Pogledao sam i što se mene tiče najočekivaniji film godine - THE BEAVER Jodie Foster.
Radikalnost ovog filma na nivou postavke i glumačkog zadatka je tolika da ni u jednoj varijanti ovo nije mogao biti Firerov come back. THE BEAVER je preozbiljan i prekomoplikovan da bi bio Oscar-bait a suviše je hermetičan da bi prijatno iznenadio na blagajnama.
Ono što je osnovni kvalitet ovog filma jeste što su glumci-reditelji u centru pažnje. Jodie Foster je režirala što je donelo jedan naročit kvalitet a Mel Gibson u glavnoj ulozi je svakako nešto više od glumca, ne samo zbog njegovog iskustva sa režijom već i zbog iskustva sa depresijom.
Otud, čini mi se da osnovni paradoks ovog filma i jeste u tome što je on pre svega glumački, i psihološki, ubedljiv i na taj način prodaje jednu bizarnu i u običnim okolnostima potpuno neubedljivu premisu. Međutim, ta neverovatna premisa, zapravo, zahvaljujući Jodie i Melu u stvari deluje kao jedna dosta realna životna situacija dovedena do ekstrema (pa se s toga o njoj snima film).
Ipak, osnovni konflikt u filmu nije pitanje da li će Walter prevazići depresiju i kako će stvari ići sa lutkom dabra, već je reč o konflitu između "normalnosti" kao specifičnog oblika duševne bolesti i depresije. Osnovni problem dakle nije u tome da li Walter funkcioniše ili ne, već na konstantnom insistiranju njegove okoline da bude "normalan". Otud, lečenje i pokušaj da se stvarno povrati dolazi tek na kraju.
Dakle, THE BEAVER pravi jasnu razliku između izlečenja i stanja "istinskog zdravlja" koje se dosta pojednostavljeno definiše kao sposobost pojedinca da "radi i voli". Walter paradoksalno uz pomoć Dabra uspeva da se dovede u stanje i da radi i da voli, ali "nenormalnost" njegovog ponašanja odjednom onemogućuje njegovu ženu da voli i nju čini nesposobnom. dakle, koliko Dabar "leči" waltera toliko šteti stabilnosti njegove supruge.
Svi aduti da se premisa i priča ozbiljno shvate kao nšto što ima pokriće i što nije puko charliekaufmanovsko iživljavanje proističu iz onoga što su pružili Jodie i Mel i sasvim je sigurno da su kaufmanovski aduti bili ono što je uvrstilo Kyle Killenov scenario na Black List.
Paralelna priča u kojoj Walterov sin upoznaje traumatizovanu drugaricu iz škole i zaljubljuje se u nju dok pokušava da joj napiše govor pre svega pokazuje Walterov lik iz vremena kad je bio "normalan". Sinovljev usud da se polako pretvara u oca i da beleži sve njegove osobine i tikove koje prepoznaje kod sebe pokazuje zapravo ranu fazu Melovog lika i tu Killen dosta vešto nagoveštava jednu pitkiju i uverljiviju emotivnu matricu svojih "starijih" junaka.
Kad je reč o vizuelnim aspektima, Foster i DP Hagen Bogdanski kreiraju vrlo jasan milje u kome se sve dešava, ambijent građanske drame bez nekih prenaglašenih vizuelnih rešenja ali sa dovoljno ešenja koja se mogu smatrati estetizacijom dešavanja. Na nivou ritma, THE BEAVER formalno ima mejnstrim strukturu ali sama dešavanja su očigledno indie.
THE BEAVER je definitivno dosta hermetičan i težak film koji u sebi sadrži niz ekstremnih i teško prihvatljivih elemenata. Otud, ne čudi da je slabo prošao na blagajnama jer zaista može da polarizuje publiku. Ipak, ovaj naslov će sasvim sigurno ostati kao jedno od upečatljivijih iskustava i značajna tačka u Firerovoj filmografiji. Kolko je APOCALYPTO bio kocka za njega kao reditelja toliko je BEAVER kocka za njega kao glumca.
* * * / * * * *
Radikalnost ovog filma na nivou postavke i glumačkog zadatka je tolika da ni u jednoj varijanti ovo nije mogao biti Firerov come back. THE BEAVER je preozbiljan i prekomoplikovan da bi bio Oscar-bait a suviše je hermetičan da bi prijatno iznenadio na blagajnama.
Ono što je osnovni kvalitet ovog filma jeste što su glumci-reditelji u centru pažnje. Jodie Foster je režirala što je donelo jedan naročit kvalitet a Mel Gibson u glavnoj ulozi je svakako nešto više od glumca, ne samo zbog njegovog iskustva sa režijom već i zbog iskustva sa depresijom.
Otud, čini mi se da osnovni paradoks ovog filma i jeste u tome što je on pre svega glumački, i psihološki, ubedljiv i na taj način prodaje jednu bizarnu i u običnim okolnostima potpuno neubedljivu premisu. Međutim, ta neverovatna premisa, zapravo, zahvaljujući Jodie i Melu u stvari deluje kao jedna dosta realna životna situacija dovedena do ekstrema (pa se s toga o njoj snima film).
Ipak, osnovni konflikt u filmu nije pitanje da li će Walter prevazići depresiju i kako će stvari ići sa lutkom dabra, već je reč o konflitu između "normalnosti" kao specifičnog oblika duševne bolesti i depresije. Osnovni problem dakle nije u tome da li Walter funkcioniše ili ne, već na konstantnom insistiranju njegove okoline da bude "normalan". Otud, lečenje i pokušaj da se stvarno povrati dolazi tek na kraju.
Dakle, THE BEAVER pravi jasnu razliku između izlečenja i stanja "istinskog zdravlja" koje se dosta pojednostavljeno definiše kao sposobost pojedinca da "radi i voli". Walter paradoksalno uz pomoć Dabra uspeva da se dovede u stanje i da radi i da voli, ali "nenormalnost" njegovog ponašanja odjednom onemogućuje njegovu ženu da voli i nju čini nesposobnom. dakle, koliko Dabar "leči" waltera toliko šteti stabilnosti njegove supruge.
Svi aduti da se premisa i priča ozbiljno shvate kao nšto što ima pokriće i što nije puko charliekaufmanovsko iživljavanje proističu iz onoga što su pružili Jodie i Mel i sasvim je sigurno da su kaufmanovski aduti bili ono što je uvrstilo Kyle Killenov scenario na Black List.
Paralelna priča u kojoj Walterov sin upoznaje traumatizovanu drugaricu iz škole i zaljubljuje se u nju dok pokušava da joj napiše govor pre svega pokazuje Walterov lik iz vremena kad je bio "normalan". Sinovljev usud da se polako pretvara u oca i da beleži sve njegove osobine i tikove koje prepoznaje kod sebe pokazuje zapravo ranu fazu Melovog lika i tu Killen dosta vešto nagoveštava jednu pitkiju i uverljiviju emotivnu matricu svojih "starijih" junaka.
Kad je reč o vizuelnim aspektima, Foster i DP Hagen Bogdanski kreiraju vrlo jasan milje u kome se sve dešava, ambijent građanske drame bez nekih prenaglašenih vizuelnih rešenja ali sa dovoljno ešenja koja se mogu smatrati estetizacijom dešavanja. Na nivou ritma, THE BEAVER formalno ima mejnstrim strukturu ali sama dešavanja su očigledno indie.
THE BEAVER je definitivno dosta hermetičan i težak film koji u sebi sadrži niz ekstremnih i teško prihvatljivih elemenata. Otud, ne čudi da je slabo prošao na blagajnama jer zaista može da polarizuje publiku. Ipak, ovaj naslov će sasvim sigurno ostati kao jedno od upečatljivijih iskustava i značajna tačka u Firerovoj filmografiji. Kolko je APOCALYPTO bio kocka za njega kao reditelja toliko je BEAVER kocka za njega kao glumca.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment