Komedija iz pozorišnog života u kojoj igraju Tony Hopkins i Jeremy Irons svakako nije nešto što bismo očekivali od Michaela Winnera, i rekao bih da film CHORUS OF DISAPPROVAL pokazuje i zašto. Winner prosto u svom rukopisu ide na pojednostavljeniju, tabloidniju stvar, pa na kraju ne samo da ne koristi ni Ironsa ni Hopkinsa da iz njih izvuče ono što bi diglo film na viši nivo već bi se moglo reći da oni koriste njega. Irons je "režirljiviji" od Hopkinsa koji igra nešto svoje, neku minijaturu, prilično agresivno u izrazu, ali lik nije tako nevažan da bi trpeo tako naglašenu mimiku svojstvenu bitno manjoj ulozi.
Irons s druge strane donosi šarm i klasu u dešavanja koja samo u jednoj sceni ulaze u domen uspele seks komedije, ali svojom ipak na kraju krajeva karakternom glumom kao da više igra lik iz nekog složenijeg filma i čini ga višeslojnijim i enigmatičnijim nego što Winnerova konstrukcija može da izdrži.
Priča prati udovca koji dolazi na radno mesto u malom obalskom gradu, i odlučuje da se pridruži lokalnoj amaterskoj družini koja postavlja mjuzikl u lokalnom teatru. Kada se pojavi, žene koje su u ustajalim brakovima polude za njim i on postaje mali lokalni Casanova, da bi na kraju sve završilo sa blagim ukusom gorčine.
Irons toliko ne igra na prvu loptu da na kraju više ne znamo ni šta igra, čemu doprinosi scenario koji kako stvari odmiču postaje sve kriptičniji. Winner barem stvari drži u jakom tempu što film čini pitkijim, mada ne nužno i boljim jer scene u tom jakom tempu "ne dišu".
Sve u svemu, sa ovakvim glumcima, i to u punoj snazi, ima ovde šta da se vidi, ali to što ima da se vidi je uglavnom kako ne treba.
* * / * * * *
No comments:
Post a Comment