Sinoć sam reprizirao POSLEDNJI KRUG U MONCI Aca Boškovića. Reč je o jednom od meni najdražih jugoslovenskih filmova kome se rado vraćam.
Tokom reprize sinoć, navrle su emocije više nego inače. Naime, MONCA je definitivno srpski SCARFACE, a ove godine se slavi 20 godina od njene premijere, tako da sam potpuno u fazonu da treba da se obeleži na isti način kao što je obeleženo 25 godina SCARFACEa, dakle rep albumom. U to ime sam istog časa pustio par signala, da vidim kako će ideja odjeknuti u rep zajednici.
Jer elemenata za rep album ima u ovom filmu. Nisu tu samo snippeti iz dijaloga, čitave scene koje vape da se produže pesmom (vožnja pohotne zagrebačke stoperke prosto vapi za duetom našeg repera i neke hrvatske koleginice, recimo) već i taj fenomen da se MONCA pojavila u čitavom talasu popularizacije gangsterizma u Srbiji. I MONCA u tom smislu, zaista jeste deo tog talasa.
Sa slomom SFRJ, kako su relativizovane vrednosti socijalističkog sistema, odjednom je počela i reafirmacja Giške, Ljube Zemunca, i ostaluih kao neke vrste odmetnika koji su žrtve sistema, u kome su svi krali, samo su oni to radili otvoreno, emigranata koji su u inostranstvu s druge strane krali naravno jer je to inostranstvo, sa posebnim akcentom na tome da su u zatvorima završavali fakultete, naročitim insistiranjem da su ih žene volele i da nikada nisu silovali, i sa eventualnom saradnjom sa sistemom radi likvidicije ustaša i Albanaca po svetu.
Svakako, ove priče su mahom bile daleko od istine, a paradigmatično je da je jedini koji nije označen kao vitez bio Ranko Rubežić o kome se čak i u periodu sveopšte fascinacije kriminalcima pričalo kao ozbiljnom sociopati. Njihova povezanost sa nacionalističkim krugovima u inostranstvu bila je bazirana na nuždi, mnogi od njih su tražili politički azil a onda su morali nekom aktivnošću da ga potkrepe, dočim je njihovo patriotsko ubijanje protivnika režima na kraju bilo katalizator opšte kriminalizacije policije.
MONCA je u tom smislu potpuno izbegla bavljenje Resorom državne bezbednosti, ali je zato pružila sve druge elemente fetišizacije ovih otpadnika. Njen glavni junak Urke je počeo da se bavi kriminalom jer je dolazio sa margine, kriminalu se vratio jer mu društvo nije pružilo priliku da se rehabilituje, a na kraju se latio pištolja kada je nestalo momaka iz stare garde.
Istovremeno, Urke je veliki ljubitelj rokenrola koji pozajmljuje singlice Boba Dylana i Beatlesa malom komšiji koga igra Nikola Đuričko u dečačkim danima. Dakle, u MONCI su krimosi koji imaju četrdesetak godina u tom trenutku u stvari otpadnici od sistema. Svoj kredo o tome kako krade otvoreno u zemlji u kojoj svi kradu Urke otvoreno iznosi u više navrata. U istom tom dijalogu, devojka mu pedlaže da "uzme bolovanje pa da idu u Rovinj na odmor" i zaista, kao da je namerno predstavljena u scena u kojoj jedan priča o potkradanju države a drugi to radi.
Što se konvencije krimića o usponu i padu tiče, ona je maksimalno ispoštovana. Ne samo što imamo junaka koji gubi sve onda kada je najzad našao neki smisao i to zbog svoje tragičke greške (prelazi u posao sa drogom, izdaje strai kredo, pokušava da se prilagodi novim okolnostima) već imamo i izvesnu homoerotsku vezu između Peđe kog igra Goran Sultanović sa Urketom, kao i majčinu skepsu prema tome što Urke ulazi u komunikaciju sa mlađim ženama.
Naravno, finale filma je u najjboljoj tradiciji jugoslovenske dramaturgije slučaja, zbrzano, i nejasno, štaviše tek u montaži je ispalo kao da je Majmun kriv za Urketovu smrt, prethodno je snimljeno kako on pritrči i pokušava da mu pomogne, ali za naše uslove to je sasvim pristojan kraj.
Isto tako scenario je pun Preletovih lokalšovinističkih toucheva kao što su recimo sukobi sa provincijalcima policajcima ili lik zagrebačke stoperke koja želi Karudijanovo telo. Međutim, Beograd u ovom filmu čak i deluje kao pristojan grad a poneki delovi Beograda u izvesnim scenama uspevaju da odmene Milano, iako je deo snimanja rađen i u Italiji.
Naravno, tu su i filmofilski touchevi kao što je recimo bilbord za Ciminov IL SICILIANO ispod koga se desi obračun sa bandom Josifa Tatića, i priče o vesternima.
Isto tako, veliki deo filma sniman je u samom centru grada, na mestima koja se danas zbog komplikovane logistike retko viđaju u našim filmovima, a nekih mesta više ni nema, kao što je recimo terasa hotela "Metropol" na kojoj se Žabac i Urke dogovaraju za svoj posao koji okida celu priču.
Danas kad s pomene nesnimljeni nastavak MONCE, treba se setiti filma LAVIRINT Miroslava Lekića koji je na neki način pokušao da smesti Dragana Nikolića i slične trilerske okolnosti, samo sa okultnim momentom, međutim to nije bilo to, čak ni na tom sentimentalnom nivou. Uopšte, LAVIRINT ima u sebi dosta situacija iz MONCE.
Jedna od njih koja je groteskna u LAVIRINTU jeste Gagina neodoljivost među ženama. U MONCI je Gaga takođe podjednako neobjašnjivo privlačan ženama, ako imamo u vidu da nudi otrcane startove, a da na prvom dejtu, simpatioji odmah kaže "Skini se!" dočim ona malo prkosno gleda pa ipak krene da se skida, a onda je on zaustavi i pokaže malo nežnosti. No, u MONCI je Gaga ipak mlađi, a i kriminalac je.
Međutim, MONCA je imala tu autentičnost i autore koji su više u kontaktu sa materijom čime su uspeli da prevaziđu svoje neobrazovanje i neveštinu. Otud MONCA ni danas nije film bez đavla sa svim svojim anahronizmima.
Jer ono što holivudske zvezde nikada ne mogu da postanu jesu božanstva kao što je to moguće u našoj kinematografiji. A Gaga Nikolić to jeste i zato se njegov impact kod nas može porediti sa onim Tony Montane u našim uslovima.
* * * / * * * *
Tokom reprize sinoć, navrle su emocije više nego inače. Naime, MONCA je definitivno srpski SCARFACE, a ove godine se slavi 20 godina od njene premijere, tako da sam potpuno u fazonu da treba da se obeleži na isti način kao što je obeleženo 25 godina SCARFACEa, dakle rep albumom. U to ime sam istog časa pustio par signala, da vidim kako će ideja odjeknuti u rep zajednici.
Jer elemenata za rep album ima u ovom filmu. Nisu tu samo snippeti iz dijaloga, čitave scene koje vape da se produže pesmom (vožnja pohotne zagrebačke stoperke prosto vapi za duetom našeg repera i neke hrvatske koleginice, recimo) već i taj fenomen da se MONCA pojavila u čitavom talasu popularizacije gangsterizma u Srbiji. I MONCA u tom smislu, zaista jeste deo tog talasa.
Sa slomom SFRJ, kako su relativizovane vrednosti socijalističkog sistema, odjednom je počela i reafirmacja Giške, Ljube Zemunca, i ostaluih kao neke vrste odmetnika koji su žrtve sistema, u kome su svi krali, samo su oni to radili otvoreno, emigranata koji su u inostranstvu s druge strane krali naravno jer je to inostranstvo, sa posebnim akcentom na tome da su u zatvorima završavali fakultete, naročitim insistiranjem da su ih žene volele i da nikada nisu silovali, i sa eventualnom saradnjom sa sistemom radi likvidicije ustaša i Albanaca po svetu.
Svakako, ove priče su mahom bile daleko od istine, a paradigmatično je da je jedini koji nije označen kao vitez bio Ranko Rubežić o kome se čak i u periodu sveopšte fascinacije kriminalcima pričalo kao ozbiljnom sociopati. Njihova povezanost sa nacionalističkim krugovima u inostranstvu bila je bazirana na nuždi, mnogi od njih su tražili politički azil a onda su morali nekom aktivnošću da ga potkrepe, dočim je njihovo patriotsko ubijanje protivnika režima na kraju bilo katalizator opšte kriminalizacije policije.
MONCA je u tom smislu potpuno izbegla bavljenje Resorom državne bezbednosti, ali je zato pružila sve druge elemente fetišizacije ovih otpadnika. Njen glavni junak Urke je počeo da se bavi kriminalom jer je dolazio sa margine, kriminalu se vratio jer mu društvo nije pružilo priliku da se rehabilituje, a na kraju se latio pištolja kada je nestalo momaka iz stare garde.
Istovremeno, Urke je veliki ljubitelj rokenrola koji pozajmljuje singlice Boba Dylana i Beatlesa malom komšiji koga igra Nikola Đuričko u dečačkim danima. Dakle, u MONCI su krimosi koji imaju četrdesetak godina u tom trenutku u stvari otpadnici od sistema. Svoj kredo o tome kako krade otvoreno u zemlji u kojoj svi kradu Urke otvoreno iznosi u više navrata. U istom tom dijalogu, devojka mu pedlaže da "uzme bolovanje pa da idu u Rovinj na odmor" i zaista, kao da je namerno predstavljena u scena u kojoj jedan priča o potkradanju države a drugi to radi.
Što se konvencije krimića o usponu i padu tiče, ona je maksimalno ispoštovana. Ne samo što imamo junaka koji gubi sve onda kada je najzad našao neki smisao i to zbog svoje tragičke greške (prelazi u posao sa drogom, izdaje strai kredo, pokušava da se prilagodi novim okolnostima) već imamo i izvesnu homoerotsku vezu između Peđe kog igra Goran Sultanović sa Urketom, kao i majčinu skepsu prema tome što Urke ulazi u komunikaciju sa mlađim ženama.
Naravno, finale filma je u najjboljoj tradiciji jugoslovenske dramaturgije slučaja, zbrzano, i nejasno, štaviše tek u montaži je ispalo kao da je Majmun kriv za Urketovu smrt, prethodno je snimljeno kako on pritrči i pokušava da mu pomogne, ali za naše uslove to je sasvim pristojan kraj.
Isto tako scenario je pun Preletovih lokalšovinističkih toucheva kao što su recimo sukobi sa provincijalcima policajcima ili lik zagrebačke stoperke koja želi Karudijanovo telo. Međutim, Beograd u ovom filmu čak i deluje kao pristojan grad a poneki delovi Beograda u izvesnim scenama uspevaju da odmene Milano, iako je deo snimanja rađen i u Italiji.
Naravno, tu su i filmofilski touchevi kao što je recimo bilbord za Ciminov IL SICILIANO ispod koga se desi obračun sa bandom Josifa Tatića, i priče o vesternima.
Isto tako, veliki deo filma sniman je u samom centru grada, na mestima koja se danas zbog komplikovane logistike retko viđaju u našim filmovima, a nekih mesta više ni nema, kao što je recimo terasa hotela "Metropol" na kojoj se Žabac i Urke dogovaraju za svoj posao koji okida celu priču.
Danas kad s pomene nesnimljeni nastavak MONCE, treba se setiti filma LAVIRINT Miroslava Lekića koji je na neki način pokušao da smesti Dragana Nikolića i slične trilerske okolnosti, samo sa okultnim momentom, međutim to nije bilo to, čak ni na tom sentimentalnom nivou. Uopšte, LAVIRINT ima u sebi dosta situacija iz MONCE.
Jedna od njih koja je groteskna u LAVIRINTU jeste Gagina neodoljivost među ženama. U MONCI je Gaga takođe podjednako neobjašnjivo privlačan ženama, ako imamo u vidu da nudi otrcane startove, a da na prvom dejtu, simpatioji odmah kaže "Skini se!" dočim ona malo prkosno gleda pa ipak krene da se skida, a onda je on zaustavi i pokaže malo nežnosti. No, u MONCI je Gaga ipak mlađi, a i kriminalac je.
Međutim, MONCA je imala tu autentičnost i autore koji su više u kontaktu sa materijom čime su uspeli da prevaziđu svoje neobrazovanje i neveštinu. Otud MONCA ni danas nije film bez đavla sa svim svojim anahronizmima.
Jer ono što holivudske zvezde nikada ne mogu da postanu jesu božanstva kao što je to moguće u našoj kinematografiji. A Gaga Nikolić to jeste i zato se njegov impact kod nas može porediti sa onim Tony Montane u našim uslovima.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment