ŽARKI

ŽARKI Đorđa Kadijevića jedan je od prvih i poslednjih pokušaja kinematografije u Pančevu pre nego što ju je obnovio Milan Todorović sa svojim filmom ZONA MRTVIH. Reč je o filmu koji je po osnovama svog nastanka komemorativan ali je po svom izrazu umetnički vrlo ambiciozan i sa potencijalom za višeslojno čitanje.

Ovaj film iz 1970. donosi niz vrlo interesantnih postupaka, ne samo u pogledu priovedačkih tehnika,već i na nivou sadržaja.

U određenom smislu, ŽARKI možemo posmatrati kao svojevrsni rimejk PRAZNIKA Đorđa Kadijevića koji je snimljen tri godine ranije. U PRAZNIKU grupa raspojasanih četnika spasava a onda ubija američke pilote tokom seoskog slavlja, dočim ovde grupa folksdojčera i mađarskih nacista meštana zarobljava i muči lokalnog partizana sa namerom da od njega izvuku informacije ili ga naprosto slome. Uprkos svojoj nadmoći oni u tome ne uspevaju.

Ovo kada se prepriča zvuči kao plakatski film, ali ŽARKI je sve samo to nije. Naime, ovo je egzistencijalistička priča o otporu i kolebljivosti onih koji su nadmoćni. Glavni junak je pasivan kroz maltene ceo film, ali vodi se svojim životnim principom, ne želi da se prepusti i umre na način na koji žele njegovi krvnici i Kadijević iz svega toga uspeva da izgradi jednu dublju priču o snazi čoveka, otpora, volje i zla.

ŽARKI je na špici označen kao komemorativni film ali je po svom duhu sve sem toga. Proizveo ga je pančevački Kino klub a estetika filma je kinoklubaška i crnotalasovska. Ovo je film stanja, izuzetno atmosferičan, sa razbarušenim mizanscenom, spontanošću u kompoziciji kadrova, karakterima koji odstupaju od bilo kakve ideološke matrice, i pričom koja samo kada se prepriča deluje ideološki “podobno” ali kada se gleda, što je i primarno za film, deluje vrlo autentično. Štaviše, u ponašanju glavnog junaka samo u tragovima možemo naslutiti da je on partizan. Samo u par dijaloških detalja možemo da identifikujemo kom pokretu otpora on pripada.

Otud je ŽARKI vrlo subverzivan film jer praktično subvertira formu komemorativnog filma u jednu univerzalnu priču o otporu koja nije isključivo vezana za antifašizam, čak naprotiv, primenjiva je na okolnosti svake represije među ljudima koji se dobro znaju u svojoj zajednici.

Dušan Janićijević igra nacistu koji je usto i Nemac i njegov lik je dat kao agens koji utiče na događaje sa strane, daje im ton, ali prepušta lokalcima da jedni drugima nanose zlo, i to je vrlo zanimljivo rešenje. Janićijević je igrao sličnu “mračnu” rolu i u PRAZNIKU, ipak sa drugim predznakom.

Paradoksalno, možemo reći da je Kadijević podmetnuo rimejk PRAZNIKA kao svojevrsni komemorativni film, i da je iznova snimio jedno od svojih najkontrovverznijih dela u formi nečega što je režim želeo.

Direktor fotorgrafije na ovom filmu je Milorad Marković i uradio je odličan posao zamenjujući Kadijevićevog nezamenjivog saradnika Aleksandra Petkovića.

Zahtevnu glavnu ulogu igra Jovan Janićijević Burduš a partner mu je u najevećem delu Pavle Vujisić. Interesantno je međutim kako Kadijević u ovom filmu tretira najveće zvezde filma. Bata Živojinović i Ljuba Tadić ginu u uvodnoj sekvenci, u maniru filma PSYCHO, i tada film kao da biva “prepušten” Kadijevićevom stock companyju ali u filmu i dalje ostaje jedan superstar partizanskog filma - Ljubiša Samardžić - i to u ulozi kolebljivog mađarskog naciste, sve vreme u crnoj uniformi i sa kukastim krstom na ruci.

ŽARKI u pogledu poigravanja simbolima deluje maltene kao neka Laibachova subverzija sa tim transformacijama konteksta u kojima se pojavljuju glumci, premda je Bata Živojinović odigrao svoju dozu Nemaca i kvislinga u karijeri.

Ovaj Kadijevićev film spada u njegova zaboravljena ostvarena ali zaslužuje da se iznova pogleda i promisli. U ovom filmu ima puno zanimljivih detalja, ali to je u krajnjoj liniji manje važno. Svi ti autocitati, reference i promene konteksta ne bi imali previše smisla da ovo nije jedan autonoman i istinski dobar film.

* * * / * * * *