LOVE & MERCY Billa Pohlada je briljantan rokenrol biopic koji po mnogo čemu zaslužuju status "školskog primera" kako se jedan takav film može snimiti. Ne postoji nužno recept, niti je on zarobljen i u ovom filmu, ali format u kom je sve izvedeno obuhvata jasno izgrađene likove, valjano obuhvaćenu priču o značajnoj istorijskoj ličnosti koja se obrađuje, integriše muziku odnosno umetničko stvaralaštvo te ličnosti u samo tkvio filma i kroz "malu priču" daje "veliku priču" o svojoj temi.
Bill Pohlad je imao oslonac u izuzetnom scenariju koji je pisao i Oren Moverman, i produkciji na kojoj je radio i John Wells čiji je bitan doprinos uloga Atticusa Rossa kao kompozitora i kreatora zvučne slike, odnosno načina na koji muzika - izvorna i ona manipulisana za potrebe filma priča priču.
LOVE & MERCY sam nažalost pogledao sa zakašnjenjem zbog moje averzije prema Johnu Cusacku iako sam zapravo veliki fan i poštovalac čoveka o kom govori ovaj film, a to je Brian Wilson.
Film se fokusira na Wilsonove psihičke probleme, na epohu kad su počeli sredinom šezdesetih, i na kraj osamdesetih kada je oslobođen iz kandži Eugene Landyja, svog psihoterapeuta i menadžera koji mu je preuzeo kontrolu nad životom.
U ove dve ravni, film pokriva period nastanka PET SOUNDSa i SMILEa, odnosno period kad je Wilson upoznao svoju sadašnju suprugu i njenu inicijativu da ga izvuče iz Landyjeve kontrole, i obezbedi mu adekvatno lečenje.
U svemu tome se prožimaju i objašnjavaju odnosi unutar benda, slava koju su imali pre, izazov koji su im postavili Beatlesi, eksploatatorski odnos sa ocem koji će se kasnije preneti na Landyja, a potom i njegova potpuna erozija uprkos statusu legende koja je promenila popularnu kulturu.
U ova dva toka, Pohlad, Moverman i ekipa uspevaju da izgrade sliku Wilsonovog šireg životnog puta i umetničkog rada, a muzika kako izvorna, tako i ona koju je Ross adaptirao ima jako bitnu funkciju kao refleksija ali i proizvod njegovih unutrašnjih vrtloženja.
Yeoman je sjajno slikao film uspevši da uhvati atmosferu i kolorit svake od epoha, njihovu teksturu ne samo u objektima i rekviziti ili odeći, nego i u slici, da stvori taj osećaj da gledamo jedan realistični prikaz koji se ipak ne dešava u našem vremenu, što je pomalo neuhvatljivo da se objasni.
Dano kao mladi Wilson i Cusack kao stari Wilson su odlični, jedan kao čovek koji tek uči da se suoči sa mentalnim problemima i stariji koji je izgradio jednu personu kako bi ih nekako administrirao pred okolinom kroz neki schtick koji slabo prikriva bilo šta. Elizabeth Banks i Paul Giamatti nude višeslojne verzije svojih likova, iako je Landy ovde dat ipak s manje ambivalencije nego u Wilsonovim svedočenjima.
Film uspeva da dočara užas Wilsonove egzistencijalne pozicije, bez posezanja za jeftinim rešenjima. Film je veoma snažan, estetizovan, imerzivan i diskretan čak i kad se dohvata scena koje se teško mogu izvesti sa ukusom.
A opet, LOVE & MERCY ostaje američki film o američkom heroju, na kraju svega, ipak konkretan i jasan, kao što su uostalom bili i Beach Boysi koji i kad su odlazili u umetnost, nisu folirali.
* * * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment