaktna verzija reboota Batmana.

Dok su izvesni comicbookish elementi očuvani u ovom nastavku koji stiže skoro devet godina kasnije, ili barem osam i po, ali izvedeni na način koji izazva "susramlje" (primer: kako je snimljen štab autistične dece koja vrše inkluziju kroz štabnu podršku glavnom junaku) za razliku od prvog izdanja, mnoge stvari su potpuno drugačije.

Prvo, prošli put je podela bila bez greške, jaka na svim mestima. Ovde se neki ponovljeni glumci veoma loše snalaze. Recimo, Cynthia Addai-Robinson koja je u prvom filmu imala svoje mesto, ovde ima proširenu ulogu kojoj nije dorasla jer u međuvremenu prosto nije dovoljno napredovala od televizijske Amande Waller iz ARROWa do žene koja treba da nosi film od 60 miliona.

Zatim, u filmu začuđujuće nema akcije, čak do tačke da se sam Gavin O'Connor ismeva tome. U par situacija nam akcioni prizor daje u elipsi, dakle, ne vidimo samu akciju već samo njenu posledicu ili samo završni deo. Otud, za razliku od prvog filma koji ima barem tri izvanredna akciona set-piecea ovaj nema nijedan izvanredan a ukupno ih ima dva.

Film je skaredno montiran. U jednom momentu sam pomislio da gledam neki workprint u kom je montažer uradio samo assemblage snimljenog materijala i koji reditelj tek treba da krene da delje, da mu daje ritam, da izbacuje neuspele stvari i da pokaže kako ima ukusa. A to je Gavin O'Connor umeo.

Ovde ima nekih nestvarno montiranih scena, nekih beskrajnih dijaloga koji imaju nadrealne minutaže. Recimo, ima scena u kojoj Affleck i Bernthal nešto bezveze i nevažno za priču razgovaraju ŠEST MINUTA. Šest minuta na filmu je nenormalno mnogo. Onda ide rez na scenu u salunu, gde pričaju još dva minuta, što u nekom dvoplanu što sa nekim neveštim pokrivanjem naroda koji se veseli. Onda se Affleck uključi nekom narodnom kolu da bi izbila kavga i onda ide rez, elipsa, poražena dva učesnika tuče naglavačke izbačena iz saluna.

Dakle, to su neverovatne stvari koje razotkrivaju čudna i lenja i rediteljska rešenja. Međutim, većina filmova izgleda ovako bezveze kad je nemontirana i uveren sam da je ovaj mogao biti izguran do nivoa pristojnog, možda čak i solidnog, samo da je izmontiran.

Ovako je predug, konfuzan u tim trajanjima, u pričama o stvarima koje nemaju veze ili možda i imaju ali toliko se bistre da gledalac ne može da se fokusira, malo je akcije. I prosto, onda ni Affleck ni Bernthal nisu oblikovani u glumačkom smislu do kraja u montaži kroz izbacivanje onoga što nije dobro.

Ovaj film su napravili znalci. Dakle, uz ekipu sa prvog filma tu je još i Matt Damon kao producent. Bilo je primedaba da je Damonov film INSTIGATORS koji je režirao Doug Liman bio previše sveden, previše stripped down, i to možda jeste tačno i možda fale neki ukrasi, ali THE ACCOUNTANT 2 je suprotnost toga i nažalost pokazuje da je na filmu redukcija uvek bolja od hipertrofije. 

Kako je pokojni Billy Wilder govorio, u životu ništa nije prekratko sem penisa i života samog. Ovaj film međutim nije samo predug, on je prosto nemontiran i kao takav nije dorastao ne samo prvom delu koji je izuzetan već i većini neke ozbiljno realizovane konkurencije.

* 1/2 / * * * *

TURN ME ON

Andrea Bourassa je postigla nezaslužen uspeh sa scenarijem za high concept SF dramediju IF YOU WERE THE LAST, a Michael Tyburski je režirao njen sledeći film tog profila TURN ME ON.

Kao neko ko jede isti hleb, mogu reći da oba filma imaju iste adute i probleme. Imaju odlične glumce, TURN ME ON ima Bel Powley veoma nadahnutu da se potrudi ali sa svojim high conceptom ne odlazi nikuda.

Naime, ovde imamo klasičnu postavku ljudi iz bliske budućnosti koji piju "vitamine" neophodne za opstanak, koji su zapravo sedativi kojim ih vlast drži u miru i onda kad to prestanu da uzimaju, otkrivaju svoja osećanja i sl.

I ovde se desi upravo to. Jedan par prestane da pije a onda u to inicira i neke svoje prijatelje i po prvi put se suoče sa svojim osećanjima. I onda ne bude ništa.

Da se razumemo, meni taj čehovljevski ishod gde se ne desi nikakav krupan zaokret, ni melodramski ni generalno, to što ne izbije revolucija i sl. nimalo nije problem. Jer smo takve narative već gledali od BRAVE NEW WORLDa naovamo.

