false

 NO Pabla Larraina je baš prigodan film za ove dane. Reč je o argentinsko-internacionalnom filmu o referendumu u Čileu 1988. godine kada se odlučivalo da li će Pinochet dobiti još jedan, praktično doživotni mandat ili će se ući u demokratiju.

Priča prati sina jedne od emigrantskih porodica koji se vratio u Čile i postao marketinški mag, i posle čitavog niza uspešnih komercijalnih kampanja za razne korporativne klijente i robu široke potrošnje, dobija poziv da radi kampanju za NO, odgovor protiv Pinocheta.

Gael Garcia Bernal je odličan u glavnoj ulozi, kao mladi čovek koji je svestan svega što je Pinochet radio, ali isto tako je neopterećen ideologijom te može da vidi šumu od drveta. On prihvata da radi kampanju, uprkos riziku da bi mu se to moglo obiti o glavu u poslovnom smislu, a njegov šef i parner u firmi kao deo establišmenta počinje da radi SI kampanju.

NO je zanimljiv naravno kao priča o ljudima koji su pokazali hrabrost da iz jedne mirne egzistencije visoke srednje klase u Čileu koji Pinochet nije dirao, izađu u direktan konflikt sa njim. Ali isto tako je i zanimljiva studija o marketingu, o političkoj propaganda koja sve više poprima obrise klasičnog EPPa gde se ideologija prodaje ponekad kao osvežavajuće piće.

Film se bavi konfliktom old school aktivista koji još uvek pre svega žele da iznose činjenice o nepravdama i problemima i mlađe generacije koja prodaje lifestyle koji će nastupiti ako glasač zaokruži željenu opciju.

Konačno, tu je i reakcija režima koji u jednom trenutku shvata da gubi medijsku bitku i kreće da "odgovara" na novi stil reklama, odustajući od svojih dokumentarnih klasično-propagandnih prikaza uspeha vlasti i njene garancije stabilnosti.

Larrainov opus je kasnije krenuo jednim dosta pretencioznim, maltene sokurovljevskim putem. Ovde je on u pogledu inscenacije prožet sa vizuelnim konceptom a ovaj je pak baziran na pokušaju da se približi estetici vid4eo osadesetih. Pod videom ne smatram video produkciju već blagu patinu tadašnje video tehnike. Kako je nemoguće da ondašnje snimke danas učini "svežim", oni naš pogled u tu realnost čini arhaiziranim i taj ceo retro kolorit na početku filma pomalo i zbunjuje, deluje kao da kopija nije u redu ali onda shvati poenta.

U tom pogledu, NO mi je do sada najkompletnije i najsnažnije Larrainovo delo.

* * * 1/2 / * * * *