Reprizirao sam jedan od velikih klasika jugoslovenske kinematografije, KAKO SU SE VOLELI ROMEO I JULIJA Jovana Živanovića. Ovaj film iz 1966. godine mi je bio sjajan kada sam ga gledao prvi put na VHSu i na svu sreću rip je prilično solidan što je za ovaj film izuzetno važno pošto su Jovan Živanović i direktor fotografije Branko Ivatović napravili vrhunski posao.
Viozeulni aspekt ovog filma na sve to, zaista nije ključni element ovog ostvarenja. Ovaj film nije ČARLSTON ZA OGNJENKU pa da se vizuelni aspekt smatra selling pointom. Štaviše, ključ ovog filma je više u mešavini DAME S KAMELIJAMA i NOZ W WODZIE Romana Polanskog.
Jednostavna ljubavna priča beogradskog mangupa koga tokom odsluženja vojnog roka velika ljubav ostavi zbog perspektivnog diplomate koji je može izvući iz užasa prigradskih dvorišta, suštinski omogućuje da s secira tkivo tadašđnjeg jugoslovenskog društva.
Slično Kokanu Rakonjcu, Živanović zajedno sa scenaristima Žikom Lazićem i saradnikom Mihizom, savršeno dotiče velike društvene probleme kroz malu priču.
Ono što filmu daje posbnu snagu i intelektualnu dimenziju jeste labilnost glavnog junaka čije se ljubavno razočaranje pretvara u gnev i drskost. Iako je postavka imala u sebi sve predispozicije da sklizne u patetiku, Živanović i Lazić su to sprečili.
Kad je reč o već pomenutom vizuelnom aspektu, ne samo da je film izuzetan na planu korišćenja beogradskih i primorskih lokacija već je briljantno kadriran i vidi se da su kompozicije i pokreti kamere postavljeni tako da s u montaži postigne naročita energičnost.
U tom spoju izuzetne vizulne kulture i višeslojne ljubavne priče, KAKO SU SE VOLELI ROMEO I JULIJA spada u sam vrh jugoslovenskog urbanog filma i ostaje večito aktuelan.
Pre nekih 20 godina, reditelj Nedeljko Despotović želeo je da snimi uslovni nastavak ovog filma KAKO SU SE VOLELI ROMEO I JULIJA: 20 GODINA KASNIJE. Ideja je bila da se počne na sahrani Stoleta Stanojlovića a da se prvi film koristi kao ready made i flešbek. Iako su kontakti sa glumcima bili odmaklu, od tog projekta na kraju nije bilo ništa.
KAKO SU SE VOLELI ROMEO I JULIJA spada među najveće klasike jugoslovenskog filma i stoji kao primer danas nedostižne kultivisanosti filmskog izraza.
* * * 1/2 / * * * *
Viozeulni aspekt ovog filma na sve to, zaista nije ključni element ovog ostvarenja. Ovaj film nije ČARLSTON ZA OGNJENKU pa da se vizuelni aspekt smatra selling pointom. Štaviše, ključ ovog filma je više u mešavini DAME S KAMELIJAMA i NOZ W WODZIE Romana Polanskog.
Jednostavna ljubavna priča beogradskog mangupa koga tokom odsluženja vojnog roka velika ljubav ostavi zbog perspektivnog diplomate koji je može izvući iz užasa prigradskih dvorišta, suštinski omogućuje da s secira tkivo tadašđnjeg jugoslovenskog društva.
Slično Kokanu Rakonjcu, Živanović zajedno sa scenaristima Žikom Lazićem i saradnikom Mihizom, savršeno dotiče velike društvene probleme kroz malu priču.
Ono što filmu daje posbnu snagu i intelektualnu dimenziju jeste labilnost glavnog junaka čije se ljubavno razočaranje pretvara u gnev i drskost. Iako je postavka imala u sebi sve predispozicije da sklizne u patetiku, Živanović i Lazić su to sprečili.
Kad je reč o već pomenutom vizuelnom aspektu, ne samo da je film izuzetan na planu korišćenja beogradskih i primorskih lokacija već je briljantno kadriran i vidi se da su kompozicije i pokreti kamere postavljeni tako da s u montaži postigne naročita energičnost.
U tom spoju izuzetne vizulne kulture i višeslojne ljubavne priče, KAKO SU SE VOLELI ROMEO I JULIJA spada u sam vrh jugoslovenskog urbanog filma i ostaje večito aktuelan.
Pre nekih 20 godina, reditelj Nedeljko Despotović želeo je da snimi uslovni nastavak ovog filma KAKO SU SE VOLELI ROMEO I JULIJA: 20 GODINA KASNIJE. Ideja je bila da se počne na sahrani Stoleta Stanojlovića a da se prvi film koristi kao ready made i flešbek. Iako su kontakti sa glumcima bili odmaklu, od tog projekta na kraju nije bilo ništa.
KAKO SU SE VOLELI ROMEO I JULIJA spada među najveće klasike jugoslovenskog filma i stoji kao primer danas nedostižne kultivisanosti filmskog izraza.
* * * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment