HEDDA

Nia DaCosta se već prvi filmom LITTLE WOODS nametnula kao jedan od najupečatljivijih talenata savremenog američkog filma. To je potvrdila i u CANDYMANu gde joj je Jordan Peele omogućio da snimio veoma zanimljiv i neobičan primer oživljavanja horor klasika koji je u međuvremenu prošao proces DTV obezvređivanja. Posle dosta akrimoničnog izleta u najviše sfere komercijalne kinematografije u MCU, vratila se smislenim stvarima na velika vrata, nažalost u pauzi do povratka besmislu u nastavku Boyleovog 28 YEARS LATER.

Navodim ovu hronologiju njene karijere jer je veoma bitno razumeti koji su njeni dometi i veštine. Nia DaCosta je bez sumnje autorka koja ima ne samo idejni integritet i umetničke aspiracije već spada u red najveštijih tehnologa filma svoje generacije.

Otud, HEDDA je film u kom se gledaocima pruža sve to na jednom mestu - od njenog tumačenja klasičnog Ibsenovog teksta, do njenog novog prepuštanja erosu filmske tehnike, u najširem smislu te reči.

Nia DaCosta je sama napisala ovu adaptaciju Ibsena i napravila je nekoliko krupnih izmena. Prvo, glavninu dešavanja vezala je za jedan veliki skup, i paradoksalno suzila je vreme trajanja radnje u odnosu na pozorišni tekst, čineći postavku na neki način teatralnijom, pod izvesnim uticajem još jednog skandinavskog klasika, mislim na FESTEN, naravno.

Zatim, Nia je smestila priču u rane šezdesete u Britaniji, i dala je tekstu jednu novu dimenziju, prebacivši ga iz domena skandinavskog realizma koji je krasio Ibsena (koji je premijerno postavljen u Nemačkoj) u veoma potentnu eru britanske dramaturgije, pa se u njenoj adaptaciji mogu prepoznati i Harold Pinter i neki autori drame gnevnog mladog čoveka, poput Osbornea.

Teme, crnohumornih odnosa među likovima, otpora establišmentu, sukoba titula i starog poretka sa novim, tema nemogućnosti da se održi određeni način života i luksuz jesu kvintesencijalno britanske, i Nia DaCosta toliko ubedljivo prenosi Ibsena u britanski milje, da ga u njega smešta i estetički.

U ovim stilizovanim uzorima, Nia DaCosta krije i osnovnu stilsku intervenciju, a to je da približavanjem Ibsenovog predloška Pinteru i Ortonu, na neki način odlučila da se odmakne od realizma i unese dozu crnohumornog apsurda.

Transformisanjem Ellerta u Eileen, i uvođenjem njenog neprikrivenog lezbejskog života, Nia DaCosta potencira pitanja roda i seksualnosti koja su naravno bila veoma značajni pokretači Ibsenovog teksta, i ovde se unekoliko konkretizuje smisao Ellertovog remek-dela, reč je o nekom možda kinseyevskom a možda i foucaultovskom rukopisu na kom bi se temeljila seksualna revolucija, koja bi u krajnjoj konsekvenci reformisala odnose iz kojih proističu stege koje opterećuju ove junake.

Nia je dodala neke sporedne junake, i napravila jedan širi okvir za potrebe razrade motiva koji postoji i u Ibsenovom tekstu - i tamo se skandal desi na velikoj zabavi, ali ona uzima taj događaj kao centralni i iz off prostora ga uvodi u prvi plan.

Dakle, intervencije na Ibsenovom tekstu su pozamašne ali su skrupulozne i sasvim sigurno čuvaju osnovni smisao teksta, čak i u akademskom pogledu.

Nia DaCosta donosi i dozu dvadesetovekovnog odnosa prema tragediji junakinje, njena Hedda preživi.

Tessa Thompson gradi Heddu Gabler kao višeslojan lik. Ona je figura sa tragičkim potencijalom čiji su postupci utemeljeni u njenoj situaciji i kod Ibsena je ta kauzalnost zapravo bila osnov onoga što smatramo "realizmom" tog komada. Kod Nie je Hedda naslovna junakinja koja je još proaktivnija nego kod Ibsena i pred njeno delovanje se ne stavlja jasan predznak pošto film uzima jedan mizantropski i ciničan ugao gledanja koji fino korespondira sa miljeom britanske akademske zajednice u koji je smešten.

Tessa Thompson je apsolutni glumački osnov filma i HEDDA je njen više nego zasluženi showcase u svakom pogledu, a nema sumnje da je ovo uloga koja će je učiniti velikom glumicom, ako to do sada nekome nije bilo sasvim jasno. Na sličan način kao u filmu LITTLE WOODS, Nia DaCosta podiže Tessu Thompson do statusa ko-autorke filma.

Direktor fotografije Sean Bobbit iznova pokazuje zašto je jedan od najvećih velemajstora svetla u američkom nezavisnom filmu. Nia DaCosta je visokoestetizovala ovaj filmi prepun je izvrsnog dizajna, osmišljenih rešenja i pre svega atmosfere.

HEDDA je film koji zaista spaja sve potrebne elemente koje treba da ima ekranizacija dramskog klasika, i sabirajući izvrsne učesnike daje nešto što je svakako više od njihovog pukog zbira, podsećajući nas da je Nia DaCosta neko ko zaslužuje najviši nivo pažnje.

* * * 1/2 / * * * *

THE HOUND OF THE BASKERVILLES

Charles Edward Pogue je scenarista koji je napisao razne stvari ali dovoljno je reći da nas je zadužio adaptacijom THE FLY za Cronenberga.

Njegov scenaristički debi bilo je nekoliko televizijskih filmova u kojima je adaptirao neke od klasičnih slučajeva Sherlocka Holmesa.

U dva je igrao Ian Richardson, u jednom Edward Woodward.

THE HOUND OF BASKERVILLES je klasična Holmesova avantura i televizijski film je režirao Douglas Hickox, što je svemu dalo još jaču žanrovsku atmosferu i sigurniju izvedbu. Uprkos tome što je britanska televizija ovog perioda već sjajno izgledala, angažovanje nekog kao Hickox dodalo je novu dimenziju ubedljivosti i film looka.

U tom ambijentu, Ian Richardson kao Holmes prepušta deo svog protagnonizma jer junak odlazi undercover kako bi počinioce isterao na čistac, međutim Martin Shaw kao naslovni gospodin i sporednjaci koje predvodi Denholm Elliot sa uspehom ga odmenjuju pre povratka da dokrajči stvar.

U svemu tome, Douglas Hickox sve vreme gradi luksuznu, atmosferičnu postavku a Pogue u već zamršenoj storiji Arthura Conana Doylea, gradi misteriju.

Kao i mnoge misterije koje Holmes rešava, ni ovaj televizijski film na kraju nije pobegao od utiska da je u jednom trenutku postalo manje važno ko je zaista počinilac, i Pogue sa Hickoxom nije rešio taj problem, međutim u svako pogledu ovo je prvoklasno izveden posao.

ENTERTAINING MR SLOANE

Joe Orton je ubijen 1967. godine a 1970. je dobio dve ekranizacije svog komada ENTERTAINING MR SLOANE. Jednu je za bioskope snimio Douglas Hickox a druga je scenska postavka Dejana Mijača snimljena za potrebe televizije.

Joe Orton je bio kontroverzni britanski pisac koji se izražavao u nekoliko formi, a njegovi tekstovi su podjednako kao i biografija ostali interesantni dramskim umetnicima sve do današnjeg dana.

Ideja da Douglas Hickox, primarno žanrovski specijalista režira Ortona je zanimljiva jer je komad ENTERTAINING MR SLOANE imao u sebi nešto što se moglo čitati i žanrovski, jer reč je o crnoj komediji u kojoj zločin igra značajnu ulogu.

Međutim, na kraju je Douglas Hickox snimio film koji ima njegovu vizuelnu upečatljivost, veoma dinamično je kadriran, i uspeva da bude prilično propulzivan, ali u samoj scenskoj postavci nudi jedno krajnje neinventivno čitanje.

Harry Andrews je harizmatičan kao mladi hustler i usled toga ubica koji se uvlači u zavisnost od dvoje ljudi koji su još problematičniji od njega - lude pohotne usedelice i njenog klozetovanog brata koji prema njemu ipak ima prilično neprikrivene homoerotske ambicije, ali okvir u kom oni žive ostaje neuverljiv, karikiran na tragu ARSENIC AND OLD LACES a opet nespreman da ode do kraja u okvirima te groteske, a još je veća šteta što možda nije pokušano sa realisitčkim okvirom.

Ovde svakako sam tekst nudi nekoliko zanimljivih elemenata koji se spajaju u "nespojivo"; glavnog junaka koji je angry young man u zapletu koji je blizak ARSENIC AND OLD LACES, i to su ti žanrovski spojevi koje recimo jedan od velikih fetišizatora Douglasa Hickoxa - Edgar Wright - sjajno radi. Rekao bih da je Hickox ovde namirisao o čemu je reč ali nije istrajao.

U tom pogledu, Hickox je ovo sve veoma vešto izveo hardverski, ali idejno, ovde nema pravog rešenja, tako da ovaj film, iako je veoma filmičan u izvedbi, ostaje bajato teatralan u zamisli.

U njemu se na veoma zanimljiv način zaokružuje s druge strane Hickoxovo bavljenje pozorištem na filmu gde je ostao najpoznatiji po naslovu THEATRE OF BLOOD.

* * / * * * *

SWEENEY!

Akademski gledano, prvi bioskopski SWEENEY! koji je režirao prekaljeni britanski televizijski profesionalac David Wickes dosta je skladniji od Cleggovog nastavka.

Nažalost, ipak je Cleggov nastavak zanimljiviji.

Ovde Regan i ekipa istražuju jednu mlaku korporativnu zaveru sa prostitutkama korišćenim za ucenjivanje britanskih ministara koje dovode do aktivacije i nekih ološa sa kojima je Sweeney u dodiru i tako Regan i ekipa namirišu trag.

U filmu su mirne scene vrlo statično izvedene, i nema mnogo inventivnosti, ni u načinu kako su napisane ni u načinu kako su izvedene. Akcionih situacija je veoma malo i one su malo bolje, međutim, nema ih dovoljno da bi mogle kompenzovati osnovni nedostatak.

Otud ni detektiv Regan kao heroj ni negativci nisu uzbudljivi, epizodisti su na granici da ukradu šou, mada ni oni nisu ništa naročito. Wickes je za razliku od svog televizjskog rada ovde naprosto dosadan.

* 1/2 / * * * *

TROUBLE MAN

Moglo bi se reći da Michael Jai White u svojoj režiji TROUBLE MAN nije sebi obezbedio optimalne uslove. U izvesnom pogledu, ovo spada među produkciono najlošije izvedene filmove njegove karijere a konkurencija je zaista ozbiljna.

I to je problem. Naime, ovo nije pokušaj da se napravi kopija nekog spektakla u C-maniru, ovo je blaxploitation private dick film koji produkciono nije previše zahtevan ali bi samim tim bilo elementarno da se dešava u nekim uverljivim ambijentima u kojima ljudi imaju neke interakcije. Nažalost, ovog puta to nije obezbeđeno tako da White svoje fizički zahtevne ali ne preterano maštovite tuče i izlive šarma i duhovitosti sprovodi u nekim groznim objektivma, sa nekim prilično random narodom preko puta sebe.

Film na kraju izgleda ne samo produkciono nedoraslo već sve to prerasta u ravan amaterizma i školske predstave. A to je šteta jer Michael Jai White i u 57 godina još ima snage, ali pitanje je koliko će nje još biti.

* 1/2 / * * * *

A HOUSE OF DYNAMITE

Tokom osamdesetih, HBO je snimio tri izuzetne hladnoratovske televizijske produkcije, TAILSPIN: BEHIND THE KOREAN AIRLINER TRAGEDY koja se fokusirala na rad jedne osmatračke stanice američke vojske na Pacifiku sa koje je praćeno čuveno rušenje južnokorejskog putničkog aviona, COUNTDOWN TO LOOKING GLASS - praktično mockumentarna forma u kojoj se kroz vesti u medijima prati ulazak u Treći svetski rat i BY DAWN'S EARLY LIGHT Jacka Sholdera u kom je ekranizovao roman Williama Prochnaua TRINITY'S CHILD u formi političkog akcionog trilera.

U trouglu ove tri HBO produkcije, tražio bih uzore za novi film A HOUSE OF DYNAMITE koji je Kathryn Bigelow snimila za Netflix.

Po premisi, njen novi film najviše podseća na BY DAWN'S EARLY LIGHT, gde je nukleatna raketa ispaljena iz Turske pogodila Donjeck, Sovjeti svesni da je omaška ipak ne mogu da puste to tek tako i nuklearno napadaju američke strateške pozicije kojom prilikom ginu milioni ljudi i onda stvar neželjeno eskalira u opšti antropocidni nuklearni sukob.

U scenariju Noaha Oppenheima, imamo raketu kojoj se ne zna atribucija, lansiranu negde iz Pacifika, ali sateliti nisu videli odakle - što sugeriše mogući cyber napad - i njen dvadesetominutni let do mete u Americi, najverovatnije Čikaga.

Film prati ovu priču iz tri ugla, i iz tri grupe junaka koji su zaduženi da se bave ovakvim krizama, a zapravo su ljudi od krvi i mesa, mnogi od njih u naponu snage, sa porodicama koje su im glavni prioritet i životno i trenutno, i koji su bili ubeđeni da se nikada zapravo neće u ovakvoj situaciji i sada su u njoj.

Premisa je zanimljiva, i tretirana je na jedan WEST WING način, u smislu da se polazi od pretpostavke da vlast funkcioniše po pravilima i po zakonu, i da iznad svake ličnosti i njenih idiosinkrazija postoje propisi, procedure itd. U ovom slučaju, doduše, imajući u vidu ulog, prilično je realno da će se svi ponašati u skladu sa procedurama jer niko ne želi da preuzme odgovornost, i u tom pogledu, ovo je priča bez heroja i negativaca. Naravno, uvek tu ima mladi savetnik koji bi da deeskalira i stari general koji bi da pokrene odmazdu, iako nerado, ali ovo defnitivno nije CRIMSON TIDE gde je neko lak na obaraču, pa u tom smislu nije ni BY DAWN'S EARLY LIGHT iako od njega preuzima tu strukturu praćenja vojnog, civilnog i političkog miljea unutar vrlo slične situacije.

Scenario je dakle sorkinovski po svom karakteru, Strukturalno ovo je film zatvorene situacije, iskazan iz tri ugla.

U zavisnosti od toga koliko se plašite nuklearnog rata, ja ne spadam među one koji ga se mnogo plaše, sve ovo vam može biti uznemirujuće i strašno. Mene film jeste pokrenuo, ne u smislu strave, već mi je bio zanimljiv, na momente uzbudljiv, ali mogu da zamislim nekoga kome je to znatno snažnije udarilo.

A HOUSE OF DYNAMITE dolazi na jedan dosta bogat kinematografski prostor na kom je bilo puno radova na ovu temu i puno naslova. Međutim, nisam slučajno od svih izdvojio baš ona tri HBOa.

Od svih filmova koje je Kathryn Bigelow do sada napravila, ovaj je moram priznati najmanje bioskopski, odnosno najviše duguje vrhunskoj televiziji osamdesetih koju su oličavale saradnje HBO i Granade. S jedne strane, ovaj film je potpuno van njenog kanona u pogledu strukture. Jedino je DETROIT na sličan način imao kolektiv u centru bez jasno istaknutih protagonista, međutim i taj film je imao veoma jak sukob u svom jezgru i veoma visok intenzitet i neprijatnu tenziju. Ovde imamo grupu likova za koje možemo da kažemo da su u pojedinim slučajevima razrađeni do nivoa "karaktera" i da kod nekih od njih sasvim sigurno iz samog karaktera proističe uticaj na priču, međutim, kao i državni poredak tako i situacija u kojoj su se svi našli ipak melje sve pred sobom, uključujući i karaktere.

U filmu K-19 i ZERO DARK THIRTY, Kathryn Bigelow je snimala priča o ljudima kojima životne okolnosti i situacija koja je istorijski istinita dominiraju nad karakterima, ali su u oba slučaja ti karakteri bili presudni da se istorijski događaj rasplete onako kako se raspleo.

A HOUSE OF DYNAMITE nije snimljen po istinitoj priči kao K-19, ZERO DARK THIRTY ili DETROIT pa je samim tim zanimljivo da izuzev američkog predsednika koji jedini zapravo hijerarhijski može da donese prelomnu odluku, nemamo junake koji se izdižu iznad mehanike poretka i procedure.

U tom pogledu, ako je DETROIT priča o nemoći pravde pred poretkom koji je sistemski rasistički, onda je ovo priča o nemoći celog poretka pred egzistencijalnim strahom koji donosi nuklearno uništenje i potpunom ukočenju raznih alfa autoriteta pred strahom od ogromnog razaranja i njegovih posledica koje bi mogle razoriti društvo ako se ne počini odmazda i razoriti sveta ako se ona sprovede.

U stilskom pogledu, Kathryn Bigelow sarađuje sa Barry Ackroydom, koji je predvodio i HURT LOCKER i DETROIT, s tim što je ovde on kad se našao u enterijerima, pogurao Kathryn dalje prema Greengrassu nego što je ikada bila. Naravno, Kahtryn nije Greengrass i ona veštije kontroliše celinu i stilsku konzistentnost ali ovo svakako nije film iz kog će se neki inserti naći u nekoj montaži atrakcija o njenoj karijeri, bar kad je reč o scenama i kadrovima koji su je obeležili.

Snaga njenog rukopisa ovde je više prisutna u sigurnosti kojom sve ovo vodi, i svim onim što izvodi A HOUSE OF DYNAMITE u domen vrhunskog ostvarenja, i elitnog filmmakinga.

Međutim, Kathryn Bigelow je uprkos temi koji se poklapa sa nekim njenim ranijim radovima, ovde ostala bez likova kroz koje bi se ispoljilo njeno autorstvo, pa se može reći da je i ona sebe kao i njeni likovi sebe potčinila temi.

Kao i FLIGHT RISK i A HOUSE OF DYNAMITE je dobar film iz 2025. u kom smo dobili izdanje velikog auteura u formi koja nam od tog imena nije bila neophodna.

* * * / * * * *

THE HAND THAT ROCKS THE CRADLE

Krajem osamdesetih i početkom devedesetih nastao je talas izuzetno napetih i često nasilnih trilera koji su se graničili sa hororom, čija je okosnica bila vezana za junake iz više srednje klase čija je mirna građanska svakodnevica bila duboko poremećana intervencijama različitih psihopata spremnih na sve, nekih koji stižu spolja, proisteklih iz transgresije samih junaka ali i onih odgajenih u samom domaćinstvu.

Možemo reći da je Joseph Ruben bio najznačajniji reditelj tog talasa ali da je možda i najuspešniji, pa i ponajbolji film u njemu režirao Curtis Hanson koji će nekoliko godina potom snimiti i jedan od najboljih filmova svih vremena, ali ne pre nego što je još jednom raubovao tu formu, i to u naslovi koji je takođe nedavno rimejkovan.

THE HAND THAT ROCKS THE CRADLE je bio film koji je pokazao da je Curtis izuzetan znalac i po prvi put ga je izdigao na nivo vrhunskog reditelja koji je nešto više od raznih zaljubljenika u Hitchcocka kakve je iznedrio Novi Holivud. Rebecca De Mornay, tada već kultna glumica i seks simbol ostvarila je funkciju Hitchcockove plavuše tu, ženske zvezde koja nosi film, igrajući ludu dadilju a Hanson je pravio dinamičan, propulzivan suspenser koji je mogao da pomeri čak i publiku koja se dotle nagledala svega i svačega.

Rimejk koji je snimila Michelle Garza Cervera je veoma labavo oslonjen na Hansonov film, pa je Micah Bloomberg s punim pravom potpisan kao scenarista a Amanda Silver samo kao inspiracija.

Iako je priča ista, mnoge stvari u ovom filmu su različite, počev od toga da ovo nije unrelenting suspenser, već da je mnogo pre reč o jednom elevated trileru, što je savremena šifra za žanrovsko ostvarenje koje je na putu da postane nešto više zaboravilo na svoju osnovnu funkciju.

U toj epohi trilera koji nisu mnogo uzbudljivi i horora koji nisu mnogo strašni, THE HAND THAT ROCKS THE CRADLE rimejk svoj žanrovski zadatak obavlja korektno, ali na takav način da zaista ostavlja Hansonov film da stoji kao "nešto drugačije":

Hansonov film je snimljen u vreme kad su ljudi bili na filmu jasno podeljeni na normalne i lude, dočim Garza radi u periodu kad su junaci ipak više u nekoj sivoj zoni, gde niko nije sasvim normalan, niko nije sasvim lud, niko nije skroz kriv i niko nije skroz nevin.

U toj ambivalenciji, naravno, imamo određenu gradaciju, ali Micah Bloomberg zaslužuje čestitke što vrlo promišljeno i inteligentno postavlja odnose, ne samo da bi priči dao jedan psihološki sloj već da bi joj na neki način opravdao ono što je u njoj, kad smo relativno duboko u periodu bez anonimnosti, naivno u današnja vremena.

Sve postaje moguće kada imamo priču u kojoj je glavna junakinja obeležena krivicom. I u kojoj ona jedino funkcioniše kada se postavlja kao paternalistička pomoć drugima, mučena svojom traumom i svojim grehom koji je oprošten jer su ljudi oko nje osećali krivicu.

U tom pogledu, Garza postavlja jednu dosta provokativnu sliku sveta koju naseljavaju slabići opterećeni krivicom, zbog onoga što su uradili, zbog toga što su beli, zbog toga što imaju novac, i onda naravno, za razliku od onih ranije koji su bili zaslepljeni uređenošću svog života, ovi ne vide šta im se sprema zbog krivice.

Za razliku od njenog prvog filma koji se više kretao sferom horora, za ovaj možemo da kažemo da je slow burn triler sa elementima kritičke melodrame.

Za razliku od Hansonovog filma gde je Rebecca De Mornay bila nosilac priče sa svojom ludačkom harizmom, ovde je to Mary Elizabeth Winstead u ulozi majke koja nije baš tako stabilna i tako strejt kako se predstavlja i čiji je život naizgled vrlo liberalan, a na kraju će se ispostaviti uslovljen serijom raznih krivica, koje dosežu do nekih perverznih razmera - recimo, da li je Meksikanac bio jedini muškarac sa kojim je mogla da bude u fazi kada se viđala sa ženama jer je samo on zbog svog položaja ugroženosti mogao da joj probudi tu paternalističku zaštitničku dimenziju?

Mary Elizabeth Winstead naravno iz ove uloge izvlači maksimum i ona je lice ovog filma kao što je Rebecca De Mornay ključni nezaboravni element u Hansonovom. Iz njenog lika i toga kako je postavljen mnogo prirodnije proističe bazični contrivance ovog zapleta a to je da glavnoj junakinji niko ne veruje, i da intenziviranje sukoba u kući vodi ka njenoj sve većoj eroziji.

Maika Monroe je prilagodila svoju igru dadilje sa dijaboličnim namerama savremenom senzibilitetu. Najveće iskazivanje duševne bolesti čuva za sebe, za potpuno izolovane momente u privatnosti, dočim je u socijalnom okruženju u skladu sa duhom vremena gde je u redu biti malo "slobodniji" i "lud".

U tom svetu krivice koja zamagljuje stvarnost, ova priča postaje savršeno moguća, uz poneku neuverljivost tipa nekorišćenje kamera za nadzor, ili barem neobjašnjavanje zašto ih junaci ne koriste jer brinu za privatnost, što se uklapa u karakter.

Na tom elementu neuverljivosti insistiram baš zbog toga što su danas mnogi podaci o ljudima dostupni svakom građaninu, bez mnogo muke, i to je ovakve zaplete učinilo praktično i nemogućim. Međutim, kad su junaci dobro postavljeni, onda i zaplet može da zaživi bez mnogo problema jer iz karaktera proističu greške koje čine.

Michelle Garza je u svom prvom filmu pokazala jedan klasičniji horor senzibilitet a ovde imamo triler koji je po psihološkoj razrađenosti i načinu kako je insceniran na neki način blizak evropskim uzorima. Ovo nije film klasične suspense konstrukcije, sa paralelnim montažama, negativcima koji nešto rade i junacima koji to ne znaju u nekim akutnim situacijama. Zabadanja nož u leđa su hroničnog karaktera i nepoverenje je opipljivo.

U tom smislu, rimejk ne samo da nije onako snažan suspenser kao original nego nije ni blokbaster.

Ali, jeste jedan vrlo ozbiljan savremeni triler sa snažnom socijalnom i psihološkom dimenzijom koji je ovom brendu dao jednu drugačiju dimenziju.

Od nečega što je bio Disneyev film, THE THE HAND THAT ROCKS THE CRADLE je postao Foxov film za streaming na servisu Hulu. Ne znam da li je to bila namera od početka, ali takvi servisi jesu mesto gde old school filmovi danas žive. Ovaj film sam po sebi nije old school, ali je dobar. Samim tim je logično da nije u bioskopima.

* * * / * * * *

MAHLER

Tri klasična kompozitora su prominentna u pesmama Bajage i Instruktora. Pominje Čajkovskog, Betovena i Malera u pesmi PROTIV SVIH MALERA.

Gustav Mahler je bio predmet biopica koji je snimio Ken Russell u svojoj kanonskoj fazi sedamdesetih i reč je o njegovom cenjenom filmu.

Iako bi trebalo da sam gledao MAHLERa ranije, kada sam ga iznova pustio, već se ničega nisam sećao i moram priznati ostavio mi je skromniji utisak od LIZSTOMANIAe koja mi je bila baš posebno iskustvo kada sam je gledao kao klinac.

MAHLER je manje edgy mada i on ima tih nekih iskliznuća u istorijske paradokse, netačnosti i anticipacije, kao i stilizovane deonice prepune vizuelne simbolike, oniričkog i grotesknog, Međutim, dramska okosnica filma je krajnje statična, iscrpljuje se u dijalozima koji nemaju nikakvu dinamiku i mahom ne vode nigde, previše prepričavaju i ne kažu nam mnogo uprkos tolikoj silnoj priči.

U tim dramskim scenama, Ken Russell se snašao krajnje elementarno, ali izmaknut iz svog tipičnog manira, ispostavilo se da u konvencionalnim formama i tipičnim postavkama filma u epohi, nema šta da pokaže i da mu to nije jača strana.

Nije tako bilo u svim filmovima ali u ovom nažalost baš jeste tako. Kad se stvar fokusira na dijaloške razmene, film se previše osloni na verbalno a tu ni tekst ni glumci ni reditelj nisu pružili nadogradnju.

Sa puno takvih scena koje zaustavljaju film, one koje su russellovskije, energičnije, maštovitije, nisu dovoljne da iznesu svih 109 minuta ovog filma.

* 1/2 / * * * *

THE STRANGE AFFLICTION OF ANTON BRUCKNER

THE STRANGE AFFLICTION OF ANTON BRUCKNER je televizijski film Kena Russella o psihijatrijskom lečenju čuvenog kompozitora.

Ovde se kao i kasnije u televizijskom filmu o Arnoldu Baxu, drži jedne male psihoseksualne drame, i film je smešten u sanatorijum gde se Bruckner leči od bolesti brojanja.

Bruckner meni nije previše poznat na nivou biografije ali koliko znam on jeste bio sklon depresiji i jeste bio neoženjen do kraja života uprkos brojnim neuspelim zaručivanjima, jer je isključivo nudio brak tinejdžerkama. To je i u njegovo vreme smatrano nedoličnim.

Film se vrlo malo dotiče toga, praktično uopšte ne razrađuje taj problem usled kog je Bruckner na kraju prešao da predaje dečacima ali je i dalje nudio brak drugim devojkama koje je sretao sve do pred kraj života.

Ovde, dosta zgodno po Kena Russella, ispadne da Bruckner prestaje da broji kada vidi golo žensko telo i onda ga mudra negovateljica zaceli, barem privremeno.

Ne poznajem dovoljno Brucknerov životopis da bih mogao da komentarišem koliko su ovi konkretni detalji zaista bazirani i u kojoj meri na nečemu iz stvarnosti ali svakako da ima osnova to uverenje da njegova depresija jeste imala neku seksualnu dimenziju.

Film je jednostavan, u svakom aspektu, ima određeni smisao za humor i klasicistički je postavljen. Osim same priče za koju prosto ne znam koliko je utemeljena, a koja ide na Russellovu vodenicu, stilski je ovo vrlo pitom akademski rad, bez autorovih iskoraka.

TREASURE ISLAND

Robert Louis Stevenson je imao razne adaptacije TREASURE ISLANDa i ona koju je Ken Russell uradio kao televizijski film Channel 4 je verovatno jedna od najgroznijih.

Odlučivši se da potceni decu kao publiku, Russell je snimio jednu raspojasanu budalaštinu ne mnogo iznad niva školske predstave samo sa odraslim ljudima, i mučnim pokušajima da to sve modernizuje i kao bude drzak i približi sebi.

GOTHIC

GOTHIC Kena Russella mi se na novo gledanje manje dopao nego na prvo.

Film o susretu bračnih parova Shelley i Byron tokom kog je navodno pala opklada iz koje je nastao jedan od najčuvenijih horor romana kreće kao jedna raspojasana priča iz epohe o slavnim ličnostima da bi kasnije postepeno krenula da tone, ako ne u klasičan horor a onda u neke pulpy situacije strave koje su više neko vizuelno rešenje i uprizorenje mentalnih stanja nego nešto što treba da nas uplaši ili uvede u bilo kakvu vrstu nelagode i preispitivanja.

Efekat ovog upliva strave umanjen je time što je uvodni deo veoma površan i nekako neozbiljan. Russell nam od prvog trenutka pokazuje da nema neophodnu rigoroznost da iz jednog postupka skrene u drugi jer postupka isprva zapravo i nema. On odmah kreće raspojasano, sugerišući da sve može da se desi, i onda kad SVE i počne da se dešava, nije toliko efektno.

Ovde Russell ne spaja nespojivo, izuzev što fantazira opet unutar istinitog događaja i to radi prvoloptaški, međutim horori u ovom miljeu postoje, i po razmeri strave GOTHIC čak i zaostaje za nekim klasicima, i ozbiljne horor literature i kinematografije.

Greška u postupku sa početka kasnije se dakle nadoknađuje sporadičnim bljescima onoga po čemu je Russell poznat, a to su erotika i maštovita šok rešenja, ali je to ipak više na nivou bljeska nego što je kontinuirano ostvareno.

Otud, GOTHIC u izvesnom smislu - što je Russellov film nedopustivo i nije svojstveno - bolje stoji kad se o njemu priča, nego kada se gleda.

Talentovana podela u kojoj su Julian Sands, Gabriel Byrne, Natasha Richardson i Timothy Spall pomaže filmu i daje mu izvesni osećaj celovitosti.

* * / * * * *

SALOME'S LAST DANCE

SALOME 'S LAST DANCE je jedan od onih filmova u kojima Ken Russell uzima neku istorijsku okolnost, ukršta je sa nekom drugom i od toga pravi neku svoju zajebanciju.

Ovog puta, u bordelu iz kog je Oscar Wilde, priveden i potom suđen, njemu u čast biva postavljena njegova drama SALOME'S LAST DANCE. Dakle, tu postoji jasna doza teatralizma u postupku jer Russell u suštini zapravo snima predstavu i kao unutar nje Wilde ima neku refleksiju ali to je najtanji i najmanje osmišljen deo filma.

Sama predstava je opet spektakl koji se odvija kroz ceo bordel, scenski vrlo složen i apsolutno nemoguć da izvedu zaposlenici bordela, u to vreme, kada ni pozorište nije tako izgledalo. Dakle, Russella ne zanima rekonstrukcija već jedna teatralistička egzibicija na filmu.

On ovde snima predstavu ali ovo nije snimak predstave. Ovo je film u punom smislu, koji snima predstavu, kao što su stari mjuzikli snimali scenske spektakle koji su svakako prevazilazili išta izvodljivo na sceni.

E sad, unutar samog tog teatralističtičkog materijala, Russell je manje više u dubokom manirizmu, pokušaju estetike senzacije i šoka, erotike i spektakla i to je sad već pitanje ukusa.

Meni svakako nije to bilo ništa posebno, i na neki način je uvelo Wildeov tekst u jedan galimatijas u kom je prosto potonuo, a to već nije stvar ukusa i jeste problem za ovakvu postavku.

U svakom slučaju, svi su se manje-više snašli u ovom pokušaju, ali ostaje ipak na marginama Russellovog opusa po dometu, što se mene tiče.

* * / * * * *

THE SECRET LIFE OF ARNOLD BAX

 Arnold Bax je bio jedan od poslednjih velikih kompozitora britanskog romantizma.

Njegova zaostavština je velikim delom sačuvana zahvaljujući Kenu Russellu koji je finansirao snimanje njegovih simfonija i praktično sva njegova dela su sačuvana na snimcima.

Televizijski film o Arnoldu Baxu je bio za Russella lična misija pa je on i odigrao naslovnu ulogu.

Secret Life kojim se u ovom filmu bavi Russell jesu ljubavne i erotske eskapade šezdesetpetogodišnjeg Baxa koji je u tom trenutku dvroski kompozitor, a uradio je i prvi filmski skor za Davida Leana. Međutim, pored višedecenijske ljubavnice, pijanistkinje Harriett Cohen, Bax juri sve što naiđe, pa tako i jednu mlađu pijanistkinju i jednu egzotično plesačicu sa kojom ulazi u specifičan fetišistički odnos.

Ken Russell je odigrao Baxa vrlo ubedljivo a tokom snimanja se i oženio jednom od mlađih partnerki.

U ovom isečku iz Baxovog života koji je krajnje intiman i u kom nema stvaralaštva, u kom su se njegova velika dela već desila i o njima se samo priča, Russell pokušava da pronikne do njega kroz tu ljubavno-erotsku dimenziju i u tome delimično uspeva. 

Sigurno je da ga unekoliko sagledava kao čoveka i delimično dotiče žene kao uticaj na njegov rad, ali rekao bih da je stvaralaštvo ipak ostalo izvan ovog jednočasovnog biopica.

ALICE IN RUSSIALAND

ALICE IN RUSSIALAND je televizijski specijal Kena Russella, hibridna forma u kojoj se spajaju teatralna adaptacia Lewisa Carrolla i dokumentarni materijali iz doba SSSR i Rusije.

Ken Russell ovde u spoju pretenzije i vica pokušava da napravi jednu sliku istorije Rusije u proteklih sto godina, i sad ako i možemo reći da 1995. još uvek nije imao Adama Curtisa u punom zenitu znanja kako baratati arhivom svakako je bar imao Makavejeva.

Međutim, za razliku od ovog dramskog okvira koji je uobičajeno za Russella šaren, kreativan i interesantan, ovaj arhivski segment je inertan i površan. Materijal koji je izabrao nije nezanimljiv ali predugo traju ti odlomci, a nisu dovoljno supstancijalni.

Pošto ovog televizijskog rada jako dugo nije bilo, gledao sam dostupnu kopiju koja je nekoliko minuta kraća. No, mislim da to previše ne menja na stvari.

THE FALL OF THE LOUSE OF USHER: A GOTHIC TALE FOR THE 21st CENTURY

THE FALL OF THE LOUSE OF USHER: A GOTHIC TALE FOR THE 21st CENTURY je lo-fi film koji je po motivima priče Edgara Allana Poea snimio Ken Russell, u no budget uslovima, praktično u svojoj kući i okućnici.

U tom pogledu, ovaj film ne možemo sada smestiti u njegov kanon u pogledu izraza jer - ako išta - on je imao ili tematske preokupacije, ili stilske preokupacije koje su ga gurale i ka margini i ka alternativi, ali nije bio deo neke improvizovane produkcije.

Ken Russell nije izbegavao saradnju sa exploitation produkcijama, a nekad je exploitation s minimumom ličnog pečata ili skroz bez njega i radio. Međutim, ovo je nešto drugo, ovo su kinoamaterski uslovi i nešto što više liči na neki "garažni" film iz produkcije Milutina Petrovića ili na neku queer extravaganzu sa nekog festivala te vrste filma.

Pa ipak, Ken Russell nije Milutin Petrović, pa i kad snima sam sa kamkorderom, uspeva da napravi nešto što liči na film Kena Russella mnogo više od mnogih. Ovde nema zvezda, ali imamo jednu poznatu ličnost - muzičar James Johston, poznat kao saradnik PJ Harvey, recimo, igra glavnu ulogu i zadužen je za neke numere. Russell je uz Nicholasa Roega bio zadužen za arty integraciju rok zvezda u filmove, a ovde mu je roker prilagođen produkciji.

Imajući u vidu karakter produkcije, Johnston se dosta pristojno snašao u glavnoj ulozi.

Russell ni u neuslovima ne odustaje od želje da provocira, šokira, i ponudi neko novo moderno čitanje klasike, spajajući nespojive stvari. Zahvaljujući njenu samom, to ipak 2002. kad je ovaj film izašao nije bilo ništa novo.

Međutim, činjenica da je u svom dvorištu snimio nešto što nepogrešivo izgleda kao film Kena Russella pokazuje snagu njegovog rukopisa, čak i onda kada tu više nema ničega.

Otud, ja ovo ne bih posmatrao kao jedno od tužnih zaključnih poglavlja, već kao znak života i odluku da nema predaje do samog kraja.

* * / * * * *

DOGBOYS

Ken Russell je jedan od temeljnih autora bioskopskog art house spektakla sedamdesetih, ali kada su došle devedesete, prešao je na televiziju i krenuo da radi i neke projekte koji nemaju većih dodirnih tačaka sa njim.

Kao neko ko je veliki fan BILLION DOLLAR BRAINa kao Russellovog iskoraka u Bond-estetiku i očekivanja, bilo mi je zanimljivo da vidim DOGBOYS iz 1998. godine, televizijski film u kom Dean Cain igra bivšeg boksera i demobilisanog marinca koji je završio u zatvoru i pripao sadisti čuvaru koji koristi fizičke jače zatvorenike za treniranje pasa tragača a u stvari... Pa hajde da kažemo da je fan brojnih ekranizacija romana MOST DANGEROUS GAME, recimo. Njega igra Bryan Brown koji ne samo da ne krije akcenat nego ima i australijsku predistoriju - verovatno da ne bi morao da krije akcenat.

U filmu ima nekoliko scena u kojima se probijaju Russellovi arty koreni, pre svega nešto teatralno u mizanscenu i osmišljavanju fizičkih radnji. Toga nije puno, i nisam siguran da bi neko ko gleda ovaj televizijski rad i ne zna ko je Ken Russell odmah povikao "jao, ovo je Ken Russell". Međutim, svakako bi u tim detaljima prepoznao da ovo nije neki rutinski reditelj exploitationa.

Russellovo srce definitivno nije u ovom filmu, i verujem da bi ga overall neki hack specijalizovan za tu vrstu šikanerije izveo tačnije. Međutim, DOGBOYS ima energiju, direktnost i neku čudnu jednostavnost koja mu nužno ne ide u prilog ali ga oneobičava.

