Jedan od ozbiljnih problema kod recepcije dokumentarnog filma je kada autori snime nešto što nije u skladu sa očekivanja gledaoca. Film BEZ Luke Papića o Aleksandru Deniću, našem velikom savremeniku, umetniku koji na svojim slikama, u ritmu novinskog karikaturiste briljantno dekonstruiše našu svakodnevicu na jedan potpuno unikatan, nepredvidiv i istinski iracionalan način. U epohi mema, Denić slika, ali vrlo često njegov rad završava kao meme iako isto tako povremeno dostiže transcedenciju.
To je Aleksandar Denić koji mene zanima. Denić prikazan u ovom pomalo nebuloznom filmu Luke Papića je ljubitelj pasa koji sreće neke druge ljubitelje pasa, inače frikove, sa nekim frikovskim pričama. Ima tu prajsles momenata u potencijalu, tipa kad Denić ide u posetu Dragiši Biniću, ali i to je više nivo namedroppinga i gledanja životnog ambijenta poznate ličnosti nego što ima neke supstance.
Moguće je da Denićev potencijal kao teme precenjujem odnosno da on možda ne može da predstavi sebe sam na taj način kako bih ja voleo. Ali, otud neka intervencija izvan njega je mogla pružiti kontekst. Međutim, to je onda old school dokumentarac a ne sada pomodni opservacioni stil koji deluje maltene nemontirano.
Otud, ovaj film me je duboko razočarao. Ali, to ne znači da možda nekome ne može biti zaista otkrovenje. No, plašim se da ceo taj "kučkarski ugao" nema mnogo težine sam za sebe i nije toliko zanimljiv bez Denićevog konteksta. A Denić opet daleko nadrasta taj sadržaj.
* 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment