MAJKA MARA

Malo je reći da MAJKA MARA Mirjane Karanović nije moja šolja čaja i vrsta filma koji inače pratim. Isto tako, malo je reći da je sve što sam čuo o ovom filmu pre gledanje bilo zgražavanje ove ili one vrste.

Ono što sam dobio kada sam pogledao bilo je ipak dosta drugačije od tih utisaka.

Prvo, MAJKA MARA je film koji moramo malo pobliže da odredimo u pogledu očekivanja.

Reč je o erotskoj melodrami srednjeg festivalskog dometa, kakve istini za volju, većina nas nikada ni ne pogleda u svom životu. To su oni filmovi koji ne osvajaju velike nagrade, koji ne idu na velike festivale osim ako u njima ne igra Isabelle Huppert, i koji idu po tim srednjim festivalima i možda nekada stignu kod nas u bioskop ili na neki striming tipa Moj Off, ili ne stignu, možda budu nekad popodne na FESTu ili uveče ako ta zvezda dođe na festival ili ne.

Hoću da kažem, reč je o filmu koji ne donosi neku fundamentalnu estetsku ili tematsku inovaciju, ali tematizuje nešto što je neobičan međuljudski odnos, ima određeni nivo estetizacije, i nedovoljno je inovativan za Kan ako nema zvezdu, a ako nije bio u Kanu - ruku na srce, kad ćete ga pa gledati?

Sticajem okolnosti, ja sam gledao dosta baš takvih filmova, između ostalog i sa Isabelle Huppert i MAJAKA MARA za njima ni u čemu ne zaostaje, u izvesnom smislu je čak i bolje.

Za početak, Mirjana Karanović ipak ima dosta iskustva i jedno fundamentalno razumevanje filma i njen film je u narativnom pogledu no-nonsense. Ne bih rekao da je ovo klintistvudovsko poimanje efikasne filmske naracije, ali za naše uslove zaista jeste. Film traje sat i po, dakle normalno, idu scene jedna za drugom tako da se ide od početka do kraja i sa razvojem priče na svakom koraku. Ništa od toga nije nauka inače, ali za naš film jeste.

Kada se na to doda i vrlo estetizovana fotografija Igora Marovića, imamo jedan kompaktan paket u pogledu realizacije.

U glumačkom pogledu, tu smo na terenu Isabelle Huppert. Ovaj film je šou Mirjane Karanović, ona je naša velika glumica, pa sad ko voli, zna šta ga čeka, ko ne voli, opet treba da pogleda zbog onoga što sam gore naveo ako ga to zanima.

Ostatak glumačke ekipe nažalost ima određenu amplitudu. Njen direktni partner Vučić Perović igrao je sa njom s uspehom u GOSPOĐI J. Bojana Vuletića, i ovde je solidan. Međutim, mislim da su sporedni igrači mogli biti malo ujednačeniji i malo inventivnije podeljeni.

Ako je Mirjana Karanović stvar ukusa, isto važi i za samu priču.

Slučaj žene koja je izgubila sina, i sada stupa u vezu sa njegovim drugom i kroz taj odnos se suočava sa gubitkom i traumom nije za svakoga. Sad, imali smo takve filmove i pre. Imali smo čak kod nas priličan hit sa filmom DAMAGE u kom su igrali Jeremy Irons i Juliette Binoche, međutim Srbin koji gleda tako nešto u srpskom filmu, sasvim opravdano može osetiti nelagodu. Prosto, naš gledalac nije navikao na ovakve priče i nema rutinu njihovog gledanja.

Isto važi i za autore. Mi definitivno poslednjih možda i tridesetak godina imamo krizu "ozbiljnog" filma, odnosno filma sa izazovnim psihološkim elementima ali isto tako i krizu "klasicističkog" filma, dakle filma u kome se nekim tipičnim narativnim tehnikama po čvrstom scenariju i sa profesionalnim glumcima priča neka takva priča.

S jedne strane napredovao je žanrovski film, s druge strane imamo art house u kom se neki naturščici otimaju za đevrek sa Borisom Isakovićem, i nekako taj seriozan klasicistički film je propao tako da ni u tome rutine nema.

I onda nema suspenzije neverice jer ni tematski ni estetski publika nije došla u bioskop da gleda ovako nešto, bilo da ima komercijalne ili arty inklinacije.

Gledaoci nenaviknuti na neke tematske i estetske zahvate reaguju vrlo često time što se narodski zove "krindž" i ja to mogu da razumem, ali to ne znači da se u nečemu takvom može iscrpiti estetski sud.

Svakako da ima deonica u kojima sam sebi govorio, "šta izmišlja narod, dobro je ovo", ali bilo je i deonica gde sam se slagao sa narodom i smatrao "there's something about narod", i na kraju sam upravo zbog te nenaviknutosti svih uključenih u ovu razmenu, i onih iza kamere, i onih ispred i onih pred ekranom, odlučio da na ceo fenomen gledam sa pozitivne strane.

Prosto, u okvirima svoje vrste filma i okvirima mogućeg u Srbiji, ovaj film je postigao dosta. Ne maksimum ali mnogo više nego što mu se pripisuje.

Koliko god da je moj lični utisak, delom iz ličnih preferenci recimo za * * i toliko bih dao nekom stranom filmu da je ovakav, imajući u vidu srpski okvir i neku vrstu dužnosti prema muzealizaciji srpskog filma na ovom mestu, biću široke ruke i dati * * *: