LOST IN THE SUN Treya Nelsona je jedan od onih teksaških indie neo vesterna u kojima savremeni odmetnici proživljavaju svoje fatalističke doživljaje. Neki od njih kao što je HELL OR HIGH WATER dožive veliki uspeh, neki potonu u opskurnost indie ponude i B-filma. Ovoj drugoj grupi pripada LOST IN THE SUN, po mom uverenju potpuno nezasluženo.
Za razliku od zašećerenih motivacija glavnih junaka koji pljačkaju banku u HELL OR HIGH WATER, LOST IN THE SUN nudi ipak gorču dozu saharina. Film govori o prevarantu, lutalici, sitnom lopovu koji na sahrani jedne mlade majke kupi dečaka da ga preveze do bake i dede. Njihov odnos je naravno gledaocima jasan, iako njegova priroda do kraja filma ostaje neizgovorena, a ono što je rezultat je fina parafraza Eastwoodovog PERFECT WORLDa u kome Josh Duhamel izvanredno igra glavnog junaka a dečak Josh Wiggins mu izuzetno sparinguje.
Nelsonov film je jedostavan, fokusiran na karaktere, elegičan i nepretenciozan sa vrlo artikulisanim vizuelnim konceptom i dobrom upotrebom Amerikane koja je toliko vanvremenska da film deluje čak i temporalno izmešteno u neko stanje Amerikane koje večno traje.
Duhamel i Wiggins su dorasli da iznesu stvar i verujem da LOST IN THE SUN nema čega da se stidi u poređenju sa filmovima ovog profila. Kako je Amerikana vanvremenska, verujem da vreme radi za njega...
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment