BUBA U UHU

BUBA U UHU Ljubiše Ristića je njegov drugi igrani film a kada se tome doda izvesni broj televizijski drama koje je radio, i koje su bile uobičajena aktivnost za pozorišne reditelje u Jugoslaviji, on spada u red teatarskih veličina kojima ekran nije stran, ali je ipak zanemarljivo značajan u njihovom opusu.

Međutim, dok je prvi film LUDA KUĆA, bio farsa smeštena u okupirani Zagreb, jedan so bad it's good film koji je bio na liniji Ristićevog statusa kao politički angažovanog provokatora, BUBA U UHU  je ekranizacija Feydeauovog vodvilja sa kojim je Ristić ispisao istoriju jugoslovenskog pozorišta i stvorio jednu od najdugovečnijih režija u istorija svetskog teatra.

U tom smislu, praveći film po BUBI U UHU, a ovo nije snimljena predstava - ovo jeste film, Ristić zapravo možda po prvi put u karijeri pravi film sa ozbiljnim ulogom. Jer sada ovo nije neko blesavo gostovanje na filmu za velikog pozorišnog autora koji želi da se oproba. Ovo je sada njegov film po nečemu sa čim je ispisao istoriju.

Otud je prvo Apollonova produkcija nedostojan ambijent za realizaciju ovog na neki način kapitalnog projekta. Njihovi niskobudžetni striming filmovi ostaju obično u potpunoj opskurnosti, ne promovišu se, za ovaj film recimo u trenutku kada ovo pišem nema čak ni IMDB stranice.

Iako poređenje nije sasvim adekvatno, ali Ristić koji snima ekranizaciju BUBE U UHU, senzacija je po vrsti kao povratnički film Lordana Zafranovića ZLATNI REZ, u smislu povratka velikog umetnika u svoj kanon, s tim što se Ristić time bavi transmedijski, a Lordan se vraća i kanonskoj formi i kanonskoj temi.

Sam film je nažalost neosmišljena, videografisana celina, koja pokušava da u jednom scenografski filmskom ambijentu izvede jednu neosmišljenu varijantu nove KPGTove postavke. U tome svemu, naravno Feydeau koji nije prvi put na filmu još i nudi ponešto što bi bilo okosnica kada bi Ristić malo pažljivije uzeo da isprati priču ovog vodvilja. Međutim, ako izuzmemo uvodnih tatijevskih osam minuta u tržnom centru Galerija koji najviše podsećaju na reklamu, ali i ta reklama svakako više liči na film od svega što usledi kasnije, ostatak je gomilanje pozorišnih inscenacija po nekim prigodnim ambijentima, tako da se čak ni osnovna zabuna komada ne razaznaje baš jasno.

Feydeau je dramski pisac koji je ne samo dočekao pronalazak filma, već je 26 godina poživeo uporedo sa kinematografijom i do svoje smrti 1921. godine dočekao je čak i da mu neki komadi i budu ekranizovani. Do danas je Feydeau puno puta ekranizovan, pa i komad L'PUCE A L'OREILLE po kom je nastala Ristićeva predstava čiju je prvu, nemu ekranizaciju Marcela Simona, pisac i doživeo davne 1914. godine. Potom je bilo bezbroj televizijskih verzija, što u formi televizijskog filma, što u formi televizijskog snimka predstave (recimo francuska televizija ima i jednu snimljenu verziju sa Belmondom) a bioskopski značaj postigla je ona sa Rexom Harrisonom iz 1968. godine, koja ipak nije upamćena kao značajno ostvarenje.

Iskustvo Harrisonovog filma govori da je Feydeau s jedne strane, pisac kome se filmski i televizijski redielji često okreću, ali ga je mali broj njih uspešno savladao. Vodvilj kao forma, kao pozorišni žanr vrata koja se neprekdno otvaraju i zalupe, deluje filmično ali u izvedbi se ispostavlja da je i na sceni i na ekranu veoma zahtevan. U tom pogledu, Ristić kome film nije primarno interesovanje svakako nije podbacio samom činjenicom da po ovom komadu nije snimio nešto dobro.

Podbacio je što se evidentno nije ni potrudio, što u ovome stavljenom na ekran nema ni traga nekog postupka makar i pogrešnog, kakvog je onomad ipak bilo u LUDOJ KUĆI. U ovom filmu, deluje da je Ristić naprosto samo iskoristio jedno od svojih najuspešnijih dela da se naplati sa Telekomove kase i isporuči nešto za šta niko nikada neće ni čuti.

Međutim, preveliki je on umetnik, kao što je i BUBA U UHU previše važan naslov u istoriji naše dramske umetnosti da poštovaoci istorije koju je ovaj veliki umetnik lično ispisao ne izađu na uviđaj, i ne uvere se da je ovde ona samo zloupotrebljena, i ništa više od toga.