Ipak, ovde kao da su likovi prestali sa sedativima a autori nisu. Kada konačno otkriju svoje emocije, potrebe, nemire, strahove i sl. ne desi se ništa bitno jer - logično - to su stvari koje nikada ranije nisu susreli i zanimljivo je da vidimo kako su emotivno osakaćeni, ali prosto toliko se ništa ne desi da na kraju imam utisak da nema povoda za film.

Možda je problem što to Ništa nije dovoljno istaknuto, što nas žanrovska pismenost vuče ka nekoj kulminaciji koju ovde ne treba tražiti, ali ako je to poetika onda se to ne radi ovako.

U ostatku ovog napora, imamo dobre uloge, počev od Bel Powley, film je spor i nema mnogo dešavanja ali nije dosadan, nikada nije manje nego umereno interesantan, no na kraju svega ipak je ovo u potpunosti promašena prilika.

* * /  * * * *

WILDLING

WILDLING Fritza Boehma je brižljivo estetizovani horor o devojčici koja odrasta uz oca koji je drži izolovanu u podrumu jer napolju luta čudovište koje jede decu.

Kada policija pronađe zatočenu devojčicu, ispostavlja se da čovek koji je ju je čuvao nije njen otac i da je ona zapravo čudovište. Što nije neko veliko iznenađenje za ljude koji inače češće gledaju horor.

Međutim, Bel Powley u glavnoj ulozi i režija Fritza Boehma sa uspelim audiovizuelnim rešenjima, uspevaju da dignu ovaj spoj B-horora i indie filma na jedan viši nivo, i da nečemu što je korektno daju određenu klasu.

Film u svojoj ideji nosi svoje limite, ali u glavnoj glumici i egzekuciji ima taman dovoljno svežine da ih prevaziđe i da se nametne kao interpretacija nečega dobro poznatog što ipak treba videti.

* * * / * * * * 

THUMPER

Oni koji su gledali filmove Lorda i Millera na temu 21 JUMP STREET ne znaju da je ta serija, kada sam ja bio klinac, tretirana kao nešto zapravo ozbiljno, i da su to bile prave kriminalističke priče smeštene u milje srednje škole gde se kao tajni agenti ubacuju mladoliki policajci.

Naravno, sve se to može tretirati i kao campy premisa i estetika kraja osamdesetih i početka devedesetih nije baš savršeno starila, ali da sećam se tog vremena i tog odnosa prema toj seriji.

THUMPER Jasona Rossa se bavi zapravo tom premisom kao nečim "ozbiljnim" i prikazuje mladoliku policajku koja se ubacuje u krug maturanata srednje škole u malom gradu suočenom sa epidemijom overdoziranja i pokušava da otkrije ko je lokalni kuvar metha.

Uporedo sa hormonima koji rade, i neizbežnom dimenzijom romantičnih i erotskih nagoveštaja kojom ona rukovodi situacijom sa momčadijom u koju se ubacuje, Jason Ross paralelno otvara ambis njenog privatnog života, zjapeću prazninu u kojoj su ostali njen bivši muž i mali sin koji je više ne prepoznaje i počinje da maćehu zove "mama".

Jason Ross dakle ima nekoliko različitih slojeva priče ovde i zanimljivo je kako zapravo taj policijski aspekt, iako je ovaj film u osnovi zapravo triler, ne razrađuje u klasičnom smislu. Priča počinje kao ubacivanje detektivke u malu sredinu gde se ona pravi da je obična devojka i kao obična devojka do kraja ona i završi tu priču.

Policija je prisutna ali nikada kao konjica koja će se pojaviti i rešiti stvar.

Zanimljiva je isto tako i inverzija gde imamo majku koja napušta porodicu zbog policijskog posla, što inače obično rade policajci/očevi. 

THUMPER nikada ne prelazi granicu onoga što Jason Ross sa svojom ekipom ume da savlada, i sve vreme ostaje jedan "mali" indie krimić u suštini. Ovo nije film formata Kusaminog DESTROYERa ili pretenzije RUSHa Lili Fini Zanuck. Međutim, sve što radi, radi veoma stabilno i dobro. U tom smislu ne čudi da ga je kao izvršni producent potpisao Cary Fukunaga, autor koji je kapitalno doprineo krimiću, ali na sasvim drugi način od ovoga.

* * * / * * * *

DIPLOMATIC COURIER

Ekranizacija romana Petera Cheyneya napisanog 1945. godine, apdejtovana je za potrebe filma iz 1952. i scenarista Casey Robinson je ovu storiju o sukobu dve grupe špijuna na ruševinama posleratne Evrope smestio u hladnoratovski Trst. Samim tim je film DIPLOMATIC COURIER koji potpisuje Henry Hathaway postao zanimljiviji za nas jer je Trst tog vremena centar jugoslovenske obaveštajne aktivnosti, koja se u ovom filmu pominje ali se ne tematizuje.

Kao predstavnik naše strane, tu je Karl Malden u ulozi američkog oficira koji se pojavljuje kao anđeo čuvar američkom špijunu kod igra Tyrone Power kad god ovaj upadne u nevolje sledeći fatalnu ženu u ovom kriminalističkom zapletu.

