Pogledao sam HADERSFILD Ivana Živkovića.
Film je nesnosan. Ne znam kako se ovo moglo dopasti Ghoulu da bi izguralo dvojku pošto je reč o dostojnom nasledniku NORMALNIH LJUDI.
HADERSFILD u najboljoj tradiciji NORMALNIH LJUDI, filmski krajnje nepismeno pokušava da zabeleži pozorišnu predstavu bez ikakve formalne invencije na bilo kom polju.
Fotografija Vladana Pavića je bazirana na mešavinama svetlosti i tame, licima koja su pola u mraku, pola u senci, i čini se da HADERSFILD ne bi mnogo odmakao od nivoa Olegovog SUTRA UJUTRU da nije te advertajzing estetike koja se provlači kroz fotku. Pavićeva kamera se ne cima kao Čolakovićeva u SUTRA UJUTRU, ali ne mogu reći da se iza njegove slike krije neki ozbiljan koncept izuzev da sve bude spakovano kao artikulisan film, čija čistoća čini da sve ode malo u pravcu fetišizacije socijale.
Međutim, Živkovićevo kadriranje je kardinalno. On uspeva da pogreši u situaciji kada tekst, toliko teatralan, ne nudi pravo na grešku. Živković krajnje nemarno hendluje smene planova i vrlo često ničim izazvano iz razmene krupnih kontraplanova ode u neki širi plan, potpuno neobjašnjivo i bez opravdanja, sugerišući da junake neko posmatra, samo ne znam ko.
U sceni u parku, recimo, Živković toliko nasilno ode u širi plan da mi se čini kao da je u širem planu odradio prilično intimnu deonicu razgovora za koju nema razloga da bude tako slikana.
Od Živkovićevih nemotivisanih širokih planova, u filmu ophrvanom krupnim, naročito se ističe potpuno ničim izazvano snimanje dveju devojaka iz daljine, pored škole, u kome one ne kažu aposlutno ništa važno za film i ta scena je pored heavy handed režije i za sam zaplet poptuno redundantna.
Široki plan nam uskraćuje i mogućnost da shvatimo šta je devojčica "bacila niz rijeku" sa mosta. Ja pretpostavljam da je to video traka sa seksom svojih roditelja, no možda Ghoul i Žika Kišobranac imaju neku drugu teoriju?
Zatim, fleševi sa likom neke devojke u masi ljudi? Je li to Šušljikova izh+gubljena ljubav? Ko je ta osoba? Uašto se ona javlja u fleševima?
Kako možemo da imamo scenu sna na kraju filma kada prethodno nismo uspostavili oniričku atmosferu? Kako može ta scena sna da vodi u besramni, neuračunljivi hepiend a da se za autora i dalje kaže da ima ukusa, i da mu se odmah ne oduzme diploma FDU?
Ipak, to sve je zaobilaženje oko glavnog problema ovog filma a to je gluma. Šušljik, Glogovac i Ćetković su troglavi auralni udar na civilizovanog čoveka, nesaglediva tortura za svakoga ko shvata da je ključ filmske glume underplay.
Propraćeni tekstom koji je teatralan, scenama koje su pune jasno postavljenih dramaturških skela koje nisu uklonjene posle izrade teksta, ovi velikani najmračnijih godina naše kinematografije su konačno odlučili da nam se najebu majke.
U vlastitoj produkciji su konačno snimili film u kome mogu da urade sve ono što nisu uspeli u KROJAČEVOJ TAJNI, KLOPCI i ZONI ZAMFIROVOJ, HADERSFILD je njihov HOT FUZZ, uloga po kojoj žele da ostanu upamćeni, neznajući da bi većinu njihovih najradije zaboravili.
Film o tranziciji su snimili ljudi koje ne znaju apsolutno ništa. Formalno neznanje je ispraćeno piotpuno ličnom ispraznošću. Živković i Pavić su se zaustavili na pokušaju da svemu daju neku vrstu zanatske ekspertize koja za ovu vrstu soula nije važna, a tekst i glumci su uspeli da razotkriju svoju ispraznost čak i onima koji najbenevolentnije žele da se poprave da ih zanimaju "problemi tranzicije".
Očigledno je reč o klasičnom primeru eksploatacije tuđe nesreće koji možda i ima neku kontemplativnost u pozorištu, mada kontemplacija je uvek gledaočeva a ne autorova, a na filmu pokazuje svoju nisku hranljivost.
Potpuno je suluda ta pobednička atmosfera koja je stvorena oko filma i koja još uvek traje čak i posle prikazivanja posle koga bi ljudima trebalo da bude jasno o kakvom je smeću reč.
* 1/2 / * * * *
Film je nesnosan. Ne znam kako se ovo moglo dopasti Ghoulu da bi izguralo dvojku pošto je reč o dostojnom nasledniku NORMALNIH LJUDI.
HADERSFILD u najboljoj tradiciji NORMALNIH LJUDI, filmski krajnje nepismeno pokušava da zabeleži pozorišnu predstavu bez ikakve formalne invencije na bilo kom polju.
Fotografija Vladana Pavića je bazirana na mešavinama svetlosti i tame, licima koja su pola u mraku, pola u senci, i čini se da HADERSFILD ne bi mnogo odmakao od nivoa Olegovog SUTRA UJUTRU da nije te advertajzing estetike koja se provlači kroz fotku. Pavićeva kamera se ne cima kao Čolakovićeva u SUTRA UJUTRU, ali ne mogu reći da se iza njegove slike krije neki ozbiljan koncept izuzev da sve bude spakovano kao artikulisan film, čija čistoća čini da sve ode malo u pravcu fetišizacije socijale.
Međutim, Živkovićevo kadriranje je kardinalno. On uspeva da pogreši u situaciji kada tekst, toliko teatralan, ne nudi pravo na grešku. Živković krajnje nemarno hendluje smene planova i vrlo često ničim izazvano iz razmene krupnih kontraplanova ode u neki širi plan, potpuno neobjašnjivo i bez opravdanja, sugerišući da junake neko posmatra, samo ne znam ko.
U sceni u parku, recimo, Živković toliko nasilno ode u širi plan da mi se čini kao da je u širem planu odradio prilično intimnu deonicu razgovora za koju nema razloga da bude tako slikana.
Od Živkovićevih nemotivisanih širokih planova, u filmu ophrvanom krupnim, naročito se ističe potpuno ničim izazvano snimanje dveju devojaka iz daljine, pored škole, u kome one ne kažu aposlutno ništa važno za film i ta scena je pored heavy handed režije i za sam zaplet poptuno redundantna.
Široki plan nam uskraćuje i mogućnost da shvatimo šta je devojčica "bacila niz rijeku" sa mosta. Ja pretpostavljam da je to video traka sa seksom svojih roditelja, no možda Ghoul i Žika Kišobranac imaju neku drugu teoriju?
Zatim, fleševi sa likom neke devojke u masi ljudi? Je li to Šušljikova izh+gubljena ljubav? Ko je ta osoba? Uašto se ona javlja u fleševima?
Kako možemo da imamo scenu sna na kraju filma kada prethodno nismo uspostavili oniričku atmosferu? Kako može ta scena sna da vodi u besramni, neuračunljivi hepiend a da se za autora i dalje kaže da ima ukusa, i da mu se odmah ne oduzme diploma FDU?
Ipak, to sve je zaobilaženje oko glavnog problema ovog filma a to je gluma. Šušljik, Glogovac i Ćetković su troglavi auralni udar na civilizovanog čoveka, nesaglediva tortura za svakoga ko shvata da je ključ filmske glume underplay.
Propraćeni tekstom koji je teatralan, scenama koje su pune jasno postavljenih dramaturških skela koje nisu uklonjene posle izrade teksta, ovi velikani najmračnijih godina naše kinematografije su konačno odlučili da nam se najebu majke.
U vlastitoj produkciji su konačno snimili film u kome mogu da urade sve ono što nisu uspeli u KROJAČEVOJ TAJNI, KLOPCI i ZONI ZAMFIROVOJ, HADERSFILD je njihov HOT FUZZ, uloga po kojoj žele da ostanu upamćeni, neznajući da bi većinu njihovih najradije zaboravili.
Film o tranziciji su snimili ljudi koje ne znaju apsolutno ništa. Formalno neznanje je ispraćeno piotpuno ličnom ispraznošću. Živković i Pavić su se zaustavili na pokušaju da svemu daju neku vrstu zanatske ekspertize koja za ovu vrstu soula nije važna, a tekst i glumci su uspeli da razotkriju svoju ispraznost čak i onima koji najbenevolentnije žele da se poprave da ih zanimaju "problemi tranzicije".
Očigledno je reč o klasičnom primeru eksploatacije tuđe nesreće koji možda i ima neku kontemplativnost u pozorištu, mada kontemplacija je uvek gledaočeva a ne autorova, a na filmu pokazuje svoju nisku hranljivost.
Potpuno je suluda ta pobednička atmosfera koja je stvorena oko filma i koja još uvek traje čak i posle prikazivanja posle koga bi ljudima trebalo da bude jasno o kakvom je smeću reč.
* 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment