VOLEUSES

Adele Exarchopoulos je svoj proboj doživela zahvaljujući ekranizaciji stripa.

Kanski pobednik Blue Is the Warmest Color u režiji Abdelatifa Kechichea zapravo ekranizacija stripa Julie Maroh. Holivudske ekranizacije stripova gotovo su nas potpuno odučile od traženja stripskih izvornika u pričama takvog karaktera, filmovima koji nisu bioskopska zabava namenjena deci i omladini. Međutim, takvih slučajeva je dosta – recimo i jedan od najboljih filmova 2021. godine Les Olympiades, Paris 13e nastao je po stripu Adriana Tominea, autora izdatog čak i kod nas.

Otud, posebnu pažnju privlači prva krajnje konvencionalna strip ekranizacija u kojoj je glavnu ulogu odigrala Adele Exarchopoulos.

Voleuses je Netflixova ekranizacija stripa Les Grande Odalisque čiji su autori Bastien Vives, Florent Ruppert i Jerome Mulot. Reč je o stripu velike pljačke o timu iskusnih profesionalki koji treba da obave veliki posao, sa nekoliko novih članica.

Melanie Laurent je velika francuska glumačka zvezda koja je zaigrala u američkom filmu, najpoznatija je po Inglourious Basterdsima Quentina Tarantina, ali u slučaju ovog ostvarenja najbitnije joj je iskustvo sa Now You See Me serijala ali i sa 6 Underground Michaela Baya. Dakle, ovde Melanie Laurent uzima u svoje ruke jedan punokrvni blokbaster u produkciji Gaumonta za koji je možda i šteta što je otišao pravo na Netflix. Njeno rediteljsko iskustvo nije zanemarljivo, čak je snimila i američki film Galveston po prozi Nica Pizzolatta, dakle bila je i tamo gde svaki dinar mora da se zaradi. Pa ipak, ovo je izazov i moram reći da mu je Melanie sasvim dorasla.

Ideja da je ovo akciona komedija sa ženama u centru pažnje, i u svim glavnim ulogama, ima u sebi jasnu emancipacijsku crtu i angažman. Međutim, ono što je kod Melanie Laurent zanimljivo jeste način na koji gradi tu žensku dimenziju filma. Naime, njene junakinje nisu kao muški junaci koje igraju žene, kao što se često dešava u ovoj vrsti filma. Naprotiv, njene junakinje su žene u situacijama u kojima se tradicionalno na filmu nalaze muškarci ali one donose nešto drugačije u njih. Njihova snaga nije toliko seksualna koliko pre svega psihološka, mada ima i ovog prvog, i vreme između žanrovskih obaveznih figura fokusirano je na prijateljstvo dve glavne junakinje i njihov prisan odnos. Charlie’s Angels bi se mogao pomenuti kao referenca ali to ne bi bilo tačno.

U tom smislu, kad je akcija, Melanie Laurent pravi film kog se po veštini izvedbe ne bi postideo neki američki reditelj iz A minus lige ili neki jako talentovani štićenik Luca Bessona, ali kad su karakterne scene film je potpuno drugačiji i u suštini je topla melodramska komedija o istinskom prijateljstvu. Ono što je u ovom filmu neobično i delu publike može delovati kao da nije u pravom ključu, iako zapravo jeste baš pečat koji daje kvalitet, jeste to što nisu svi odnosi i situacije u čistoj funkcionalnosti kakvoj nas uči holivudska dramaturgija. Međutim, to nije greška već naprosto francuski film.

Sedamdesetih godina u ovakvom nekom filmu bi briljirao recimo Jean-Paul Belmondo i takav film bi punio bioskopske sale širom sveta. Sem u Americi. Danas, takav film ide pravo na Netflix i uskraćuje tu dozu kolektivnog uživanja u bioskopskoj pustolovini koja malo odstupa od holivudskih „nevidljivih“ standarda koji su nam već upisani u gledalački gen.

Scenario su adaptirali rediteljka i Cedric Anger koji nas je baš putem Netflixa (mada zbog Covida, ne namerno) obradovao filmom Comment je suis devenu super—heros, francuskom varijacijom na temu kako bi izgledao život sa superherojima u „našoj realnosti“, premda tu inspiracija nije bio strip već roman. I uspeli su da izgrade taj francuski ton koji razlikuje ovaj film pomalo od holivudske norme. Međutim, ako ćemo da budemo pošteni, ovakvi hibridi akcije i komedije o međuljudskim odnosima umeju da donesu scenarističke inovacije. Setimo se slučaja Mr and Mrs Smith Douga Limana u kom recimo nikada ne vidimo glavne negativce i gradaciju borbe junaka protiv njih.

Melanie Laurent igra glavnu junakinju, vođu lopovske bande ali film je u suštini šou Adele Exarchopoulos. Ne znam da li je zanima da se nadalje bavi akcionim filmom, ali pokazala je uverljivost u borilačkim scenama i šarm koji može da oraspoloži punu bioskopsku salu.

Francuski pečat akciji daje jedna upečatljiva potera na motociklu koja nas podseća na vremena kada je Remy Julienne u matičnoj kinematografiji donosio deo svoje zvezdane prašine sa Bond-produkcija. Stripski element je takođe prisutan, recimo u izboru lokacija i nekih vizuelnih rešenja kao što je obračun u kući ogledala u šumi i smrt zeca.

Voleuses neće od svih gledalaca dobiti ovako povoljno mišljenje kao od mene jer će nekome ta „francuska asimetrija“ smetati. Međutim, ko poznaje materiju zna šta je u pitanju, a ko ne zna, ima drugih stvari kojima će se zabaviti.

* * * / * * * *