Film je snimljen toliko davno da se u njemu nepotpisani pojavljuju Lee Marvin i Charles Bronson, ali deluje mi da je i u svoje vreme već bio derivativan u odnosu na superiorna dela koja su na ovu temu ostvarili Alfred Hitchcock i Billy Wilder.

Naprosto, misterija sa rasporedom sovjetskog napada na Jugoslaviju, nikada ne odlazi dalje i od suštinskog ali i od formalnog McGuffina. Kao što pokretač radnje nije bitan sam po sebi, Hathawayu izmiče i ono što bi trebalo da bude. I napetost i intriga i psihološka igra ovde deluju unapred dogovoreno i kao da iza svega treba da se nekako dođe do onoga zbog čega ovaj film postoji - i da su ga režirali Argento ili De Palma, to bi bile vizuelne bravure, dakle ima takvih postupaka - ali na kraju ispostavlja se da ničega nema.

Otud, moj doživljaj ovog filma u izvesnom smislu odstupa od kritičke recepcije od izlaska do danas koja je prema njemu mnogo blagonaklonnija.

On je nama važan zbog doticanja naše istorijske pozicije i njenog promišljanja u američkom filmu ali rekao bih da ni po čemu drugom nije.

* * 1/2 / * * * *

SHADOW FORCE

Jedan već snimljen film deli Joe Carnahana od verovatne poslednje velike meč lopte u karijeri a to je film RIP u kom glavne uloge igraju Ben Affleck i Matt Damon, okruženi superzanimljivom ekipom glumaca.

Teško je objasniti kako je on uopšte uspeo da se dokopa tog projekta, moj wild guess je da ga je Gavin O'Connor, Affleckov čovek od poverenja ali i višegodišnji saradnik, preporučio.

U pripremi za taj film, sigurno su Affleck i Damon mogli pogledati film SHADOW FORCE koji je Carnahan režirao i dugo čekao da ga pusti u bioskope. I sigurno da ga na osnovu tog filma nisu mogli angažovati.

SHADOW FORCE je licemerno napasti iz ugla TRUE LIES/MR AND MRS SMITH rip-offa jer sam ja čovek kome je FAMILY PLAN bio fenomenalan. Dakle, itekako u rezervoaru te superpotrošene postavke ima goriva. Ali, SHADOW FORCE prosto ni približno nije onoliko maštovit i svež da bi mogao da se okoristi ovako raubovanom premisom.

Štaviše, SHADOW FORCE je slabiji čak i u odnosu na grozan nedavni vehicle Jamie Foxxa i Cameron Diaz BACK IN ACTION u režiji inače eratičnog Setha Gordona koji ipak zbog minulog rada zaslužuje pažnju.

Za početak, Omar Sy u glavnoj ulozi ima ozbiljan problem sa engleskim jezikom. Pokušaji ubacivanja dijaloga na francuskom za njega deluju iznuđeno i na neki drugi način besmisleno. Ali, u vreme AI korekcije govora glumca i sl. ovo je prosto bizarno naprezanje.

Kerry Washington kao njegova partnerka, ne nudi gotovo ništa kao lik, iako nema sumnje da ima potencijala. No, rezultata nema. On je upečatljiv na loš način, ali ipak je upečatljiv, njen lik je tu ali kao da se nije pojavio.

Mark Strong kao negativac ovakve uloge već igra "u snu", što bi se kolokvijalno reklo, pa je tako i sa ovom. Liman u MR AND MRS SMITH imao je rešenje bez negativaca, prosto nije ih prikazao, i film je na taj način prodisao, ovde ih ima, i ne smetaju koliko bi mogli, samo zato jer su protagonisti užasni.

Ali, sve to realno nisu bitne stavke jer je akcija bar dobra. Mislim, tu Carnahan ne promašuje, zar ne?

Ovog puta, ne. Promašuje. Ovde prvo akcije ima jako malo, a to što ima je veoma generic, nemaštovito, bez one alfa energije koju Carnahan donosi čak i kad se ponaša kao slon u staklarskoj radnji.

SHADOW FORCE nije slučajno toliko dugo čekao na premijeru, i ako mu se išta može reći u korist - to je da izgleda kao veoma loš bioskopski film, a ne kao DTV, ili barem kao ambiciozan DTV koji je izrazito neuspeo u realizaciji.

Ne znam tačno kako se do ove propasti došlo, ako imamo u vidu da ovde nema apsolutno nijednog elementa koji bi mogao privući bilo kog od ovih kreativaca - osim ako Joe Carnahan kao ko-scenarista ovoga nema prosto slučaj zaljubljenosti u svoj slab i minoran skript a nadam se da nije to.

Kako su se ovi ljudi skupili da baš ovo rade, ostaje misterija. Nije ovo strano Omaru Syu koji je snimio nekoliko notornih francuskih buddy cop copywooda, ali ovo nije francuski blokbaster. Kerry Washington svoju karijeru isto ne usmerava na ovaj put. Joe Carnahan bi svakako morao bolje.

No, šta je bilo-bilo je. Desilo se. Nadamo se poboljšanju.

* 1/2 / * * * *