THE HUNT

THE HUNT Craiga Zobela je film koji su pratili žestoki pehovi. Prvo je prošlog leta skinut sa repertoara jer je studio Universal posle negativnih reakcija na kampanju shvatio da bi film mogao biti provokativan, polariziujući i na kraju krajeva problematičan, pa je onda proveo mesece u neizvesnom statusu da li će ikada ikako biti pušten da bi onda ovog proleća dobio priliku da izađe u bioskope i bio presečen pandemijom koronavirusa.

Na kraju je THE HUNT izašao na streaming i tako smo konačno dobili priliku da ga vidimo.

Jordan Peele je sa filmom GET OUT postavio standarde političnosti Blumhausove žanrovske policije a sa US je postavio i visok umetnički domet. U svom shock jockey pristupu THE HUNT gađa negde taj domet GET OUTa ali je ovog puta autorska osovina Nick Cuse-Damon Lindelof očigledno malo lobovala.

Naime, za razliku od GET OUTa, THE HUNT ideološki nije tako jasno određen, i dok je Peele snimio jasan film o rasizmu, odnosima dominacije i eksploatacije, Zobelov film je bitno složeniji pre svega u pogledu recepcije.

Naime, premisa je jednostavna i dobrih devet decenija prisutna u kinematografiji, još od prvih ekranizacija Connellove priče THE MOST DANGEROUS GAME. Dakle, tema je lov na ljude, a u ovom konkretnom slučaju vode ga bogati liberali iz elite dok su lovine deplorablesi iz govora Hillary Clinton.

Svi junaci u ovom filmu su karikaturalni, uključujući i heroinu koja se izdvaja kao najpozitivnija deplorable ličnost, međutim domen memea i humora su odavno preuzeli alt-rightovci i film je najednom estetički počeo da se približava nečemu što su njihovi postulati a to je politički nekorektna produkcija u populističkom žanru.

Alt.right je spreman na ironiju i na autoironiju, pa je karikaturalnost ovde prikazanih deplorablesa zapravo mnogo manje bolna po oni koji su karikirani u odnosu na karikaturu liberala koja njih očigledno udara mnogo jače, ismevajući njihovu parališuću političku korektnost.

U tom smislu THE HUNT se namestio kao film koji istovremeno daje priliku Alt.Rightu da grmi kako je holivudski establišment došao dotle da snima filmove o tome kako običan priprost narod treba ubijati, i da deo njegove ciljne grupe uživa u samoj formi ali i ismevanju liberala.

Lindelof i Cuse su pritom deo elite koja apsolutno nije po volji Alt.Rightu ali su očigledno ovog puta uzeli da se bave nečim što je na papiru delovala kao fina dramska ironija, spoj inverzije iz TUCKER AND DALE VS EVIL sa premisom is MOST DANGEROUS GAME, a na kraju su dobili film čija značenja ne mogu da kontrolišu.

Craig Zobel je televizijski reditelj i ovaj film je realizovao energično, pošteno, uz punu svest o tome šta su zahtevi B-sadržaja. Da li je mogli biti estetizovanije? Svakako da jeste. Ali, i ovo sada je jako solidno, precizno, energično, sa finim smislom za humor i dobrim snalaženjem na skromnom budžetu.

Ne znam koliko su Cuse i Lindelof zadovoljni cirkusom koji su proizveli sa ovim filmom, ali meni se u načelu dopalo upravo to što se krenulo u pravljenje angažovanog filma a onda su se značenja izmakla kontroli.

THE HUNT svakako nije budalaština poput INTERVIEWa Setha Rogena i Evana Goldberga koja je mogla ostati i na nivou prepričavanja. Ovo je film koji jeste višeslojan, koji funkcioniše na nivou žanrovske ortodoksije ali i na nivou društvenog komentara i koji otvara mnogo više pitanja nego što je iko očekivao i na njih daje manje odgovora nego što su autori i producenti hteli.

Posle zaista otužnog INVISIBLE MANa, THE HUNT je vratio Blumhaus na mapu relevantnog žanrovskog filmmakinga sa dozom pameti. Ovo svakako nije US, a ljubitelji GET OUTa (među koje ne spadam) rekli bi da nije ni GET OUT (premda je meni bolji) ali jeste nešto svoje, krajnje atipično. 

* * * 1/2 / * * * *