Russell je bio preveliko ime da radi ovakve stvari, a ako postoji žanr u kom bi on mogao da gostuje radeći exploitation - to svakako nije zatvorski akcijaš. No, tako se zalomilo i ovo je na kraju film ne samo za Russellove kompletiste već i za ljude koji vole da vide neke ekscese u rutinskoj produkciji.

TVITOSAURUS

Užasno stanje zvuka tokom emitovanja filma TVITOSAURUS na Superstaru se ne može ukratko definisati kao tehnički neispravno jer ovo je bilo mučno za slušanje i nije samo stvaralo neadkvatnu zvučnu sliku filma već je ozbiljno testiralo strpljenje eventualnog gledaoca. To su ozbiljni zločini protiv filma i nažalost, moram reći, samo još jedna potvrda da ljude iz Apollona ipak ne interesuje eksploatacija filmova koje snimaju.

TVITORSAURUS su pisali Božidar Knežević i Aleksandar Miletić. Knežević je dramski pisac koji je postao in-house scenarista Apollona a Miletić je pak in-house scenariste Ivice Vidanovića. Kneževića znamo po Apollonima a Miletića po sportskim dokumentarcima, pa ne treba da čudi vidna limitiranost i nemaštovitost ove porodične komedije o ocu rudarskom inženjeru koji ne razume kako su to ćerka influenserka i zet ITevac tako dobrostojeći i kreće da sumnja da se bave narko biznisom.

Ovo je rutinski zaplet i mogao bi biti predložak i za zanimljiviji film, međutim, onda taj film ne bi bio tako letargično napisan i još letargičnije izveden.

Šteta, TVITOSAURUS je imao potentne glumce u podeli, tu su Vaja Dujović i Petar Novaković kao mladi par, Marko Gvero kao očev prijatelj penzionisani pandur koji mu podgreva sumnje i Vesna Stanojević kao majka. Tu je uostalom i Aleksandar Jakonić koji je izuzetan snimatelj, pa i sam reditelj Ivica Vidanović koji je u filmu LUČA pokazao da zna da i u Apollonu zna da snimi film.

S druge strane, tu je isprazan scenario koji se kreće prema kraju priče ali jedva i ne uspeva da se izdigne iznad jedne dosetke. I tu je Mladen Nelević u ulozi oca koji je vremenom izgubio svu onu harizmu koju je imao kao mlad glumac i postao još jedan od likova svoje generacije koje je teško gledati u tom čudnom spoju ruralnog, anahronog i narodnog, sa nekim malim iskrama sećanja na period pre 30-40 godina kad je on bio jedan vrlo interesantan i perspektivan glumac.

Nažalost, čini se da je film pretegao u svakom pogledu na stranu Nelevića i scenarija, i to je šteta. Ovi glumci su svi zajedno zaslužili mnogo bolje.

* 1/2 / * * * *

THE STRANGERS: CHAPTER 2

Prvi deo Harlinove rimejk trilogije Bertinovih STRANGERSa je praktično otplatio sva tri filma.

Drugi deo je skoro pa uspeo da otplati sebe, pojedinačno, što znači da su producenti već iz bioskopa u dobrom plusu.

Rečju, ova trilogija koliko god na svim nivoima delovala besmisleno, poslovno se isplatila.

CHAPTER 2 izašao je nedelju dana posle HIMa i iako je ovaj Tippingov film zaradio više novca u Americi, van nje nije zaradio maltene ništa i ukupno uzev pokazalo se da horor danas ipak primarno pravi pare ako je scary movie i da ako je arty nema puno nade, osim ako nema nekog kao što je Peele na špici, a i to ima svoja ograničenja.

U svakom slučaju, kao što mi je PREY AT NIGHT Johannesa Robertsa bio kudikamo bolji od Bertinovog filma, ali i dalje slab, tako mi je i CHAPTER 2 kod Harlina bolji od CHAPTER 1.

Prvo, ovaj film praktično nema zaplet u klasičnom smislu. Ovo je "film stanja" izuzev što se bazira na jednoj neprestanoj poteri u.kojoj ubice iz prvog filma žele da dokrajče preživelu junakinju.

I to je sve što treba da se zna. Opšta konspiracija među seljanima kod kojih se dešavaju ubistva više je tu da doda neku aromu nego što ima neku ozbiljnu funkciju. I to je manje-više sve što postoji. Ostalo su napadi ubica na junakinju, njene sumnje da svako koga sretne bez maske možda jeste ubica ili je povezan sa njima i to je to.

E sad, drugi film je ipak bolji jer Harlin ipak ostaje majstor fizičke akcije, potere i te vrste suspensea. Iako ovde nema puno nekih antologijskih scena, ima jednu kakvu smo retko sretali u slasherima sa ubicama u ljudskom običju a to je jako zanimljiva situacija kada junakinju u bekstvu napadne džinovski razjareni vepar.

Ono što je bitnije jesta da nema nijedna "loša" scena te vrste i tu Harlinova tehnička veština i znanje dolaze do izražaja, mada objektivno sem s napadom vepra nema neke istinske inspiracije, kao što zbog same dramaturgije "zatvorene situacije" u kojoj junakinja ne može da se izvuče iz tog "ukletog mesta", ima utiska da se vrtimo u krug.

Začuđujuće dobro i efektno je dat backstory Strangersa i moram priznati da je to recimo natprosečno zamisšljeno i izvedeno. Ne volim te origine u hororu ali ovde je izveden vrlo elegantno.

Sve u svemu, CHAPTER 2 je paradoksalan film - ima u sebi sve ono što ne volim, počev od tog utiska "nesamostalnosti" filma i središnjeg poglavlja koje tek. treba da nas dovede do ishoda, preko same premise izvornika koju ne smatram toliko autonomnom i vrednom kao IP, i temelj u slabom prethodnom nastavku, ali rezultira nečim što je pristojan programmer sa jednom dobrom suspense scenom i nijednom slabom.

* * 1/2 / * * * *

ČAROBNA ZEMLJA

ČAROBNA ZEMLJA Milorada Milinkovića Debelog je njegov, koliko ja znam, poslednji film.

Izašao je u istoj sezoni kad i SEDEF MAGLA ali je imao premijeru nešto kasnije od njega pa ga po tome smatram poslednjim.

Naravno, možda postoji još nešto što je snimio a za šta u ovom trenutku ne znam, ali sumnjam da je tako.

Ovaj film nastao je u produkciji Apollona, Pinkovog streaming servicea i napisala ga je Staša Koprivica. Po tematici spada u kritičke filmove koje je Debeli radio, i reč je o satiri medija kakvi su bili i PATULJCI SA NASLOVNE STRANE.

Pošto se polaz filma i ishod često razlikuju, mislim da bi bilo bitno da razlučimo šta je ovo u polazu trebalo da bude. Rekao bih da je ovo trebalo da bude duhovita disekcija medija, satira o dečjoj emisiji koja silom televizijskog rejtinga biva silom pretvorena u reality show i na tom putu svejedno iz nečeg što je za decu transformisana u nešto monstruozno.

Dakle, ovo je satira a ne eskapizam i ne bi me čudilo da je Debeli, kao izuzetan poznavalac filma imao možda čak i nekog Johna Watersa na umu kao uzor.

Rezultat je međutim film koji je toliko užasan da nosi jedan zanimljiv fenomen. Naime, u njemu ima dobrih glumaca kao što su Ljubiša Savanović ili Milica Mihajlović u važnim ulogama, a ima dobrih glumaca i u sporednim, no ovi glavni su indikativniji za problem - naime, što su bolji glumci u sceni, to se više otkriva koliko je ovaj materijal užasan. Dobri glumci u sporednim ulogama barem nemaju značaj u građenju priče i izraza, ali ne znači da ni oni ne odaju sličan utisak.

Dakle, umesto da dobri glumci unapređuju film, oni ga demistifikuju. Svaka manjkavost budžeta se vidi, i koliko god da je ova Apollonova produkcija u startu mišljena kao svedena, jednostavna, dosetljiva, prosto neuslovi nisu prevaziđeni veštinom realizacije.

To se ne odnosi samo na dizajn film ili njegov izgled, već i na dešavanja u kadru, pa i na to što glumci rade, ponekad bespomoćno slično reality zvezdama ostavljeni da nekim usiljenim ponašanjima popune vreme.

Dakle, ovaj film je ukupno uzev jedan baš nedorastao audiovizuelni sadržaj.

O samoj temi zvezda za decu i nekog mračnog sagledavanja toga, ne da ima boljih filmova na tu temu, tipa DEATH TO SMOOCHY i raznih serija, nego mi kod nas imamo dosta autentičnu priču o Branko Kockici koji je jako zanimljiva figura za ekranizaciju, zbog jako autentične biografije.

Od celog tog materijala, ovaj film se opredeljuje za jednu impotentnu fikciju koja ne može satirom da dosegne stanje naših medija jer su oni namerno već groteskniji od bilo kakve satire, kao što je svima dobro poznata istina o ličnostima glumaca za decu zanimljivija od ovog što je ovde zamišljeno.

Teško je sada raščlaniti gde su stvari zapele, i na kom je nivou postao loš, on je prosto grozan kao celina. Produkcija je previše neozbiljna da bi se moglo reći da su neki aduti straćeni ali činjenica je da sa nepotrošenim leadom kao što je Savanović i sa pouzdanim veteranima kao što su Ljubomir Bandović, Jelena Ilić i pomenuta Milica Mihajlović, mogli smo da očekujemo više.

Na neki način, ako je išta zapravo na kraju i bilo dobro u ovom filmu jeste gluma i to ga je zapravo i potopilo jer je dobra izvedba razotkrila autorsku nedoraslost.

SOMNIUM

Racheal Cain je dugo spremala film SOMNIUM ali na kraju iz te velike želje izašao je film koji je mogao da bude zanimljiv, ali nije, međutim, i da jeste, ne bi doneo ništa naročito sveže.

Chloe Levine dosta ubedljivo igra devojku iz unutrašnjosti koja je došla u Los Anđeles sa željom da postane glumica. I onda dok ide na audicije je našla posao u klinici koja se bavi nekim visokotehnologizovanim mašinskim lečenjem psihičkih problema kroz snove.

Dakle, ona radi u servisu za snove u Fabrici snova, pitch je zaista nepogrešiv.

Međutim, onda se u svemu tome ne desi ništa. Malo lynchovske začudnosti koja ide malo u smeru horora, malo indie glume Petera Vacka u ulozi njenog bivšeg momka sa kojim je zaboleo rastanak, malo pokušaja Jonathona Schaecha da donese neke persiflaže holivudske ikoničnosti. I na kraju imamo film koji iskoristi mogućnost oniričkih scena da pobegne od sebe i ne kaže nam ništa.

U pogledu vizuelnog koncepta, ovo je rutinski film koji je uspeo da bude gledljiv na skromnom budžetu ali ne i da bude super na skromnom budžetu. Dakle, vidi se da nije bilo para ali to jeste pokriveno u meri da bi bolja priča i izvedba to nekako pokrili i izveli SOMNIUMa s margine, na kojoj će plašim se morati da ostane.

* 1/2 / * * * *

TOGETHER

Michael Shanks je režirao film TOGETHER i sa njim je postigao priličan uspeh.

Ako imamo u vidu da je film loš, možda je paradoksalno reći da je uspeh ipak zaslužen.

Shanksov film je pokazao veštinu, zapravo možda i previše veštine za njegovo dobro.

U filmu imamo mladi par koji se seli iz grada. Njoj se više seli nego njemu ali ide za njom, i to stvara dozu nelagode u njihovom odnosu. Međutim, stvari postaju nelagodine kada počnu da se dešavaju neke čudne stvari koje njihov prenapet odnos guraju u prostor body horrora - naime tela njih dvoje pokazuju tendenciju ka sjedinjavanju.

Imali smo pre nekoliko godina film u kom ljudi srastaju sa svojom okolinom, poput nameštaja, dakle premisa nije skroz nova. Ipak, ovaj film bih pre poredio sa THE SUBSTANCE u tom smislu da nudi schlocky interpretaciju jednog realnog psihološkog problema. Međutim, za razliku od Coralie Fargeat koja je u ekscesu i odmaku od akademizma, praveći SHOWGIRLS kakav bi snimili Cronenberg i pomalo Henenlotter, Michael Shanks pokušava da SVE BUDE DOBRO.

Tako on gradi odnos između Davea Franka i Alison Brie kao nešto ozbiljno, sa dozom šarma. Isto tako kada krene da se dešava horor on ga radi kao full body horror, gadan i lepljiv, ali istovremeno i dinamičan i razigran kako bi to bilo dinamično. I onda film ide iz jedne u drugu stilizaciju gde schlocky horor i humor koji (svesno) iz njega proističe, nikako ne ide uz ipak ozbiljan romantični odnos, a onda sve to zajedno ne ide sa krajnjim trashy ekscesom u pojedinim situacijama.

Shanks je pokazao da zaslužuje uspeh u tome što je sve ove elemente fundamentalno dobro izveo, ali za razliku od Creggera čije intervencije u WEAPONSu nisu toliko nespojive na nivou celine samo im se ne vidi razlog, ovde prosto jedna dezavuiše drugu.

Tako ovaj film ostaje kolekcija uspelih elemenata koji ne daju ne samo očekivani rezultat već na neki način daja neočekivani ishod. Ideja da u svemu tom spajanju ima nečega Woke i da iz ta dva čoveka nastaje zajedničko telo koje je spoj dva tela i ličnost u kojoj su se sastale dve, na kraju ove priče prikazan je kao nešto superpatološki što može da zadesi samo gradske slabiće.

Dakle, sve što je hteo na neki način je omašio a učinio je sve da svaki aspekt filma pokrije. Međutim, trebalo je da donese odluku koji je aspekt primaran i da na njega stavi akcenat. Ocenu više dajem zbog izvedbe.

* * / * * * *

MONSTER TRUCKS

Poznato je da kod mene onih podela na filmove koji su glupi, ali MONSTER TRUCKS je film koji je Nickelodeon za Paramount i moram priznati da sam uprkos slučajnom naletanju na njega i određenoj svesti da to neće biti sjajno, bio iznenađen njegovom glupošću.

Premise koje su naivne, bizarne i neverovatne prolaze na filmu ako se dobro plasiraju, ali ovog puta to nije uspelo a zašto je to tako gotovo je pa bespredmetno raspravljati.

Ideja o bivšim morskim nemanima koje žive u podvodnim vodama na mestu gde je nekada bilo more a sad je naftom bogat predeo, i da se one kada izlete na površinu usled eklsploatacije nafte sakrivaju tako što pokreću kamionete ispražnjene od motora, i hrane se gorivom, zvuči debilno i kada je ovako ispisujem.

Još je gluplje kad se gleda i kad se osloni na kostur priče o dvoje tinejdžera koji se oko svega toga bore za zlom korporacijom.

Scenario za film pisao je Derek Connolly koji je posle sjajnog SAFETY NOT GUARANTEED sa tim rediteljem ušao u bavljenje JURASSIC PARKovima i STAR WARSima i u tom smislu, sada već znamo da on nije neki čudotvorac koji će doći iz indie filma i spasiti mejnstrim, ali ovo je ipak slabo za njegov nivo koji možda nije obnovio JURASSIC PARK ali je bio dostojanstven u nekoj meri.

Animator Chris Wedge se nije nešto pretgrao u režiji live action filma. Najveći greh je što same monstrume koji su gadni i ljigavi ali u suštini kids-friendly, nije uspeo da učini simpatičnijima. Ima par akcionih situacija u kojima parcijalno ima neke animatorske mašte i ponešto nesvojstveno live action filmu, međutim ovo je baš kapitalan raspad sistema koji je lako propao u bioskopima.

LONDON CALLING

Allan Ungar posle filma BANDIT ima jednu novu saradnju sa Joshom Duhamelom.

Ponovo je reč o jednom old school sadržaju i ponovo se malo razlikuje ocena ako ga gledamo kao bioskopski film ili kao ostvarenje za mali ekran.

LONDON CALLING je akciona buddy komedija o londonskom plaćenom ubici koji posle zadatka na kom ubije pogrešnog čoveka jer ne može da se pomiri s tim da mora da nosi naočare, beži u Los Anđeles jer je pogrešna žrtva dalji rod žene londonskog mafijaškog bosa. U Los Anđelesu ima novog gazdu za kog radi istu vrstu zadataka, ali kada ga pošalju da likvidira naizgled bezopasnog starog hitmana koji je poludeo, gazda ga zamoli da na misiju povede i njegovog sina, benevolentnog debelog geeka koji voli da LARPuje i gleda furry porniće.

Nervozni Rick Hoffman kog znamo iz SUITSa je isti onaj kliše koji igra svuda, nadrndani lik u poziciji moći, ali s godinama je uspeo sve više i više da uspešno plasira neku čudnu vrstu ne samo topline i ranjivosti - sa kojom je krenuo već u SUITSu - već i složenije psihološke karakterizacije skrivene iza baraža očekivanih gunđanja. Kada sam ga video u ovoj ulozi osetio sam se umorno ali na kraju nije mi smetao, čak je i doprineo filmu.

Aidan Gillen s druge strane kao londonski gangster, negativac koji se javlja iz senke i sl. prilično je istrošen i za razliku od Hoffmana ovde nije doneo ništa.

Međutim, ključni igrači su Josh Duhamel i Jeremy Ray Taylor. Duhamel je ubica i to je rutinska uloga, hladnokrvnog šmekera, nemilosrdnog egzekutora sa zlatnim srcem, ali ovde iako protagonista daje poseban prosto Jeremy Ray Taylor koji je u više navrata kao dete igrao simpatične debeljuce ali ovo je sad uloga s kojom prelazi u prvi tim. I on je odlčna buddy dopuna Duhamelu.

Njegov lik je zabavan, samim tim što je fish out of water, geek na zadatku sa ubicom ali Taylor od njega ne pravi bespomoćnog debila, iako se povremeno nađe u situaciji u kojoj je bespomoćan. U više navrata ovaj junak ume da iznenadi svojom sposobnošću da bude opasan i više deluje kao geek koji kroz iskustvo koje mu nije svojstveno rutinski dokazuje da nikada nije ni bio debil kakvim ga otac smatra nego što zaista ima transformaciju iz debila u heroja. To je zanimljiv detalj. Naravno, da lik ne odstupa previše od tog from zero to hero narativa, ali ga Jeremy Ray Taylor igra sa specifičnom vrstom ubeđenja.

Ungar je i u prošlom filmu uspeo da napravi neke fine karakterizacije i da podseti na dobru školu kanadskog telefilma. Ovde sa dobrim glavnim likovima uspeva da napravi old school buddy ugođaj.

I što se malog ekrana tiče, ovo je * * *. kao vrata. Ipak, da se film gleda na velikom ekranu - a bilo je prilike, LONDON CALLING bi zaslužio * * 1/2 pre svega zato što je pri početku malo spor. Neko bi rekao sporiji je ali su zato likovi tako dobro profunckionisali kasnije, ali ne bih rekao jer ima nekih scena sa Duhamelom koje su spore bez ikakvog razloga jer je u toj fazi filma on još uvek u domenu lika koji se krajnje brzo izlaže.

Isto tako, ima nekih motiva koji se uvedu, pa se zaborave, poput motiva naočara koje od kraja drugog čina ne igraju ulogu i praktično ih nema u klimaksu, 

No, to su neke stvari koje ne remete mnogo na nivou celine ali pokazuju izvesni manjak pedantnosti koji neumitno iritira.

U svakom slučaju, LONDON CALLING je još jedan Ungarov uspeh. Uprkos tome što se neće nominalno mnogo izdvojiti od onoga što je neki tipičan DTV output Josha Duhamela ovih dana, ovo je jedan dobar film koji će vremenom isplivati kao ipak bitniji naslov u tiom delu njegove karijere.

HIM

Moram  priznati da sam lojalista Justina Tippinga još od filma KICKS i da sam tada još najavio šta će snimiti sledeće.

Krenuo je dosta jako, dosta estetizovano i pokazao je da ume da pakuje čak i naizgled nespojive zamisli u funkcionalnu celinu pre svega zahvaljujući filmskoj pismenosti. Isto tako, pokazao je posle toga da zna da svaki dinar mora da se zaradi i nadničio je na serijama, od kojih su neke kao DARE ME, bile u svakom pogledu, pa i vizuelno, upečatljive.

Kada sam čuo da ga je Peele regrutovao da radi film GOAT po scenariju sa Black Lista koji sam čitao, jer je važio za jednu zanimljivu kritiku sporta, bio sam veoma uzbuđen...

U stvari, čekaj stani, hajde da krenemo ovako.

Trideset četiri godine od filma THE LAST BOY SCOUT dvanaest godna mlađi brat Damona Wayansa koji je u tom filmu ostvario ulogu Jimmy Dixa, igra GOAT kvoterbeka na zalasku ili samom kraju karijere. Situacija je takva da podseća na sam početak filma Tony Scotta, kada izluđeni igrač kreće pištoljem da uklanja protivnike i na kraju sebi raznese mozak.

HIM je film koji ulazi u tu scenu, i razrađuje je u celovečernji film.

Jordan Peele i kompanija Monkeypaw su ponovo napravili nešto izuzetno. Kao što me je impresionirao CANDYMAN koji je snimila Nia DaCosta iako sam hardkor fan originala koji je snimio Bernard Rose jer je bio horor ali i nije bio horor, tako možemo reći i za HIM da je u stvari problemski film koji se oslanja na horor.

Međutim, dok je CANDYMAN u premisi ipak bio nekakav "scary movie" (pun intended zbog Wayansa), HIM je mnogo bliži THE SUBSTANCEu Coralie Fargeat, samo sa jednom manje opštom temom.

Coralie Fargeat se bavila pitanjem starenja i položajem žene i koliko je ona uslovljena svojom pojavom, mladošću i "svežinom". I u toj priči je ušla u body horror koji se kretao od Cronenberga do Henenlottera. Tippingov film se bavi pitanjem sportiste kao tela, ali i sportiste kao mentalnog i moralnog invalida i cenom profesionalnog bavljenja sportom a najviše naravno onom najskupljom titulom GOATa.

HIM je film koji bi voleo Duci Simonović. U njemu nema "dobrog" sporta. Nema herojstva proisteklog iz rada i skromnosti nasuprot nečemu što je varanje i patologija. Sve je bolest, sve je prevara, sve je prinuda, različiti su samo nivoi ali ko želi da bude GOAT mora biti takav rođen.

Ako imamo to u vidu, HIM je zaista previše mračan za širu publiku i kada na to dodamo da se bavi američkim fudbalom, što nema neku prođu u bioskopima van Amerike, ne treba da čudi apsurno nizak internacionalni rezultat ovog filma. Iako srazmerno jeftin za pojmove studio filma, HIM nije napravio veliki posao ni u Americi, mada niko posle njega neće biti na gubitku kad izađe za kućno gledanje. No, takav rezultat je logičan jer je film zaista vrlo kritičan, mračan i sports negative do koske.

Kao neko ko je ljubitelj sporta ali kome isto tako smeta saznanje o trajnim posledicama po zdravlje koje ostavlja NFL, nisam baš bio uznemiren stepenom negativnosti koji nosi ovaj film spram profesionalnog takmičenja, ali potpuno mogu da razumem većinu Amerike, i to ne samo AmeriKKKe već cele, koja je prilično iznervirana ovom demistifikacijom njene omiljene discipline.

Međutim, to sad sve na stranu jer je jako bitno definisati kakav je artefakt ovde napravio Tipping.

HIM je estetizovan za popizdeti. Tipping ga je zategao do pucanja. Nema slučajnog kadra, nema pogrešnog reza, sve je zategnuto do u frejm i ako dramski gledamo ovo je zapravo duo drama, u kojoj glavni junak - mladi kvoterbek sparinguje sa GOATom, njegovim lekarom i njegovom suprugom, ali je propulzivno kao film najvećeg trilerskog kapaciteta.

Nije lako porediti HIM s nečim drugim ali zamislimo recimo Sama Levinsona u punoj snazi koji snima nekakav GET OUT na temu sporta, i svojom stilskom veštinom nadoknađuje ono što su razni deficiti GET OUTa, i pojačava ono što je njegov osnovni kvalitet i osnovna mana, a to je ideološka ostrašćenost.

Film je oslonjen na mali broj likova i izvanredno je odigran. Marlon Wayans u glavnoj ulozi je otkrovenje i kao čovek od 53 godine sjajno igra nekoga ko je zamrznut u stanju od 35 godine, a opet vidno je da taj manji broj nisu njegove realne godine. On jako podseća na Lebrona, Bradyja i te GOATove i pretendente na taj status koji su poslednjih godina bili u nekom limbu gde je životna dob naizgled stala za njih, gde su prestali da bivaju mladi ali nekako nisu ostarili, i ta podela je na mnogo nivoa maestralna i znakovita - pa ne treba zanemariti ni sponu sa LAST BOY SCOUTom.

Tyriq Withers u glavnoj ulozi mladog igrača koji odlazi kod GOATa na "kaljenje" se bavio američkim fudbalom iako je u suštini zapravo glumac, i imao je manju karijeru recimo od Denzelovog sina. Ipak, veoma je uverljiv kad je reč o sportu i kad je reč o telu, a to su stvari koje ipak ne mogu sasvim da se odglume.

Jordan Peele je producirao ovaj film i njegova obeležja su sveprisutna u najboljem smislu te reči. U tom pogledu je šteta što HIM iako poslovno ne remeti stvari ipak nije uspeo da ostvari onaj kulturalni uticaj koji zaslužuje i na koji je s punim pravom pretendovao. No, ovo jeste ta estetika gde se bioskopski prepliće sa galerijskim ugođajem, a sve to sa aktivizmom i oštrom kritikom sistema.

Svakako smo dobili ono što je trebalo. Ipak, rezultat na blagajnama a i kod kritike pokazuje da HIM mora sačekati svoje vreme jer Amerika još nije spremna da ovako snažno udari na NFL, niti je horor publika raspoložena da se masovno odazove na nešto što nije klasičniji scary movie.

* * * 1/2 / * * * *

MAJKA MARA

Malo je reći da MAJKA MARA Mirjane Karanović nije moja šolja čaja i vrsta filma koji inače pratim. Isto tako, malo je reći da je sve što sam čuo o ovom filmu pre gledanje bilo zgražavanje ove ili one vrste.

Ono što sam dobio kada sam pogledao bilo je ipak dosta drugačije od tih utisaka.

Prvo, MAJKA MARA je film koji moramo malo pobliže da odredimo u pogledu očekivanja.

Reč je o erotskoj melodrami srednjeg festivalskog dometa, kakve istini za volju, većina nas nikada ni ne pogleda u svom životu. To su oni filmovi koji ne osvajaju velike nagrade, koji ne idu na velike festivale osim ako u njima ne igra Isabelle Huppert, i koji idu po tim srednjim festivalima i možda nekada stignu kod nas u bioskop ili na neki striming tipa Moj Off, ili ne stignu, možda budu nekad popodne na FESTu ili uveče ako ta zvezda dođe na festival ili ne.

Hoću da kažem, reč je o filmu koji ne donosi neku fundamentalnu estetsku ili tematsku inovaciju, ali tematizuje nešto što je neobičan međuljudski odnos, ima određeni nivo estetizacije, i nedovoljno je inovativan za Kan ako nema zvezdu, a ako nije bio u Kanu - ruku na srce, kad ćete ga pa gledati?

Sticajem okolnosti, ja sam gledao dosta baš takvih filmova, između ostalog i sa Isabelle Huppert i MAJAKA MARA za njima ni u čemu ne zaostaje, u izvesnom smislu je čak i bolje.

Za početak, Mirjana Karanović ipak ima dosta iskustva i jedno fundamentalno razumevanje filma i njen film je u narativnom pogledu no-nonsense. Ne bih rekao da je ovo klintistvudovsko poimanje efikasne filmske naracije, ali za naše uslove zaista jeste. Film traje sat i po, dakle normalno, idu scene jedna za drugom tako da se ide od početka do kraja i sa razvojem priče na svakom koraku. Ništa od toga nije nauka inače, ali za naš film jeste.

Kada se na to doda i vrlo estetizovana fotografija Igora Marovića, imamo jedan kompaktan paket u pogledu realizacije.

U glumačkom pogledu, tu smo na terenu Isabelle Huppert. Ovaj film je šou Mirjane Karanović, ona je naša velika glumica, pa sad ko voli, zna šta ga čeka, ko ne voli, opet treba da pogleda zbog onoga što sam gore naveo ako ga to zanima.

Ostatak glumačke ekipe nažalost ima određenu amplitudu. Njen direktni partner Vučić Perović igrao je sa njom s uspehom u GOSPOĐI J. Bojana Vuletića, i ovde je solidan. Međutim, mislim da su sporedni igrači mogli biti malo ujednačeniji i malo inventivnije podeljeni.

Ako je Mirjana Karanović stvar ukusa, isto važi i za samu priču.

Slučaj žene koja je izgubila sina, i sada stupa u vezu sa njegovim drugom i kroz taj odnos se suočava sa gubitkom i traumom nije za svakoga. Sad, imali smo takve filmove i pre. Imali smo čak kod nas priličan hit sa filmom DAMAGE u kom su igrali Jeremy Irons i Juliette Binoche, međutim Srbin koji gleda tako nešto u srpskom filmu, sasvim opravdano može osetiti nelagodu. Prosto, naš gledalac nije navikao na ovakve priče i nema rutinu njihovog gledanja.

