Pogledao sam mjuzikl Menahema Golana THE APPLE. Golan je kao vlasnik kuće Cannon bio poznat kao otac 80s exploitationa, ali je neretko upravo baš ova kompanija pokušavala da se etablira i na art tržištu. I sam Golan je posle početaka vezanih za neke prilično solidne žanrovske filmove pokušavao da koketira sa artom, naročitop u periodu svoje najveće moći.
Kompanija Cannon je nesumnjivo jedna od retkih filmskih kuća u poslednjih 30ak godina koja je zaista uspela da bude profilisana i da pod svojim logom zaista nosi neki identitet filma. Samo su kuće poput New Line ili Miramax uspeli da se približe takvoj profilisanosti a da istovremeno rade zaista raznovrsne filmove. Na Internetu sam viđao sajtove koju su osvestili značaj kompanije Cannon i mislim da bi neko kao što je Dath Wish mogao da napiše knjigu o njima za doktorat. Uostalom, sada u Srbiji imamo dostupne ljude koji su u nekoj fazi sarađivali sa Cannonom poput Đorđa Milićevića ili Slobodana Šijana.
Kao i u akcionom žanru, tako je i artu, Cannon biop sklon produciranju ekscesa i pokušavao je da ide do ekstrema kako bi atrakcija bila što veća.
THE APPLE je u tom smislu bizaran film pošto je reč o atipičnom, suštinski midnight movie mjuzilu koji na tragu naslova kao što je pre svega PHANTOM OF PARADISE pokušava da ispriča bajku o mladim muzičarima anđeoskog talenta koje pokušava da proguta demonska korporacija.
S jedne strane sam žanrovski profil ovog mjuzikla u muzičkom smislu je bizaran. Demonska muzika je neki glam rock sa elementima disco tradicije, dočim je anđeoska muzika akustičarski pop. Dakle, moglo bi se reći da THE APPLE svesno vrši neku vrstu temporalnog izmeštanja svoje priče, ne samo denotativno (pošto se film dešava u anmtiutopijskoj budućnosti 1994.) već i konotativno pošto se ne vezuje za neki aktuelan muzički žanr ili projekat (kao što su pre radili u TOMMYju ili potom u BREAKIN').
U tom smislu, THE APPLE zaista mora snažno da se bori za opstanak jer iza sebe nikakav ready made muzički koncept i nema oprosta za slabosti.
Campy postavka sa snažnim religijskim tonovima naravno sama po sebi čini da se THE APPLE kreće po klizavom terenu. U trnutku izlaska, film je bio potpuno odbačen kao koještarija. Ipak, iz današnje vizure, pre bi se reklo da je reč o zanimljivom neuspehu koji je bio znatno ambiciozniji od većine muzičkog filma ili mjuzikla svog vremena.
Pre svega, Golan u maniru vrhunskog eksploatatora sjajno koristi nemačke lokacije kao neku vrstu futurističkog seta. Nemačka arhitektura sedamdesetih zaista deluje krajnje atipično i strano.
Na nivou dizajna i kostimografije, Golan insistira na tome da je estrada budućnosti sleazy a da je represivni režim sličan nacističkom. Pozitivni junaci su s druge strane ili relikt prošlosti, poput hipi komune koju predvodi Joss Ackland ili su u vanvremenskom džinsu kao skromni glavni junaci.
Pretencioznije religiozne deonice su urađene u campy psihodeličnom maniru, a pomaže im to što je reč o dijegetičkom mjuziklu sa sasvim solidnim numerama.
Po pretencioznosti, reklo bi se da Golan dosta duguje američkim SF filmovima sedamdesetih poput LOGAN'S RUN ili SOYLENT GREEN nego rock mjuziklima čijim se stilemama u suštini služi. Stoga, smatram da se sreća ovog filma preokrenuti da je Golan imao neku pop zvezdu koja bi se pojavila u glavnoj ulozi i rešila muzička pitanja, ili barem da je film radio neki kredibilniji reditelj a ne on, već tada etiketiran kao bestidni izraelski eksploatator.
U svakom slučaju, THE APPLE je za ljubitelje žanra vrlo zanimljiv film i naslov vredan pažnje.
* * 1/2 / * * * *
Kompanija Cannon je nesumnjivo jedna od retkih filmskih kuća u poslednjih 30ak godina koja je zaista uspela da bude profilisana i da pod svojim logom zaista nosi neki identitet filma. Samo su kuće poput New Line ili Miramax uspeli da se približe takvoj profilisanosti a da istovremeno rade zaista raznovrsne filmove. Na Internetu sam viđao sajtove koju su osvestili značaj kompanije Cannon i mislim da bi neko kao što je Dath Wish mogao da napiše knjigu o njima za doktorat. Uostalom, sada u Srbiji imamo dostupne ljude koji su u nekoj fazi sarađivali sa Cannonom poput Đorđa Milićevića ili Slobodana Šijana.
Kao i u akcionom žanru, tako je i artu, Cannon biop sklon produciranju ekscesa i pokušavao je da ide do ekstrema kako bi atrakcija bila što veća.
THE APPLE je u tom smislu bizaran film pošto je reč o atipičnom, suštinski midnight movie mjuzilu koji na tragu naslova kao što je pre svega PHANTOM OF PARADISE pokušava da ispriča bajku o mladim muzičarima anđeoskog talenta koje pokušava da proguta demonska korporacija.
S jedne strane sam žanrovski profil ovog mjuzikla u muzičkom smislu je bizaran. Demonska muzika je neki glam rock sa elementima disco tradicije, dočim je anđeoska muzika akustičarski pop. Dakle, moglo bi se reći da THE APPLE svesno vrši neku vrstu temporalnog izmeštanja svoje priče, ne samo denotativno (pošto se film dešava u anmtiutopijskoj budućnosti 1994.) već i konotativno pošto se ne vezuje za neki aktuelan muzički žanr ili projekat (kao što su pre radili u TOMMYju ili potom u BREAKIN').
U tom smislu, THE APPLE zaista mora snažno da se bori za opstanak jer iza sebe nikakav ready made muzički koncept i nema oprosta za slabosti.
Campy postavka sa snažnim religijskim tonovima naravno sama po sebi čini da se THE APPLE kreće po klizavom terenu. U trnutku izlaska, film je bio potpuno odbačen kao koještarija. Ipak, iz današnje vizure, pre bi se reklo da je reč o zanimljivom neuspehu koji je bio znatno ambiciozniji od većine muzičkog filma ili mjuzikla svog vremena.
Pre svega, Golan u maniru vrhunskog eksploatatora sjajno koristi nemačke lokacije kao neku vrstu futurističkog seta. Nemačka arhitektura sedamdesetih zaista deluje krajnje atipično i strano.
Na nivou dizajna i kostimografije, Golan insistira na tome da je estrada budućnosti sleazy a da je represivni režim sličan nacističkom. Pozitivni junaci su s druge strane ili relikt prošlosti, poput hipi komune koju predvodi Joss Ackland ili su u vanvremenskom džinsu kao skromni glavni junaci.
Pretencioznije religiozne deonice su urađene u campy psihodeličnom maniru, a pomaže im to što je reč o dijegetičkom mjuziklu sa sasvim solidnim numerama.
Po pretencioznosti, reklo bi se da Golan dosta duguje američkim SF filmovima sedamdesetih poput LOGAN'S RUN ili SOYLENT GREEN nego rock mjuziklima čijim se stilemama u suštini služi. Stoga, smatram da se sreća ovog filma preokrenuti da je Golan imao neku pop zvezdu koja bi se pojavila u glavnoj ulozi i rešila muzička pitanja, ili barem da je film radio neki kredibilniji reditelj a ne on, već tada etiketiran kao bestidni izraelski eksploatator.
U svakom slučaju, THE APPLE je za ljubitelje žanra vrlo zanimljiv film i naslov vredan pažnje.
* * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment