ŠOLAJA

ŠOLAJA Vojislava Nanovića je slovio za kontroverzan partizanski film pošto je govorio o Simi Šolaji, velikom narodnom komandantu iz NOBa koji je podigao narod na bazi svoje lične harizma i postepeno prešao na stranu partizana. Film je bio kontroverzan zbog toga što je pokazao kako je Šolaja ispočetka bio u saradnji sa oficirama JVuO i onda je prešao na stranu partizana. Istovremeno film prikazuje snažnu netrpeljivost među narodima u Bosni. Glavni negativci su ustaše, dakle Nemci nemaju nikakav protagonizam, a s druge strane okosnica oslobodilačkog pokreta su Srbi, i prikazani su kao ustaške žrtve, a istovremeno postoji tenzija i sa muslimanima koja Srbe prirodno približava četnicima i usled čega pokazuju otpor saradnji sa partizanima.

Sam film ne prikazuje muslimanske zločine, ali se o njima govori jer je Šolajin narod ozbiljno raspoložen da sprovede osvetu nad muslimanima, dočim ih Šolaja u tome umiruje. Naravno, ima tu greenwashovanja, likova upadljivo “dobrih” muslimana, ili članova partizanske čete muslimanske veroispovesti. Pa ipak, snažna etnička netrpeljivost jeste najautentičniji segment ovog filma i deluje najubedljivije.

Paradoksalno ono što je najneuverljivije jesu “ideološke” deonice razgovora među oficirima JVuO ali i među komunistima. Dakle, Šolaja je uverljiv lik, ima harizmu, ima jasnu oslobodilačku ideju, a ovi ideološki usmereni junaci deluju plakatski. Naravno, kako oficiri JVuO iznose neke bizarno naivne konzervativne nazore, tako i partizanski oficiri iznose naivne priče o “samopregoru”, “prevazilaženju sebe” itd.

Reklo bi se da je i gledaocima onog vremena bilo jasno šta je bolje i energičnije od ostalog, šta je najuverljivije a to je upravo ta oslobodilačka uloga Sime Šolaje koja je nadideološka i naravno etnička tenzija koju nose likovi koji ga okružuju.

Nanovićev film je snimljen 1955. i upravo tako i izgleda. Ne može se reći da ga je zub vremena previše nagrizao ali definitivno nije ni vanvremenski klasik koji je bio ispred svog vremena. Ipak, u kontekstu onoga što je partizanski film i Nanovićeva participacija u njemu, važno je napomenuti da spada u onu fazu ove produkcije u kojoj se prikaz okolnosti nije izmakao u stripovskom pravcu, niti je otišao u čistu plakatsku propagandu s jedne ili dekonstrukciju NOBa s druge strane. 

Nanovićev rediteljski stil je jednostavan, neposredan, artikulisan, a stilski se izražava vrlo jasno i efikasno, bez suvišnih ukrasa. Ukupan utisak je vrlo intrigantan jer više nego drugi partizanski filmovi pokazuje složenu etničku sliku koja je doprinela svireposti ratnih dejstava u Bosni.

* * * / * * * *