BABY DRIVER Edgara Wrighta je filmčina za koju je izuzetno važno što je doživela izuzetan uspeh na blagajnama. U sezoni koja je konačno donela propast velikih franšiza, beskrajnih nastavaka, filmskih univerzuma i sl. Wrightov film se ispostavio kao veliko iznenađenje, hit koji niko nije anticipirao, ali pre svega film koji ima krajnje osobenu poetiku i nikako se ne može ubrojati u mejnstrim.
Naime, BABY DRIVER ima kontakt sa mejnstrimom isto koliko i Refnov DRIVE. Oba komentarišu neke žanrovske obrasce koji su u nekom trenutku bili deo glavnog toka ili okosnica repertoara, oba svemu tome daju autorski pečat koji se ogleda ne samo u intervencijama unutar sadržaja i forme već i u određenim odstupanjima od pravila. Naravno, na zanatskom nivou, Wright je daleko veštiji reditelj od Refna pa je njegov film samim tim i barvurozniji i spektakulraniji, premda proporcionalno zahtevima priče nije nužno skuplji.
U oba slučaja, ima posla sa jednom studijom Amerikane, američke svakodnevice prelomljene kroz vizuru američkog filmskog žanra ali i američkog imaginarijuma par excellence, a to je "film velike pljačke" dat iz vizure vozača. Wright je britanac i snimio je već jedan u Americi, nije Danac kao Refn, ali BABY DRIVER ima senzibilitet evropskog reditelja koji nudi svoju viziju Amerike.
Razlika između Refna i Wrighta u tom uobličavanju svoje vizije Amerike kao lokacije, kulture pa i njene kinematografske slike je u tome što Wright zahvaljujući svomradu u Holivudu nema fascinaciju glumcima, ne okuplja zvezde raznih profila i godišta već upečatljivim igračima okružuje Ansela Elgorta, maltene svoje otkriće u glavnoj ulozi. Dakle, Wright gaji svoju ikonu za razliku od Refna koji je u Goslingu već imao brendiran repro-materijal.
U određenom smislu, BABY DRIVER bi se mogao smatrati sublimacijom svega onoga čime se bavio Walter Hill u jednom filmu, sa tim paradoksom što se sam Hill nikada nije bavio sublimacijom svega što je radio, i što pojedine stvari Wright bolje radi nego što ih je Hill radio a to je pre svega pitanje integracije rokenrola i visokooktanske bioskopske akcije. Međutim, sve ostalo je tu, taj junak koji je na čudnoj ničijoj zemlji između noira i vesterna, u prostoru koji je definisan vanvremenskom Amerikanom, okružen arhetipskim odmetnicima, gubitnicima i zločincima.
Kada film krene jasno je da Wright želi da kontroliše i koreografiše sve kao mjuzikl, i od toga odstupa samo u nekolikim dramskim scenama što ne smeta mnogo ali moglo se i to uraditi na taj način. Međutim, izuzev tih par scena koje je wright prepustio glumcima, film je maestralan u svemu onome kada su njihova tela pod njegovom apsolutnom kontrolom i kada sve što se radi i govori dobija jednu vrstu muzičke dimenzije.
Akcija je uzbudljiva, odlonjena na praktično izvedene akrobacije i u pojedinim deonicama vrlo krvava što iznenađuje ne samo na prijatan već i na visceralan način, odnosno dolazi niotkuda i pojačava efekat onoga što junaci rade jedni drugima.
BABY DRIVER je comeback Edgara Wrighta. Uprkos tome što možemo reći da je ostao unutar svog kanona, dakle i dalje se bavi reinterpretacijom žanrovskih obrazaca kroz vlasiti ključ, od čega je na neki način odstupio jedino u SCOTT PILGRIMu, mada i u njemu možemo prepoznati razne uspostavljene elemente i Hillov STREETS OF FIRE, ovde on vrši lični a ne širi kulturalni proces. Naime, mimo PILGRIMa, Wright se bavio reinterpretacijom žanrovskih obrazaca kroz britanski milje u kome ih je dekonstruisao, parodirao i ponovo sklapao. Ovde on donosi svoje poetiku na lice mesta, na gostujući teren, u američki film namenjen Amerikancima i sa ozbiljnim plasmanom na američkom tržištu i postiže odličan rezultat.
BABY DRIVER ima neobično jak "inostrani" pečat koji nije svojstven britanskim rediteljima u Holivudu. Objašnjenje je izgleda u tome što je sam Wright inspirisan američkim rediteljima koji su danas bitniji u Evropi nego u Americi.
* * * 1/2 / * * * *
Naime, BABY DRIVER ima kontakt sa mejnstrimom isto koliko i Refnov DRIVE. Oba komentarišu neke žanrovske obrasce koji su u nekom trenutku bili deo glavnog toka ili okosnica repertoara, oba svemu tome daju autorski pečat koji se ogleda ne samo u intervencijama unutar sadržaja i forme već i u određenim odstupanjima od pravila. Naravno, na zanatskom nivou, Wright je daleko veštiji reditelj od Refna pa je njegov film samim tim i barvurozniji i spektakulraniji, premda proporcionalno zahtevima priče nije nužno skuplji.
U oba slučaja, ima posla sa jednom studijom Amerikane, američke svakodnevice prelomljene kroz vizuru američkog filmskog žanra ali i američkog imaginarijuma par excellence, a to je "film velike pljačke" dat iz vizure vozača. Wright je britanac i snimio je već jedan u Americi, nije Danac kao Refn, ali BABY DRIVER ima senzibilitet evropskog reditelja koji nudi svoju viziju Amerike.
Razlika između Refna i Wrighta u tom uobličavanju svoje vizije Amerike kao lokacije, kulture pa i njene kinematografske slike je u tome što Wright zahvaljujući svomradu u Holivudu nema fascinaciju glumcima, ne okuplja zvezde raznih profila i godišta već upečatljivim igračima okružuje Ansela Elgorta, maltene svoje otkriće u glavnoj ulozi. Dakle, Wright gaji svoju ikonu za razliku od Refna koji je u Goslingu već imao brendiran repro-materijal.
U određenom smislu, BABY DRIVER bi se mogao smatrati sublimacijom svega onoga čime se bavio Walter Hill u jednom filmu, sa tim paradoksom što se sam Hill nikada nije bavio sublimacijom svega što je radio, i što pojedine stvari Wright bolje radi nego što ih je Hill radio a to je pre svega pitanje integracije rokenrola i visokooktanske bioskopske akcije. Međutim, sve ostalo je tu, taj junak koji je na čudnoj ničijoj zemlji između noira i vesterna, u prostoru koji je definisan vanvremenskom Amerikanom, okružen arhetipskim odmetnicima, gubitnicima i zločincima.
Kada film krene jasno je da Wright želi da kontroliše i koreografiše sve kao mjuzikl, i od toga odstupa samo u nekolikim dramskim scenama što ne smeta mnogo ali moglo se i to uraditi na taj način. Međutim, izuzev tih par scena koje je wright prepustio glumcima, film je maestralan u svemu onome kada su njihova tela pod njegovom apsolutnom kontrolom i kada sve što se radi i govori dobija jednu vrstu muzičke dimenzije.
Akcija je uzbudljiva, odlonjena na praktično izvedene akrobacije i u pojedinim deonicama vrlo krvava što iznenađuje ne samo na prijatan već i na visceralan način, odnosno dolazi niotkuda i pojačava efekat onoga što junaci rade jedni drugima.
BABY DRIVER je comeback Edgara Wrighta. Uprkos tome što možemo reći da je ostao unutar svog kanona, dakle i dalje se bavi reinterpretacijom žanrovskih obrazaca kroz vlasiti ključ, od čega je na neki način odstupio jedino u SCOTT PILGRIMu, mada i u njemu možemo prepoznati razne uspostavljene elemente i Hillov STREETS OF FIRE, ovde on vrši lični a ne širi kulturalni proces. Naime, mimo PILGRIMa, Wright se bavio reinterpretacijom žanrovskih obrazaca kroz britanski milje u kome ih je dekonstruisao, parodirao i ponovo sklapao. Ovde on donosi svoje poetiku na lice mesta, na gostujući teren, u američki film namenjen Amerikancima i sa ozbiljnim plasmanom na američkom tržištu i postiže odličan rezultat.
BABY DRIVER ima neobično jak "inostrani" pečat koji nije svojstven britanskim rediteljima u Holivudu. Objašnjenje je izgleda u tome što je sam Wright inspirisan američkim rediteljima koji su danas bitniji u Evropi nego u Americi.
* * * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment