JORGOVANI

Siniša Cvetić je ostvario celovečernji debi sa filmom USEKOVANJE koji bi se najbliže mogao definisati kao srpski odjek američkog indie filma. Otud je veoma zanimljivo da nam je u svom drugom igrenjaku JORGOVANI ponudio punokrvni komercijalni film, i to onog najređeg formata - komercijalni film koji snima reditelj sa umetničkim renomeom u kome takođe postoji izrazita autorska dimenzija.

U izvesnom smislu ona je vidljiva čak i po nekim postupcima, recimo USEKOVANJE se dešava u toku slavskog dana u jednom domu a JORGOVANI se dešavaju u toku jedne večeri na dodeli nagrada i partiju za nagrađenu ekipu koja potom usledi. U oba filma Cvetić i scenarista David Jakovljević drže jedinstvo vremena, mesta i radnje, što je veoma zanimljivo.

U tom pogledu, JORGOVANI dele izvesnu vizuelnu monotonost sa USEKOVANJEM, ali ona ne proističe iz toga što se sve dešava na jednoj lokaciji, čak naprotiv, i sam objekat je dosta dobar, i način na koji se priča vizuelno vodi kroz kadriranje je dosta sugestivan, pa i propulzivan. Veći je problem sama produkcija gde je drugi plan pun statista veoma skromnog izgleda i ne može da isprati bogat prvi plan u kom su naše najpopularnije zvezde koje jelte nisu tu slučajno. Na svu sreću, srpska publika produkcionu nesavršenost oprašta komercijalnom filmu i to što stvar nije urađena produkciono do maksimuma nije smetalo izuzetnom rezultatu filma.

Cvetić se u JORGOVANIMA dohvata jedne forme prema kojoj imam strašnu averziju a to je satira kinematografskog miljea koju pravi mlad autor koji još uvek nije proveo dovoljno vremena u njoj. To nije pitanje pukog iskustva jer naša kinematografija je groteskna čak i onima koji je ovlaš pogledaju iz daljine, već naprosto jedne dubine sagledavanja njenog užasa.

Otud, Cvetić sve bazira na tipskim likovima, i tipovima se namerno poigrava, ne gradi prave karaktere, i to je legitiman komediografski postupak. Naravno, film bi bio verovatno zanimljiviji da se bazirao na likovima koji su karakteri, i za moj ukus je baveći se "tipovima" nedovoljno smešan - iako bi baš zbog tog izbora u karakterizaciji trebalo da bude direktniji.

Međutim, film je promišljen, i uprkos tome što se bavi tipovima i ni u čemu nije preterano inventivan, nije glup.

JORGOVANIMA se najpre može prebaciti što ne odlazi dublje u dekonstrukciju sveta naše filmske industrije, ali ne samo nje kao jednog iritantnog lokalnog fenomena nego uopšte teme fikcije, stvarnosti, glume, privatnog života itd. i tu ima raznih ključeva gde se moglo ići. Dakle, ovo nije ni ENTOURAGE. a nekmoli Charlie Kaufman, međutim, za nešto što je naizgled površan zahvat, Cvetićev film je zapravo prilično inteligentan, efikasan i kad je neophodno - efektan, a u najvažnijem momentu emotivan.

Dekonstrukcija vlastitih televizijskih persona kojoj pribegavaju Sloboda Mićalović i Ivan Bosiljčić nije duboka, niti suštinski provokativna, ali pokazuje jednu jako bitnu stvar - podseća nas da su njih dvoje zapravo jako dobri glumci - a to mi maltene ni ne znamo jer su od početka karijere ušli u mašinu nekih sadržaja koji su od njih tražili dosta ali ne i sve ono što mogu da pruže. Dok smo za Slobodu Mićalović još i imali priliku da vidimo kako je zablistala kod Kusturice, za Bosiljčića nismo dobili tu priliku, i čini mi se da JORGOVANI to jesu, i to na jedan subverzivan način. Naime, njegova uloga ovde je toliko effortless a u stvari drugačija da mnogi neće ni shvatiti koliko je on iskoračio iz "zone komfora" i pritom ostao zvezda. Isto važi i za Mimu Karadžića.

Film ima neke viškove, neke komične zahvate koji su meni remetili smisao priče (grbavac poslužitelj, dete brainiac u jednom odbojno starmalom ključu) i što je najgore iskoračivali iz stilizacije. Međutim, to sve na kraju nije previše važno.

Cvetić i Jakovljević su ovim filmom uspeli da uspostave razumevanje sa publikom. Film je mogao biti drugačiji, ovakav kakav je mogao je biti savršeniji, svašta je moglo biti drugačije, i u redu je da se to zna. Međutim, suština je da imamo dva mlada autora koji su iz respektabilnog problemskog filma iskoračili u komercijalni i doneli nešto autorski u njega, i podsetili nas da neki ljudi koje uzimamo zdravo za gotovo u stvari znaju više nego što mislimo. I to je u stvari ključno.

* * 1/2 / * * * *