GREEN GHOST AND THE MASTERS OF THE STONE

GREEN GHOST AND THE MASTERS OF THE STONE je u nekim kritikama opisivan kao iskustvo edwoodovskog kalibra, međutim film Michaela D. Olmosa je nešto ipak drugačije.

Snimio ga je Charlie Clark, teksaški diler Nissana koji želi da glumi i snimi posvetu svojoj baki.

To je naravno smešno, bizarno i edwoodovski, naročito jer je Charlie neki običan lik.

Međutim, mislim da je Charlie mnogo domišljatiji nego što se čini i da ovo nije tipičan vanity project nekog čoveka koji je zalutao u film,

GREEN GHOST AND THE MASTERS OF THE STONE je film koji se svesno i veoma namerno nadovezuje na ostinsku školu low budget filmmakinga. Clark je uspeo da na soundtrack privoli dve pesme Rodriguezovog benda Chingon, tu su Danny Trejo i Marko Zaror a onda je Zaror kao montažera mobilisao svog saradnika Diaz Espinozu.

Ovo je očigledno bio u nekoj meri problematičan projekat, rađen fugo, ali definitivno kad se gleda, uz svu prazninu koju nosi nizak budžet i zelja da se napravi nešto što je između parodije i reaktuelizacije superherojskog narativa, ovde ipak imamo jedan dašak undergrounda.

Deo tog vajba da ovo nije potpuna budalaština nosi sam Charlie Clark koji svakako ne treba da ukida svoj auto plac i seli se u Holivud ali nudi jednu neposrednost i iskrenost. Olmos mu nalazi mesto sa tom "običnošču" i neupečatljivošću. Ima tu još jakih faca kao što je Kuno Becker ili Dale Dye i poznate face svemu ipak daju neku "magiju".

Priča prati menadžera Nissanovog autoplaca koji je pred otkazom a da bi se sve iskomplikovalo, ispostavlja se da je njegova baka meksikanka umešana u vekovnu borbu sa nekim magijašima oko nekog portala.

Tako njen unuk, inače luchador hobista sada zaista mora da postane heroj.

Sve je to onako naivno i moronski, ali simpatično i svesno svojih ograničenja.

Uspeh sličan ostinskim niskobudžetnim uspešnicama poput EL MARIACHI ovaj film na kraju nije imao. Niti se nametnuo kao neki goofy žanrovski eksces što je i opravdano ali i malo nezasluženo.

Čini se da ovaj film kreće u svoj život sa masom hendikepa ali se onda sa njima nosi s puno duha i svesti o tome šta je i kakav je. Naravno, možda grešim i možda su svi oni zaista pretenciozni moroni ali ne bih rekao.

Otud i ocenu treba uzeti krajnje uslovno jer zaista proističe iz subjektivne procene iskrenosti i suštinske nesposobnosti autora.

* * / * * * *