Prvo sam pogledao film KONTAKT Sergeja Stanojkokog u bioskopu, no iako sam ga pogledao u bioskopu, mogao bih da kažem da je courtesy of otaku. Naime, ne znam da li ste posetili ovaj link
http://www.popboks.com/film/kontaktss.shtml
ali to je otaku žešće jevanđelizovala ovaj film.
Ja ne mogu da kažem da se do kraja slažem sa ovako afirmativnom ocenom, ali takođe mogu da kažem da sam u ovom filmu iz regiona u kome su scenarista i glavni glumac odavde, video neke stvari koje odavno nisam video u srpskom filmu.
Ono što sam video to je da sam sat i po vremena gledao neke ljude za koje sam mislio da su neki likovi, a ne, kao što mi se dešava sa našim filmom da zurim u glumce koji me ni na sekund ne ubede da gledam likove.
I to je zaista veliki domet koji zvuči smešno kada se uporedi sa onim što inače očekujemo od filma, zar ne? Praktično prebacivanje rampe podrazumevamo kod svakog filma. Međutim to se u srpskom filmu odavno nije desilo a KONTAKT ima taj fundamentalni kvalitet.
Same reference na SKORO SASVIM OBIČNU PRIČU i STVAR SRCA koje iznosi otaku su tačne, s tim što se KONTAKT evidentno nastavlja i na tradiciju crnog talasa u kojoj je Mihić zauzimao izuzetno značajno mesto kao scenarista, kako u saradnji sa Ljubišom Kozomarom, tako i sam.
Međutim, srpski film je na tom putu negde zalutao i vrlo je zanimljivo da su tu autori-debitanti (iako je Mika Aleksić mator) zapravo raskinuli taj neki glumački kontinuitet. Zar nisu upravo naslovi poput KLOPKE, HADERSFILDA, SKORO SASVIM OBIČNE PRIČE i sl. bili među prvima istinski lišeni toga da gledamo likove (ovde namerno napadam filmove koji se smatraju glumački uspelim, ne govorim o smeću poput USLOVNE SLOBODE)?
Još je užasnija emocija kada neko oseti nostalgiju za zadovoljstvima koja ti je pružala već arhaična SFRJ kinematografije, što je samo po sebi grešna pomisao, u ravni incesta. Međutim, šta mogu, priznajem, tako je.
* * / * * * *
http://www.popboks.com/film/kontaktss.shtml
ali to je otaku žešće jevanđelizovala ovaj film.
Ja ne mogu da kažem da se do kraja slažem sa ovako afirmativnom ocenom, ali takođe mogu da kažem da sam u ovom filmu iz regiona u kome su scenarista i glavni glumac odavde, video neke stvari koje odavno nisam video u srpskom filmu.
Ono što sam video to je da sam sat i po vremena gledao neke ljude za koje sam mislio da su neki likovi, a ne, kao što mi se dešava sa našim filmom da zurim u glumce koji me ni na sekund ne ubede da gledam likove.
I to je zaista veliki domet koji zvuči smešno kada se uporedi sa onim što inače očekujemo od filma, zar ne? Praktično prebacivanje rampe podrazumevamo kod svakog filma. Međutim to se u srpskom filmu odavno nije desilo a KONTAKT ima taj fundamentalni kvalitet.
Same reference na SKORO SASVIM OBIČNU PRIČU i STVAR SRCA koje iznosi otaku su tačne, s tim što se KONTAKT evidentno nastavlja i na tradiciju crnog talasa u kojoj je Mihić zauzimao izuzetno značajno mesto kao scenarista, kako u saradnji sa Ljubišom Kozomarom, tako i sam.
Međutim, srpski film je na tom putu negde zalutao i vrlo je zanimljivo da su tu autori-debitanti (iako je Mika Aleksić mator) zapravo raskinuli taj neki glumački kontinuitet. Zar nisu upravo naslovi poput KLOPKE, HADERSFILDA, SKORO SASVIM OBIČNE PRIČE i sl. bili među prvima istinski lišeni toga da gledamo likove (ovde namerno napadam filmove koji se smatraju glumački uspelim, ne govorim o smeću poput USLOVNE SLOBODE)?
Još je užasnija emocija kada neko oseti nostalgiju za zadovoljstvima koja ti je pružala već arhaična SFRJ kinematografije, što je samo po sebi grešna pomisao, u ravni incesta. Međutim, šta mogu, priznajem, tako je.
* * / * * * *
No comments:
Post a Comment