Da me ne bi grizla savest, odlučio sam da vidim još ponešto što je režirao Mike Flanagan jer je serija CARRIE zaista bila kvantni skok za ono što sam od njega ranije gledao.
Posle tri filma koja sam gledao ranije, video sam ga kao nekog novog Micka Garrisa čiji je posao da vodi Stephena Kinga na pišanje. Međutim, serija CARRIE me je oduvala u tolikoj meri i delovalo mi je da možda nešto vrhunski još postoji kod njega u opusu.
Pogledao sam film OCULUS, koji ima odličnu podelu, među kojima su Karen Gillan i Brentom Thwaites.
I ovaj film nažalost korespondira sa onim što su mi bili raniji utisci o Flanaganu. Prvo film izgleda vrlo skromno, rekao bih televizuelno u pogledu koncepta. Sama priča je klišetizirana i dobro poznata, razvija se onako kako se očekuje.
Ali, ima i nešto što je neuobičajeno. Film me je veoma podsetio na Carpenterov PRINCE OF DARKNESS, jedan od gorih filmova eminentnih autora koje sam imao priliku da gledam. Nije tu sad samo ta okultna priroda ogledala već i sama dramska postavka u kojoj su glavni junaci statično postavljeni oko okultnog artefakta i vode jedan štelungskrig protiv onostrane pretnje.
Međutim, film ipak ne ide ni konceptualne ni u kvalitativne ekstreme kao Carpenter što svemu na kraju daje određeni osećaj osrednjosti.
Ipak, to klatno osrednjosti u slučaju filma OCULUS na kraju odlazi u jednom izrazito negativnom smeru u pogledu utiska.
* 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment