Pogledao sam BEGIN AGAIN Johna Carneya. Uprkos simpatičnoj podeli i nizu zanimljivih detalja, ovaj film nije ispunio moja velika očekivanja. U njemu su scenario i muzika najslabije karike a ako imamo u vidu da je reč o indie mjuziklu, muzika je veći faux pas nego scenario jer u ovom žanru scenario čak i može sebi da dozvoli klišee i kruta rešenja. Carneyev scenario je međutim prepun klišea ali i nedoroečenosti što ne sme da ide jedno sa drugim, a naročito ne u mjuziklu koji bolje trpi kliše nego nedorečenost.
Kad je o muzici reč, ona je kompozitorski i aranžerski više nego korektna ali sam žanr nekog gnjecavog mejnstrima ne deluje kao nešto oko čega mogu da se okupe simpatije publike. Junakinja koja želi da bude Norah Jones, a da u tome nema ničega novog ili dugačijeg, barem u tematskom aspektu stihova, naprosto ne može da me ubedi da je autsajder i da mora da se dovija kako bi snimila album. A čak i da mora sve to što ona pokušava deluje toliko prežvakano da autori ne uspevaju da nas ubede kako bi bilo ko bio uskraćen da ta zamisao nije realizovana.
BEGIN AGAIN s druge strane predstavlja svojevrsnu nostalgičnu odu preduzetnicima u muzici, ljudima poput Ricka Rubina koji ponovo pokušavajauu da reinventuju muziku kao biznis, čak i sada kada je zamrla. To bi možda funkcionisalo u nekom muzičkom MONEYBALLu ali ne u ovakvom romantičarskom delu o Autoru, iza koga provejava žal za starokapitalističkim izdavačem-preduzetnikom.
Ne smatram pritom da je BEGIN AGAIN u pogledu odnosa prema muzici i muzičkom biznisu naročito toksičan, pre bih rekao da je tupav i staromodan.
U domenu međuljudskih odnosa u filmu sve vrvi od klišea, od kojih Carney pokušava da odstupi transformišući neke od njih na potpuno očekivan način. Međutim, Mark Ruffalo je pun energije, Keira Knightley ima "nešto" i na kraju oni uspevaju da sve to učine pitkim, čak i simpatičnim.
Međutim, sam Carney se svojim ranijim radovima postarao da indie mjuzikl ne bude deficitarna roba a sa pojavom filmova kao što je FRANK nedostaci BEGIN AGAINa postaju još očigledniji.
* * 1/2 / * * * *
Kad je o muzici reč, ona je kompozitorski i aranžerski više nego korektna ali sam žanr nekog gnjecavog mejnstrima ne deluje kao nešto oko čega mogu da se okupe simpatije publike. Junakinja koja želi da bude Norah Jones, a da u tome nema ničega novog ili dugačijeg, barem u tematskom aspektu stihova, naprosto ne može da me ubedi da je autsajder i da mora da se dovija kako bi snimila album. A čak i da mora sve to što ona pokušava deluje toliko prežvakano da autori ne uspevaju da nas ubede kako bi bilo ko bio uskraćen da ta zamisao nije realizovana.
BEGIN AGAIN s druge strane predstavlja svojevrsnu nostalgičnu odu preduzetnicima u muzici, ljudima poput Ricka Rubina koji ponovo pokušavajauu da reinventuju muziku kao biznis, čak i sada kada je zamrla. To bi možda funkcionisalo u nekom muzičkom MONEYBALLu ali ne u ovakvom romantičarskom delu o Autoru, iza koga provejava žal za starokapitalističkim izdavačem-preduzetnikom.
Ne smatram pritom da je BEGIN AGAIN u pogledu odnosa prema muzici i muzičkom biznisu naročito toksičan, pre bih rekao da je tupav i staromodan.
U domenu međuljudskih odnosa u filmu sve vrvi od klišea, od kojih Carney pokušava da odstupi transformišući neke od njih na potpuno očekivan način. Međutim, Mark Ruffalo je pun energije, Keira Knightley ima "nešto" i na kraju oni uspevaju da sve to učine pitkim, čak i simpatičnim.
Međutim, sam Carney se svojim ranijim radovima postarao da indie mjuzikl ne bude deficitarna roba a sa pojavom filmova kao što je FRANK nedostaci BEGIN AGAINa postaju još očigledniji.
* * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment