VAROONEGI

Pogledao sam VAROONEGI Behnama Behzadija, iranski film koji je na ovogodišnjem kanskom festivalu nastupao u programu Un Certain Regard. Nisam preveliki ljubitelj iranskog filma, naročito ne iz kanonske faze kada su se nametali Abbas Kiarostami, Jafar Panahi i Mohsen Makhmalbaf. Međutim, VAROONEGI me je privukao najavom da je ovo film koji prikazuje savremeni Teheran i savremene probleme junaka koje neprekidno prekidaju mobilni telefoni.

I zbilja, VAROONEGI jeste priča o savremenim junacima i po tempu svakako da mnogo više komunicira sa evropskim melodramama nego filmovi klasika po kojima je danas iranski film poznat. Pa ipak, ono što i dalje ostaje karakteristično jeste potpuno odsustvo narativne ekonomičnosti, i detaljno raspredanje o problemima koji bi se u “zapadnom” filmu mnogo breže rešavali.

VAROONEGI je priča o neudatoj teheranskoj krojačici koja je na putu emancipacije, i povratka na ljubavni teren, kada joj majka iznenada oboli i porodica je bez mnogo dilema delegira da ide sa majkom van grada jer joj ne prija smog u Teheranu.

Priča se zatim bavi njenom pobunom protiv te odluke koja joj je spontano nametnuta zbog očuvanih odnosa starešinstva u porodici. Međutim, VAROONEGI nije film o emancipaciji per se, premda su njegovi junaci glasniji od onog uobičajenog ketmana koji gaje Persijanci, pa je u tom smislu i razrešenje filma u kome se artikuliše ta pobuna na kraju drugačije od onoga koje bi se očekivalo i deluje prilično mlako za zapadnu publiku.

Behzadi to pitanje nije ni postavio tako da pripremi ovakvo razrešenje kakvo na kraju nudi, i upravo zbog svog koketiranja sa zapadnim strukturama i pripovedačkim žargonom ne uspeva da ga zadovoljavajuće isplasira.

Na kraju, gledanjem filma VAROONEGI nisam kažnjen za svoju radoznalost, štaviše, dobio sam informaciju koju sam tražio ali nisam ni nagrađen. 

* * 1/2 / * * * *