Hrvatski teoretičar umetnosti Matko Meštrović zastupao je ideju funkcionalnog spomenika kao objekta koji bi imao spomeničku ulogu ali i funkcionalnost u životu zajednice. Gareth Edwards u filmu THE CREATOR napravio je upravo to - funkcionalni spomenik Jamesu Cameronu koji istovremeno ima spomeničku ulogu ali je istovremeno i film koji služi da bi publika imala šta da gleda.
THE CREATOR je proizveo Fox ali ga je nasledio Disney kao uostalom i sam AVATAR, tako da je Gareth Edwards završio u Cameronovom domu i kao da mu je to dalo carde blanche da se osloni na opus velikog majstora.
Vizuelni žargon, postavka priče, elementi zapleta, sve to je na Cameronovoj liniji sa samo jednim pitanjem - da li uzima ono što je radio Cameron ili ono što je od Camerona rimejkovao Blomkamp. Svemu tome daje svoj pečat, ali u suštini nema mnogo kod Edwardsa što ne vuče korene iz Camerona.
Ono što je u ovom filmu najedwardsovskije jeste zapravo dramaturgija filma putovanja kroz egzotičnu Aziju, kao u njegovom prvom filmu, ranom remek delu MONSTERS, ostalo dolazi iz Cameronovog šinjela - fizički invalidan junak unapređen mehaničkim pomagalima koji dolazi iz radničke klase ali je mobilisan od strane vojske i duboke države da uzme ulogu u tajnoj misiji strateškog značaja, njegov susret sa neprijateljem kog gleda kao nešto subhumano da bi na kraju ne samo shvatio ideju transhumanizma već i prešao na njihovu stranu i prelomio rat na štetu zapadnog establišmenta i SAD. Susret čoveka sa surogat-potomkom koji to i jeste i nije, odnosno možda nije biološki ali transhumano mora biti. Sve su to Cameronovi motivi najpre iz AVATARa sa kojim THE CREATOR ima ogromne sličnosti, i u odnosu na koji može biti tumačen bukvalni kao rimejk.
I u tom pogledu, THE CREATOR poprima obrise ozbiljnog spomenika - naime, rimejkujući AVATAR, film poznat po rudimentarnoj priči pokazuje koliko je to višeslojno delo koje nudi brojna čitanja.
Od Camerona preuzima i punu uverljivost tog naučnofantastičnog sveta u kom imamo utisak da se u njemu živelo, da se on već pomalo ofucao i potrošio, i gde je najviša tehnologija postala ne samo svakodnevica već i način na koji subalterne zajednice pokušavaju da izbore svoje mesto u svetu.
Ovde je AI ekvivalent današnjem nuklearnom oružju. AI u rukama dalekoistočnih naroda je fobija zapadnih sila i SAD ih progone zbog toga. S druge strane, Amerikanci misle da su svi kao oni i ne razumeju da je na Istoku, AI spregnut sa duhovnošću, tako da i dete-robot s velikim AI moćima kada kontroliše aparate pravi gest molitve.
Film je izuzetno ekspresivno slikan. Greig Fraser potpisuje novu majstoriju u saradnji sa Orenom Sofferom. Edwards je pohvaljen kako je ovakav spektakl snimio za "samo" 80 miliona dolara što je naravno mala cifra samo u današnjim dekadentnim uslovima, ali da, film zaista izgleda jako ozbiljno, vrhunski izrađeno, sa sjajnim rešenjima gde se puni utisak brojnih specijalnih efekata gradi tako što ih redielj smešta u drugi plan.
Jedini istinski problem filma osim toga što bi neko možda loše reagovao na reference spram Camerona, jeste zapravo pripovedanje u par deonica koje je za moj ukus moglo biti ne toliko efikasnije koliko veštije, ali to su zaista one mane koje čine dobar film.
Dok se na akademskom nivou ovde mogu izricati zamerke, ono što je specifičnost ovog dela jeste uživanje, a ono je u mom slučaju bilo zaista enormno.
* * * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment