Pogledao sam V PAPRSCHIH SULNCE Vitalija Manskog. Reč je o dokumentarnom filmu koji prikazuje život jedne severnokorejske porodice čija mala ćerka treba da učestvuje na velikom sletu posvećenom Vođama Severne Koreje. Ovo je jedan od onih savremenih dokumentarnih filmova koji ne koriste naraciju iz offa, talking heads ili bilo kakva grafička rešenje kako bi predstavili kontekst onoga što se dešava na ekranu, i ta okrenutost ideji da sam materijal govori je hvale vredna. Problem je samo u tome što je materijal dosadnjikav u najboljem slučaju a u pojedinim deonicama i nepodnošljivo dosadan. Ono što je zanimljivo jeste mogućnost da provirimo u život Severne Koreje, da vidimo ljude i saobraćaj na ulicama Pjongjanga, tamošnje socrealističke ali i neke modernističke zgrade, ali sve to je ubrzo prilično dosadno jer koliko god to nekome delovalo iznenađujuće, sve deluje uređeno i voze se savremena kola. Određena uniformisanost u odeći ljudi postoji, ima tih nekih detalja koji sugerišu da ovo nije Južna Koreja ali manje više taj svakodnevni život koji vidimo ovde je krajnje uobičajen.
Manski u jednom trenutku kreće da dekonstruiše tu sliku kroz prikazivanje ljudi koji iz pozadine "režiraju" te scene porodične spontanosti, i od silnog dokumentarizma kojim nas je mučio stotinak minuta ne odoleva da poentira film akcentovanjem ideje da sve to ima svoje naručje, ali izuzev ideološke indoktrinacije u školama i kulta lčičnosti Vođa, u ovom filmu nema šta naročito da se vidi.
Pored autorove potrebe da se nekako "izvadi" za tako "običnu" sliku Severne Koreje, to je svakako najveća mana. Naročito je smešno što su ovaj film snimili istočnoevropski autori kojima ideja spremanja za slet nije toliko strana kao zapadjacima a oni je tretiraju kao neki big deal. Očigledno postoji oskudica živih slika uiz Severne Koreje pa je tako i ovaj film dobio pažnju koja mu daleko nadilazi kvalitete.
Ja sam ga recimo gledao pre godinu dana i ostavio mi je toliko bled utisak da je tek sada stigao na red za živopisanje.
* 1/2 / * * * *
Manski u jednom trenutku kreće da dekonstruiše tu sliku kroz prikazivanje ljudi koji iz pozadine "režiraju" te scene porodične spontanosti, i od silnog dokumentarizma kojim nas je mučio stotinak minuta ne odoleva da poentira film akcentovanjem ideje da sve to ima svoje naručje, ali izuzev ideološke indoktrinacije u školama i kulta lčičnosti Vođa, u ovom filmu nema šta naročito da se vidi.
Pored autorove potrebe da se nekako "izvadi" za tako "običnu" sliku Severne Koreje, to je svakako najveća mana. Naročito je smešno što su ovaj film snimili istočnoevropski autori kojima ideja spremanja za slet nije toliko strana kao zapadjacima a oni je tretiraju kao neki big deal. Očigledno postoji oskudica živih slika uiz Severne Koreje pa je tako i ovaj film dobio pažnju koja mu daleko nadilazi kvalitete.
Ja sam ga recimo gledao pre godinu dana i ostavio mi je toliko bled utisak da je tek sada stigao na red za živopisanje.
* 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment