SLUČAJ MAKAVEJEV Gorana Radovanovića je film kome sam neumitno morao prići sa jakim predrasudama posle prošlogodišnjih događaja oko zabrane filma MEZIMICA. Naprosto, ovaj film kao da je obuhvatio u sebi sve elemente tog slučaja i doveo ih do paroksizma, pukom igrom slučaja, ali pomalo i namerno.
Naime, SLUČAJ MAKAVEJEV je film o tome kako je u novosadskom bioskopu Arena “suđeno” Makavajevljevom filmu W.R. MISTERIJA ORGANIZMA gde su se filmski znalci stavili na Makovu stranu ali su neki lokalni građani, u to vreme “drugovi”, kao predstavnici prosvete, radnika i boraca iz “baze” bili protiv. Dakle, reč je o filmu koji iznova fetišizuje period Crnog Talasa i ugroženih sloboda filmskih autora kojima smo, ne samo u filmskoj javnosti, već i u najširoj javnosti prelavljeni svakodnevno decenijama.
Ipak, kada dođe do zabrane filma, onda nekako kao da se ne nalazimo baš u zemlji u kojoj se svakodnevno priča o zabranjenim filmovima i progonjenim autorima, iako se evo i filmovi o njihovim mukama snimaju i bogznakako nagrađuju. Radovanovićev film je pobedio na FESTu, a da nije generisao apsolutno nikakav vid aktivizma.
Konačno, vrhunac perverzije koji daje dodatni sloj ovom filmu jeste fetišizacija Svetozara Cvetkovića, Makavejevljevog redovnog saradnika, iako je upravo on bio producent MEZIMICE koji je napravio nečasni dil sa Jelenom Trivan, predsednicom Upravnog odbora Filmskog centra Srbije, prihvatio njenu “nepristojnu ponudu” i prekinuo produkciju tog ostvarenja. Naravno, on je za to nagrađen mogućnošću da snima drugi film, koji mu se nota bene više snimao, a svoj cinizam je zaokružio time što je tvrdio da nikakvog pritiska od strane vlasi nije bilo, iako je o tome govorio potpuno suprotno pojedinim članovima ekipe.
I sada, isti taj Svetozar Cvetković ne samo da se pojavljuje kao nekakav simbol Makavejevljevog saradnika, već i igra njega samog i kazuje neke njegove rečenice. Film jeste sniman pre MEZIMICE i cele te afere, ali svejedno izašao je posle njega, pa je ta stvar morala uticati na recepciju kod ikoga ko ima barem gram morala.
Međutim, decenije isprazne tlapnje o tome kako je naša kinematografija bila bastion slobode potpuno su ispraznile te događaje od bilo kakvog značenja, odnosno pretvorile su ga iz činjenice u recept kako da se dođe do afirmacije. Danas, festival u Leskovcu ima nagradu koja nosi ime “Živojina Pavlovića”. Ta nagrada dodeljena je bez ikakvih tegoba, bez ijedne izgovorene reči podrške kolegama, baš u dane kad je zabranjivana MEZIMICA. Autorski festival ima nagradu “Saša Petrović”, ni on nije doneo bilo kakvu reakciju na to.
Dakle, sve to je prazna priča, i ako je išta nakaradnije od pojavljivanja Svetozara Cvetkovića u ovom filmu, onda je to ponovno rekapitulairanje priče o slobodi u teksotvima koji izlaze o ovom filmu, tačno godinu dana od zabrane MEZIMICE.
Stoga, ovde ne postoji sloboda, ne postoji ni autorstvo, ne postoji ništa sem buđelara Filmskog centra Srbije, a koji je pod kontrolom vladajuće stranke, I ništa drugo nije ni potrebno. A priča o Makavejevu je komodifikacija jedne objektivne situacije koja se zaista desila i zaista bila veoma neprijatna.
Autori uvek mogu da kažu da kroz priču iz prošlosti govore o sadašnjosti, ali zapravo ne govore, oni to ne rade jer nema nikakvog fidbeka te vrste.
Šta je onda ovo? Pa ovo je jedna muzejska postavka, i kao takva ona nije u duhu Makavejeva koji i kad se bavio prošlim vremenima nije imao muzejske rezultate.
Sam film je zanimljivo baziran na snimcima te rasprave koja se odigrala u Novom Sadu i izgrađen je metodom Serbian Cuttinga koji je voleo i Mak, kombinujući segmente iz MISTERIJA, zatim snimke preživelih učesnika polemike kako slušaju sebe šta su pričali, onda nekakve igrane sugestije (ne bih to nazvao rekonstrukcijama) o govornicima koji se kao siluete javljaju preko snimka. I konačno imamo malu teatralističku intervenciju gde se u bioskopu vrši mala priručna rekonstrukcija ambijenta kako bi se sa glumcem Cvetkovićem odigralo “veliko finale” u kom Makavejev izgovra svoju odbranu, i to njen deo koji nije sačuvan na trakama ali jeste stenografisan.
Kako je Makavejevljev slučaj bio politički, onda se otvara pitanje da li je i kakav politički stav ovog filma. To je teško reći. Na scenariju je uz Radovanovića potpisan i histerični antikomunista Boris Trbić. A kako su komunisti koji su protiv filma mahom karikaturalni laici, koje je tu doduše doveo život i manipulacija lokalnih moćnika, a ne scenario, onda naravno da ne možemo reći da ih je Trbić izmislio.
S druge strane, Makavejevljeva priča o komunizmu je dosta cinična, jasno je da on odavno sebe nije video kao komunistu u titoističkom pogledu niti da je funkcionalno uopšte mogao da se identifikuje sa sistemom koji je doduše braneći pokušavao da ironično reafirmiše, tako da i taj segment leve retorike nije baš sasvim levi.
Lica koja se pojavljuju u filmu, među kojima je recimo dr Branislav Dimitrijević koji sluša trake na kojima govori njegov otac, uvaženi profesor prava Vojin Dimitrijević, svakako govore o tome da je Radovanović bio ideološki otvoren da na ekranu pored protagnoista događaja prikaže i ljude koji su danas kritički afirmatori socijalizma koji je (u pojedinim periodima) postojao u Jugoslaviji.
U filmu postoje šimpanze pred kojima sedi Svetozar Cvetković. One su verovatno simbol divlje, animalne destrukcije, instinkta, podjednako aluzija i na komuniste i na sam Makavejevljev film koji je tretirao i animalnu stranu strasti, ali rekao bih da su majmuni tu ipak radi elitističke simbolike.
Uostalom, laici koji su kritikovali film su kao komunisti bili avangarda onomad, ali svakako ni retorički ni idejno nisu pandan eliti koja ovde brani Makavejeva.
Dakle, ako išta film je možda eventualno elitistički, sa podmsešljivim odnosom prema samom komunizmu kakav je gajio i sam Makavejev.
U mešavini različitih materijala i “slojeva stvarnosti”, Radovanović na neki način gradi strukturu makavejevljevskog tipa. Međutim, ono što ovaj film nema ni u tragovima jeste smisao za humor, izuzev onog koji se tu javio potpuno nesvesno kroz perverznu šalu pojavljivanja Svetozara Cvetkovića u ovakvom projektu. To zaista deluje kao da se neko fenomenalno zajebava.
Međutim, znamo da to nije šala, već podsetnik kakvi sve ljudi mogu da se “ušunjaju” u živote velikih umetnika i ostanu da ih “zastupaju” posle smrti.
SLUČAJ MAKAVEJEV je moderan dokumentarni film koji ne kompletira činjenice o onome o čemu govori, ali je na kraju krajeva prilično jasan u prikazu događaja koi tretira. Iz samog stenograma crpi najveći deo svoje dramaturgije što je vrlo zanimljivo jer bi se od dokumentarnog filma pre očekivalo da to radi iz montaže i oblikovanja materijala nego iz verbalnog (maltene možemo reći, teksta). Stoga, uprkos tome što nije pravljen kao istorijska lekcija o MISTERIJAMA, iz niza detalja uspeva da izgradi detaljnu sliku o tom događaju koji se zbio u Novom Sadu.
No comments:
Post a Comment