Preturajući po stashu koji mi je zimus doturio Ginger, naiđoh na klasik
noir revivala iz sedamdesetih, THE LATE SHOW Roberta Bentona i odlučih
da se malo podsetim kako izgleda taj film.
Gledao sam ga ranije kada sam sagledavao Bentona kao reditelja i unutar nekakve hronologije noira mi je delovao izuzetno.
Iz današnje vizure, evidentne su brojne mane, kao i vrline a povrh svega razlog zašto Benton ima kultni status u Srbiji.
THE LATE SHOW se na neki način može tumačiti kao preteča Shane Blacka, preuzimanje noir forme u unošenje hardboiled elemeta u howardhawksovski milje odd couple dramaturgije. dakle, Benton ovde na neki način pravi buddy noir, s tim što njegov buddy segment nije širokogrud i zabavljački već negde opor i elegičan jer govori o omatorelom detektivu i divljoj devojci.
Kad je o samom Blacku reč, moglo bi se reći da sam THE LAST BOY SCOUT dosta referiše na THE LATE SHOW, kako po mentalitetu tako i po nekim drugim rešenjima.
Moglo bi se reći da je THE LATE SHOW noir parafraza Cary Grant-Katherine Hepburn hemije kao što je TWO MULES FOR SISTERA SARAH vestern parafraza te hemije.
Međutim, Benton negde oko polovine filma postaje svestan da je hawksovski kontaminirao noir i vodi film puit crne komedija pa u nekim tačkama i prema akciji.
Un svojoj dubokoj suštini, naravno, Benton ovde ponajviše duguje francuskom filmu, i to pre svega novotalasovskoj tendenciji da se žanrovska, krimi matrica uključi u neki potpuno svakodnevni milje građanske drame. I sam THE LATE SHOW je pretežno tako i režiran. Upravo zato se negde kidaju veze između ovog filma i Blackovog kanona koji je prevashono vezan za Joel Silverovu visokooktansku akcionu produkciju.
Benton jednim delom ima kultni status u Srbiji zato što malo koji srpski reditelj ume da režire bolje od američkog scenariste. bentonovi filmovi su na nivou egzekucije, kako same inscenacije, tako i rada sa glumcima na nivou nečega do čega i srpski reditelji dobacuju.
Pošto su naši reditelji tradicionalno i scenaristi, moguće da otud seže ta paralela. Mada, s druge strane, naši reditelji pišu zato što misle da sve znaju dok u Americi scenaristi režiraju iz istog razloga.
I taj nerazrešen rediteljsko-scenaristički sukob u Bentonu takođe možemo prepoznati u ovom filmu. Ceo film je baziran na bukvalnom prenošenju scenarija, bez distance, i tačno se oseća kako odanost pisanoj reči opterećuje film.
Kad smo već u istom ovom nalazu pomenuli TWO MULES FOR SISTER SARAH, mogli bi još pretpostaviti da bi film bio remek-delo da ga je režirao Don Siegel koji je baš u ovoj fazi bio u odličnoj noir formi.
* * * / * * * *
Gledao sam ga ranije kada sam sagledavao Bentona kao reditelja i unutar nekakve hronologije noira mi je delovao izuzetno.
Iz današnje vizure, evidentne su brojne mane, kao i vrline a povrh svega razlog zašto Benton ima kultni status u Srbiji.
THE LATE SHOW se na neki način može tumačiti kao preteča Shane Blacka, preuzimanje noir forme u unošenje hardboiled elemeta u howardhawksovski milje odd couple dramaturgije. dakle, Benton ovde na neki način pravi buddy noir, s tim što njegov buddy segment nije širokogrud i zabavljački već negde opor i elegičan jer govori o omatorelom detektivu i divljoj devojci.
Kad je o samom Blacku reč, moglo bi se reći da sam THE LAST BOY SCOUT dosta referiše na THE LATE SHOW, kako po mentalitetu tako i po nekim drugim rešenjima.
Moglo bi se reći da je THE LATE SHOW noir parafraza Cary Grant-Katherine Hepburn hemije kao što je TWO MULES FOR SISTERA SARAH vestern parafraza te hemije.
Međutim, Benton negde oko polovine filma postaje svestan da je hawksovski kontaminirao noir i vodi film puit crne komedija pa u nekim tačkama i prema akciji.
Un svojoj dubokoj suštini, naravno, Benton ovde ponajviše duguje francuskom filmu, i to pre svega novotalasovskoj tendenciji da se žanrovska, krimi matrica uključi u neki potpuno svakodnevni milje građanske drame. I sam THE LATE SHOW je pretežno tako i režiran. Upravo zato se negde kidaju veze između ovog filma i Blackovog kanona koji je prevashono vezan za Joel Silverovu visokooktansku akcionu produkciju.
Benton jednim delom ima kultni status u Srbiji zato što malo koji srpski reditelj ume da režire bolje od američkog scenariste. bentonovi filmovi su na nivou egzekucije, kako same inscenacije, tako i rada sa glumcima na nivou nečega do čega i srpski reditelji dobacuju.
Pošto su naši reditelji tradicionalno i scenaristi, moguće da otud seže ta paralela. Mada, s druge strane, naši reditelji pišu zato što misle da sve znaju dok u Americi scenaristi režiraju iz istog razloga.
I taj nerazrešen rediteljsko-scenaristički sukob u Bentonu takođe možemo prepoznati u ovom filmu. Ceo film je baziran na bukvalnom prenošenju scenarija, bez distance, i tačno se oseća kako odanost pisanoj reči opterećuje film.
Kad smo već u istom ovom nalazu pomenuli TWO MULES FOR SISTER SARAH, mogli bi još pretpostaviti da bi film bio remek-delo da ga je režirao Don Siegel koji je baš u ovoj fazi bio u odličnoj noir formi.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment