MAVR

MAVR Adilkana Jeržanova je prilično složen slučaj. S jedne strane, reč je o kazahstanskom akcionom trileru na liniji FIRST BLOOD u kome se traumatizovani veteran koji ne progovara ni reč vraća iz rata u kom je bio verovatno vagnerovac i tu sad zatiče naravno mučnu situaciju na homefrontu gde mu je snaja uremljena nekom modnom agentu koji je zapravo pimp, gradom vlada mafija i sad on tu mora da interveniše jer druge mu nema.

Postavka je arhetipska i Jeržanov takve stvari rešava sa jednim enormnim nivoom filmske pismenosti u šta smo se uverili u nekoliko naslova ali pre i iznad svega u filmu na Zapadu poznatom kao STEPPENWOLF. Dakle, tu smo se uverili ne da mnogo zna nego da sve zna, i od tada se pred njega, naročito u ovom žanru postavljaju najviši kriterijumi.

Međutim, u filmu MAVR koji sa velikim uspehom, mora se reći, zulumćari evropskim festivalima, on pravi nešto što umnogome opovrgava onu tezu koju sam izneo u priči o STEPPENWOLFu. Naime, tamo sam govorio o tome kako Jeržanov snima ultimativne srpske filmove, one o kojima naši autori fantaziraju ali ih ne dostižu.

U tom smislu, pošteno je reći da u ovom filmu, nažalost, Jeržanov snima film srpskog autora - i to srpskog autora iz prošlosti - o kom on fantazira ali ga i dostiže. Dakle, ovo je onako neki Mladen Matičević s početka devedesetih, s nekim kruto shvaćenim pokušaja da se spoje ortodoksni američki formati sa loše shvaćenim francuskim uticajima. U poslednje vreme, film tog tipa kod nas bio je recimo POSLEDNJI STRELAC Darka Nikolića.

I sad, to je u redu, na tom nekom nivou mete i odstojanja, MAVR ispunjava svoj zadatak, i da je to srpski film iz tog nekog konteksta, mogao bi dobiti * * * bez problema.

Međutim, imajući u vidu da je ovo Adilkan za kog znamo koliko zna, i uostalom upoznao sam kazahstanski film pa znam da je on daleko iznad srpskog, baš u tom domenu žanra, ovo je ipak dosta slabo. 

Kako to onda uspeva na festivalima? Pa očigledno, kad se izređa nekoliko teških umetnika, čak i jedan retogradan pokušaj euroamerikane zapravo deluje kao veliko osveženje, za ljude koji zapravo pojma nemaju o filmu, i ne znaju osnovne stvari o tome kako funkcionišu neke klasične i tipične forme.

U tom pogledu, možda je Adilkan imao i strategiju da mudro prikrije svoje znanje kako bi izvesnom sirovošću i naivnošću animirao tu art house publiku po Evropi. 

Kada se tome doda da mu je ovo jedan od tri filma u 2025. i da nije baš najpedantnije izveden, da se vidi da on zna šta radi ali da film nije rađen prosto s nekom velikom ambicijom, rezultat je krajnje skroman za autora tog renomena, i kinematografiju koja bioskopsku akciju radi kao od šale.

* * / * * * *