PRISON STORIES: WOMEN ON THE INSIDE

HBO je 1991. snimio televizijski omnibus koji su režirale Penelope Spheeris, Donna Deitch i Joan Micklin Silver posvećen problemu samohranih majki u američkim zatvorima.

Rae Dawn Chong igra mladu trudnicu koja posmatra druge majke u zatvoru, i sprema se da im se pridruži u brizi. Penelope Spheeris vešto kombinuje nekoliko priča o tmurnim perspektivama i traumama donetim spolja i produbljenim iznutra.

Rachel Ticotin igra samohranu majku koja je dobila veću kaznu od svog bivšeg koji je kao diler uspeo da se dogovori i dobije manju kaznu. Ta tema žena koje su zbog "učešća u zaveri" prolazile lošije od muževa/momaka dilera je inače zavredila svoj film negde u isto vreme.

Ipak, tema ovde je njena briga za sina koji u starom kraju polazi putem oca koji o njemu ni ne brine i postaje ulični diler, uskoro joj se pridružuje "u sistemu", kao domac.

Donna Deitch zanimljivo gradi priču oko Rachel Ticotin koja pokušava da sačuva raspoloženje i ženstvenost uprkos teškoj situaciji unutra i spolja, još uvek naivno uverena da je partner nije izneverio, i da su informacije o tome da sin ne diluje pouzdane.

Lolita Davidovich igra jedinu belkinju u omnibusu, uhapšenu zbog ubistva muža koji je bio nasilan prema njoj, i njenoj pripremi za saslušanje koje joj otvara mogućnost izlaska na uslovnu slobodu. Međutim, njena okolina u zatvoru počinje da misli kako se ona boji izlaska napolje.

PRISON STORIES: WOMEN ON THE INSIDE je solidno napravljen problemski film koji ne nadrasta svoju osnovnu nameru, i formu ali to što želi da postigne, sprovodi na solidan način.

IN THE LOST LANDS

IN THE LOST LANDS Paula WS Andersona je zanimljiv prelazak iz sveta ekranizacija igara u domen literarnih adaptacija, i to sa pričom George R.R. Martina, veoma značajnog pisca fantastike u najširem smislu.

Ovu priču nisam čitao ali koliko sam shvatio iz filma reč je postapokaliptičnom fantasyju.

U filmu, imamo svet uništen nuklearnim ratom u kom - prirodno - sada vladaju neki despoti, verski kultovi i neki medijevalistički je gas, ali ima i čarobnjaka i veštica i shapeshiftera.

U tom smislu, bar u ovom filmu premisa sugeriše da je nuklearna katastrofa otvorila neke drevne potencijale kod ljudi koji su u periodu samouništenja civilizacije bili zatomljeni.

Milla Jovovich igra harizmatičnu vešticu, Dave Bautista ratnika i pratioca koji je vodi na pustolovinu da nešto nađe a usput je juri najamnička vojska lokalnog verskog vođe/ despota.

Znači potencijal za neki MAD MAX derivat sa fantasy elementima je tu, međutim, ono što nije tu je izvedba.

Anderson je ovog puta odlučio da se osloni na neku arhaičnu green screen tehniku i film prosto izgleda bezveze. Izgleda nacrtano, šuplje, prazno, osvetljenje je jednolično i za razliku recimo od BOOK OF ELI gde je Don Burgess pokidao to postapokaliptično svetlo koje prži, ovde je to neko žuto jeftino svetlo, neka sepia koja to nije.

E sad, poznato je da ja volim kad je MAD MAX rip-off malo tehnički skromniji, i to na neki način postoji ovde, i daje mu šmek, ali mi znamo ko je Paul Anderson, gledali smo DEATH RACE, i znamo da je ovo sada prosto lenjo, a ne dovitljivo, i da je ovo zakidanje, a ne ekonomičan budžet.

Stoga, ovo deluje kao neki priličan cash-in, gde su svi što se para tiče bili dobri sem samog filma koji je ostao uskraćen i to je šteta.

Ima ovde par izvrsno zamišljenih akcionih set-pieceova, ali ukupno uzev akcije nema dovoljno i ne izgleda dovoljno dobro.

Dve zvezde u glavnim ulogama su tu, i prisutni su i fizički i mentalno, nisu nam podvaljeni u nekim sitno nasečenim epizodama, međutim, ipak i Milla i Dave dosta zavise od materijala koji ih okružuje a ovde je on prosto slab.

No, Anderson ima nerv za pulpy film, i ume da ga sastavi tako da bude prikladan, tako da je IN THE LOST LANDS i tako jadnjikav, pitak i u suštini svestan svojih kapaciteta.

* * / * * * *

FROM THE FILES OF JOSEPH WAMBAUGH: A JURY OF ONE

Nema potrebe da se stiču posebni razlozi za gledanje ekranizacija Josepha Wambaugha, ali činjenica da nas je nedavno napustio jeste lep povod da se malo zaore po njegovoj dubljoj zaostavštini u kojoj se mogu otkriti pravi biseri.

FROM THE FILES OF JOSEPH WAMBAUGH: A JURY OF ONE je izvanredan policijski televizijski film koji - ako izuzmemo scene postavljene tako da padnu fino za seču reklamama - nema ništa što ga naročito odvaja od bioskopskog nivoa.

David J. Kinghorn je pod Wambaughovom supervizijom napisao vrlo interesantan krimić, sa arhetipskim wambaughovskim junacima i humorom koji je karakterističan za ovog bivšeg policajca i književnika.

Glavnog junaka igra John Spencer, glumac za kog me ne bi čudilo da je sa sobom dotle već nosio policijsku značku i opasač sa pištoljem jer se naigrao čuvara reda i zakona iz raznih formacija. Ovde pronalazi dodatnu inspiraciju jer igra detektiva koji se propio i rasturio svoj brak posle nesrećnog slučaja kada je "prijateljskom vatrom" usmrtio kolegu.

Ovako načet, kreće da istražuje slučaj misterioznih ubistava među latino ganbangerima na losanđeleskim ulicama, usput naravno boreći sa raznim demonima.

Kao i uvek kod Wambaugha, slučajnost igra podjednaku ulogu kao dedukcija. Sam Wambaugh je uvek insistirao da je smisao za humor važniji za policajca od mnogih tipično policijskih veština, i ovde imamo tipičan primer jedne realistično postavljene istrage koja se opire svim klasičnim forenzičkim i deduktivnim metodama često odlazeći u apsurd i prazne priče, ali i u smeru ljudskih odnosa koji izmiču poimanju pravnog sistema.

Alan Metzger koji je pre svega televizijski veteran, bio je posebno inspirisan u izvedbi ovog materijala. I po atmosferi i po kadriranju, i po produkcionoj izvedbi, A JURY OF ONE izgleda kao bioskopski film, od kog se razlikuje vrlo malo, prevashodno po glumačkoj podeli i po tome što sebi može da dozvoli dodatnu dozu nihilizma.

Podela okupljena oko Spencera je izuzetna, tu je Eddie Valdez kao partner ali i Rachel Ticotin kao udovica koja izvodi glavnog junaka na pravi put i Dean Norris u sličnoj roli kao u LETHAL WEAPON 2, dakle kao jedan od "the other guys" u policijskom odeljenju.

Ovaj televizijski film nije lako dostupan ovih dana, ali svakako da bi ljubitelji i poznavaoci trebalo da ga potraže tamo gde se čuvaju retki primerci.

WHEN THE BOUGH BREAKS

WHEN THE BOUGH BREAKS je televizijski film iz 1986. godine koji je režirao britanski veteran Waris Hussein po romanu Jonathana Kellermana.

Ted Danson igra losanđeleskog psihijatra koji je na sudu bio veštak na strani policije u slučaju pedofila osuđenog na uslovnu slobodu. Kada se taj čovek pojavi u njegovoj kancelariji kao leš koji je izgleda počinio samoubistvo, Danson i gej policajac kog igra Richard Masur kreću da istražuju dalje i prepoznaju da postoji čitav lanac moćnih pedofila koji uklanjaju svoje slabe karike.

Rachel Ticotin igra nastavnicu iz jednog svratišta za decu koje je upleteno u slučaj i ona postaje psihijatrova simpatija, pa ipak uprkos trouglu Danson-Masur-ona film ne uspeva da kapitalizuje odličnu podelu i senzacionalističku temu već naprotiv, baš lenjo, žanrovski i tehnički retrogradno ide od početka prema kraju.

GLASBA JE ČASOVNA UMETNOST III: LP FILM LAIBACH

LP FILM LAIBACH je treći u triptihu koji je režirao i/ ili producirao Igor Zupe.

Posle Pankrta i Buldožera, i Laibachima je obrađen nastanak prvog albuma, ali naravno, kako je sve što se snima o njima, na kraju krajeva ipak strogo kontrolisano od njih samih, ovo ipak postaje i priča o ranim danima benda i njegovim korenima.

Ipak, ima tu i priče o samom nastanku albuma, o tome kako je proizveden, i u pogledu svirke, i u pogledu borbe da se obezbede uslovi za snimanje.

U suštini ključna ličnost u ovom filmu je Dejan Knez i vrlo je zanimljivo da se pored njegove estetske povezanosti sa ocem Janezom Knezom koji je bio jedan od ključnih slikara slovenačkog socrealizma, i prvoborac, ovde zapravo iznosi teorija da je očevo poznanstvo sa Stanetom Dolancom i boravak u Dahauu pomoglo da Laibach ne bude skroz zaustavljen od državnih organa.

Isto tako, Knez vrlo iskreno opisuje kako očevu poziciji pri Partiji, tako i sreću koju im je donela zabrana u SFRJ, prilikom pokušaja da dođu do stranih izdavača.

Igor Zupe je govorio kako je ovo bio jedini izvodljiv film o Laibachu iz prostog razloga što ni za jedan drugi ne bi mogla da se obezbede prava za muziku. Međutim, složiću se i sa jednim od sagovornika koji smatra da je njihov prvi album po mnogo čemu kanonski jer su tu bili kompletni autori i izvođači i samostalno savladavali sve izazove realizacije.

Film se dotiče slučaja Tomaža Hostnika, i otvara izvesnu enigmu oko nespremnosti benda da poseti njegov atelje i dovrši sliku koju je on zaveštao da završi kolega iz ekipe. Može se reći da tu misteriju film ne produbljuje ali svakako nije ni pojednostavljena komemorativna slika Hostnikove uloge.

U pogledu estetizacije, intervencija je vrlo malo. Fraš se pojavljuje u tim nekim stilizovanim delovima koji su neinvazivni, s druge strane i Jani Novak i Dejan Knez su izuzetno filmični likovi sa kojima i talking heads deluje kao "nešto više".

O Laibachu je nemoguće snimiti nezanimljiv film. Međutim, za ovaj Zupeov rad se može reći i da je prilično dobar zapravo.

BLACK BAG

U filmu BLACK BAG Steven Soderbergh je pokušao da ponovi ono što mu je uspelo u GOOD GERMANu, da na neki način napravi rimejk estetike filmova iz neke prošle epohe. Ipak, ovog puta se odlučio da izvrši transplantaciju estetike u današnje vreme, i to je dalo zanimljive rezultate.

Naime, Soderbergh je želeo da napravi rimejk estetike cerebralnog špijunca šezdesetih i sedamdesetih, u duhu ranih ekranizacija le Carrea, Pinterovih adaptacija romana kao što je Quiller i sl. i u suštini Koepp mu je pružio pinterovski rukopis u ovom scenariju. Da li bi film bio bolji da je otišao u epohu? Verovatno da jer bi epohom mogao zamaskirati svoje nedostatke, ali fundamentalno - a to je jako zanimljivo - lecarreovski pristup trpi prebacivanje u današnje vreme jer kod njega nema, ili ima vrlo malo fizičke konfrontacije, odnosno onoga što je krasilo špijunažu koja je bila bazirana primarno ha HUMINTu, na terenskom radu, rizičnim akcijama kojima se izvlaće podaci i sl. Kod le Carrea su to sobne situacije i priče, i u tom smislu, praćenje ljudi satelitima i sl. ne remeti mnogo tu estetiku.

Soderbergh međutim u dizajnu likova, pre svih Michaela Fassbendera, ipak ide prema epohi. On izgleda veoma retro, tako je i slikan, pa čak i glumi kao recimo Laurence Harvey u DANDY IN ASPIC, i filmu daje dozu stilizacije koja ga vuče u neubedljivost. Ali, Fassbender je još dobar u odnosu na Cate Blanchett čija se gledljiva faza više ni ne pamti, ali sad pored njene umišljenosti, imamo još i to njeno lice koje izgleda kao neka posmrtna maska i uopšte veliki je izazov gledati je.

U tom kontekstu srdačni napori pouzdane Naomie Harris i Marise Abele koja praktično reprizira lik Yaz Hanani, pomažu filmu, ali na kraju krajeva ovo je priča o špijunaži kao porodičnoj stvari, i Fass sa Cate je ključ.

Fass se specijalizovao za te mediokritetske pretenciozne žanrovske throwbackove, i u BLACK BAGu ima više života nego u onom Fincherovom izopačenju, ali nažalost, nije ovo ništa posebno.

Soderbergh je vrlo često u ovom filmu nadomak nečega, tu je samo što nije, ali na kraju ipak, šta da radimo. Nije.

Ipak, BLACK BAG nema tu nadrealnost THE LOOKING GLASS WARa a svakako nema tu fundamentalnu snagu THE SPY WHO CAME IN FROM THE COLD, niti doduše ni pretenduje na ovo drugo.

Soderbergh je hteo da se malo poigra sa nama, i ovaj film ostaje na nivou igrarije, samo ne onoliko uspešne koliko su autor i glumci pomislili.

Toj atmosferi emisije iz kulture gde kad vidimo vazu u kadru treba da mislimo da je to nešto ozbiljno, dosta doprinosi skoro pa svečani odnos glumaca prema ovoj "svetkovini" koju im je Soderbergh "priredio" što stvara utisak jedne pretenzije koja je bez pokrića i bez povoda. Ne mislim da je sam Soderbergh ovde bio pretenciozan ali izgleda da nije rekao glumcima da ni oni ne treba da budu.

Kako je Soderbergh izašao iz svoje fassbinderovske hiperproduktivne faze, ušao je u svoju fassbenderovsku fazu žanrovskog throwbacka. Nažalost, možemo reći da HAYWIRE ostaje ne samo najbolji Soderberghov špijunac već i njegov možda i najbolji film od tada do danas. Iako je u međuvremenu definitivno imao i nekoliko dobrih.

Soderbergh je jedno vreme želeo da radi MAN FROM UNCLE. Na kraju je, of all people, od toga remek-delo snimio Guy Ritchie. Dakle, njegova posvećenost ovom žanru je nedvojbena i to znanje se i u ovom filmu vidi. Međutim, ljubav prema žanru mora biti ispraćena sposobnošću da se stvari istera do kraja.

Soderbergh je ovde stao na pola puta.

* * 1/2 / * * * *

OPUS

OPUS je film koji je proizveo A24 i u određenom smislu možemo reći da maniristički prilazi njihovom konceptu "elevated genrea".

Dakle, reč je u osnovi o hororu ali sa elementima neke čudnjikave komedije ali malo i problemske melodrame. I sam taj spoj nije loš, sama premisa nije nezanimljiva ali Mark Anthony Green ne uspeva da ga balansira i na kraju celina deluje odbojno pa čak i John Malkovich u ulozi glavnog "monstruma" uprkos svom usavršenom manirizmu ostaje nekako prazan.

U svemu se najbolje snašla Ayo Edebiri, što je dosta bitno jer ona igra glavnu ulogu i nekom svojom neobičnom filmičnošću uspeva da koliko-toliko održi pažnju gledalaca u priči gde čudne stvari kreću da se dešavaju odmah i onda kad se sumnje obistine, ostajemo prilično razočarani zlokobnim raspletom, da ne kažem suštinom prema kojoj smo se kretali.

OPUS je ipak jedan od onih filmova koji koliko god da su neuspeli ipak nisu za izbegavanje. Nisam dobio dobar film ali mi je prijalo što sam ga pogledao jer je Mark Anthony Green napravio niz poučnih grešaka koje je dobro zabeležiti za ubuduće.

* * / * * * *

SHATTER

Hammerov izlet u Hong Kong je u svakoj istoriji pre svega vezan za Roy Warda Bakera i SEVEN VAMPIRES ali daleko od toga da je to bio jedini izlet na britanski protektorat i jedini žanrovski iskorak studija.

SHATTER je hitman akcijaš koji kao reditelj potpisuje predsednik kompanije Michael Carreras i čovek koji je predvodio Hammerove iskorake van kanona. Režiju je započeo Monte Hellman. Literatura različito tumači stepen njegovog materijala u završenom filmu koji Carreras potpisuje solo, ali koliko shvatam, Hellman je snimio znatnu većinu "glumačkih" scena.

SHATTER je potcenjen akcioni triler u kom možda malo fali harizme, ali Stuart Whitman je podnošljiv kao naslovni heroj koji posle uspelog atentata u Africi dolazi u Hong Kong da naplati posao a nailazi na verolomne klijente koji su povezani sa bankama, tajnim službama i trgovcima opijumom.

Peter Cushing ima malu ali upečatljivu ulogu kao moćni čovek "duboke države" a Ti Lung je sidekick glavnog junaka.

Priča se nezaustavljivo kreće od tačke A do tačke B. Shatter je sveden lik i Whitman mu ne pruža mnogo glumački i to je možda najveći nedostatak ove iteracije filma. Don Houghton se kao scenarista nije pretgrao ali se oseća rukopis žanrovskog profesionalca.

Uostalom, Anton Diffring je tu. On je kao M. Emmett Walsh, garancija da film ne može biti skroz loš.

Akcija je vrlo solidna, ne naročito inventivna, te 1974. bilo je i bolje i svežije ali bilo je i slabije. Ima pucnjave, ima potere, ima kung fua, ima svega što treba.

SHATTER je relativno potcenjen u literaturi, pa samim tim nije značajnije posmatran kao deo Hammerove dalekoistočne epizode. No, nije to jedini Hammerov izuzetak koji je istorija potcenila.

* * 1/2 / * * * *