Isto važi i za autore. Mi definitivno poslednjih možda i tridesetak godina imamo krizu "ozbiljnog" filma, odnosno filma sa izazovnim psihološkim elementima ali isto tako i krizu "klasicističkog" filma, dakle filma u kome se nekim tipičnim narativnim tehnikama po čvrstom scenariju i sa profesionalnim glumcima priča neka takva priča.

S jedne strane napredovao je žanrovski film, s druge strane imamo art house u kom se neki naturščici otimaju za đevrek sa Borisom Isakovićem, i nekako taj seriozan klasicistički film je propao tako da ni u tome rutine nema.

I onda nema suspenzije neverice jer ni tematski ni estetski publika nije došla u bioskop da gleda ovako nešto, bilo da ima komercijalne ili arty inklinacije.

Gledaoci nenaviknuti na neke tematske i estetske zahvate reaguju vrlo često time što se narodski zove "krindž" i ja to mogu da razumem, ali to ne znači da se u nečemu takvom može iscrpiti estetski sud.

Svakako da ima deonica u kojima sam sebi govorio, "šta izmišlja narod, dobro je ovo", ali bilo je i deonica gde sam se slagao sa narodom i smatrao "there's something about narod", i na kraju sam upravo zbog te nenaviknutosti svih uključenih u ovu razmenu, i onih iza kamere, i onih ispred i onih pred ekranom, odlučio da na ceo fenomen gledam sa pozitivne strane.

Prosto, u okvirima svoje vrste filma i okvirima mogućeg u Srbiji, ovaj film je postigao dosta. Ne maksimum ali mnogo više nego što mu se pripisuje.

Koliko god da je moj lični utisak, delom iz ličnih preferenci recimo za * * i toliko bih dao nekom stranom filmu da je ovakav, imajući u vidu srpski okvir i neku vrstu dužnosti prema muzealizaciji srpskog filma na ovom mestu, biću široke ruke i dati * * *:

INVINCIBLE

Pokojni Daniel Zirilli je 2020. na Tajlandu, u saradnji sa Kaosom kao snimateljem i producentom snimio film INVINCIBLE u kom se pojavljuje nekoliko jakih i mahom ocvalih B-faca ali nas primarno zanima Marko Zaror koji igra pripadnika SEALsa kog je naučnik uzeo za eksperiment sa nanobotima koji mu daju natčovečansku snagu i sposobnost regeneracije.

Nesrećni mutant se oslobađa od svojih naizgled dobrotvora a u stvari izopačenika koji ga iskorišćavaju kao zamorca pa usledi potera za njim, uz poneku borbu.

Zirilli nažalost nije uspeo od svega ovoga da napravi ništa naročito. Zaror je dobra faca i trudi se ali ne dobija neku naročitu priliku da pokaže nešto novo.

Film ne oskudeva u pogledu akcije ali glavna podela oskudeva u harizmi i uprkos tome što Zaror igra veliku ulogu, jasno je koliko bi sve ovo bilo bolje da je on u centru.

A koliko bi bilo još bolje da je dobio neki vehicle koji je dostojan njegovih sposobnosti.

* 1/2 / * * * *

GREEN GHOST AND THE MASTERS OF THE STONE

GREEN GHOST AND THE MASTERS OF THE STONE je u nekim kritikama opisivan kao iskustvo edwoodovskog kalibra, međutim film Michaela D. Olmosa je nešto ipak drugačije.

Snimio ga je Charlie Clark, teksaški diler Nissana koji želi da glumi i snimi posvetu svojoj baki.

To je naravno smešno, bizarno i edwoodovski, naročito jer je Charlie neki običan lik.

Međutim, mislim da je Charlie mnogo domišljatiji nego što se čini i da ovo nije tipičan vanity project nekog čoveka koji je zalutao u film,

GREEN GHOST AND THE MASTERS OF THE STONE je film koji se svesno i veoma namerno nadovezuje na ostinsku školu low budget filmmakinga. Clark je uspeo da na soundtrack privoli dve pesme Rodriguezovog benda Chingon, tu su Danny Trejo i Marko Zaror a onda je Zaror kao montažera mobilisao svog saradnika Diaz Espinozu.

Ovo je očigledno bio u nekoj meri problematičan projekat, rađen fugo, ali definitivno kad se gleda, uz svu prazninu koju nosi nizak budžet i zelja da se napravi nešto što je između parodije i reaktuelizacije superherojskog narativa, ovde ipak imamo jedan dašak undergrounda.

Deo tog vajba da ovo nije potpuna budalaština nosi sam Charlie Clark koji svakako ne treba da ukida svoj auto plac i seli se u Holivud ali nudi jednu neposrednost i iskrenost. Olmos mu nalazi mesto sa tom "običnošču" i neupečatljivošću. Ima tu još jakih faca kao što je Kuno Becker ili Dale Dye i poznate face svemu ipak daju neku "magiju".

Priča prati menadžera Nissanovog autoplaca koji je pred otkazom a da bi se sve iskomplikovalo, ispostavlja se da je njegova baka meksikanka umešana u vekovnu borbu sa nekim magijašima oko nekog portala.

Tako njen unuk, inače luchador hobista sada zaista mora da postane heroj.

Sve je to onako naivno i moronski, ali simpatično i svesno svojih ograničenja.

Uspeh sličan ostinskim niskobudžetnim uspešnicama poput EL MARIACHI ovaj film na kraju nije imao. Niti se nametnuo kao neki goofy žanrovski eksces što je i opravdano ali i malo nezasluženo.

Čini se da ovaj film kreće u svoj život sa masom hendikepa ali se onda sa njima nosi s puno duha i svesti o tome šta je i kakav je. Naravno, možda grešim i možda su svi oni zaista pretenciozni moroni ali ne bih rekao.

Otud i ocenu treba uzeti krajnje uslovno jer zaista proističe iz subjektivne procene iskrenosti i suštinske nesposobnosti autora.

* * / * * * *

SCREAM VI

Kad sam pisao o prvom SCREAMu koji su režirali Radio Silence, pomenuo sam njihovu glumicu iz READY OR NOT Samaru Weaving koja je na osnovu tog naslova ali pre svega BABYSITTERa postala zaista kraljica savremenog slashera i kako bi bilo zanimljivo da se pojavila u filmu.

I prizvao sam je. Zaista se pojavila u filmu i to kao opening girl, ona zvezda koju ubije koljač na početku, ono što je bila Drew Barrymore u prvom filmu.

Ako ste Samarini kompletisti, tu se film završava za vas jer posle toga sledi sve samo nizbrdo, samo još gore, a ni ta sekvenca iz uvoda nije baš briljantna ali pokazuje još neke kakve takve znake života.

Pored njihovog pisca Guy Busicka, tu je i veoma skupi profesionalac Jamie Vanderbilt koji nije uspeo da donese apsolutno ništa smisleno u ovu franšizu.

Iskreno, nema neke naročite potrebe da se detaljnije iščuđavam nad ovim promašajem jer zapravo, sem mnogo veće upotrebe vatrenog oružja u njemu, nema u suštini ničega po čemu se razlikuje od prethodnog, poprilično šokantnog promašaja koje su nam priredili ovi momci od kojih sam očekivao baš puno.

Za serijal koji nema budućnost u ovoj formi, nije potrebno novo živopisanje, dovoljno je i staro.

AFFINITY

Marko Zaror je već osedeo i sa veličine od dva Mehmeta spao na jednog i po, ali i dalje nije dobio starring vehicle kakav zaslužuje.

Brandon Slagle je snimio film AFFINITY u kom Zaror odlazi u Bangkok. Tu je kao borac i glumac Brahim Chab koji nas je zadužio fajtovima u MONKEY MAN. Dakle, imamo kritičnu masu za dobar film.

Da li smo ga dobili?

Više ne, nego da.

U stvari, možda je i besmisleno pominjati Da u bilo kakvom kontekstu. Ovo nije dobar film ali jeste pokušaj da u filmu ne bude previše toga lošeg. Slagle se potrudio da u 77 minuta krtine ponudi pokušaj da ne bude grešaka, da ne bude previše gluposti.

Međutim, akcije nema naročito mnogo. Ima je. Ima čak i ponešto dobrog ali te scene nisu preterano duge. To su solidno urađene pojedinačne borbe i ima tu lepih detalja ali to je premalo za film u kom glavnu ulogu igra Marko Zaror.

A s druge strane, ima lirskih, pasaža, ima emocije, ima ljubavne simpatije i lepih lokacija u Bangkoku. I neka je tako. Međutim, Zaror i Brahim Chab treba da se bave filmom u kom može da se mnogo priča ali mora da se i radi. U ovom filmu se, na nivou verbalnosti zapravo ne priča puno, to mu se ne može zameriti ali ima lirike a kad krene tuča, iskreno moralo bi je biti više da bi dobacivala do referenci ove dvojice ljudi.

Kako rekoh, kad se dešava, ona nije naša, Zaror je i dalje veoma talentovan i fizički spreman glumac i borac i to je sve u redu.

Ali, AFFINITY je prosto premalo, iako jeste korak u dobrom smeru. Imajući u vidu za Zaror nije tako produktivan plašim se kada će stići eventualni sledeći korak i da li ćemo stići na cilj.

* * / * * * *

PLAY DIRTY

Shane Black se sa filmom PLAY DIRTY toliko vratio da je to pomalo neprijatno.

Naravno, Chuck Mondry i Anthony Bagarozzi su već prošle godine u Limanovom ROAD HOUSE pokazali kako Blackov duh živi kroz produkciju Joela Silvera i kako je ovo neuporedivo superiorniji rimejk koji se prema originalu postavlja kao da je kanonski Silver a ne sporedni.

I PLAY DIRTY je Silver zakuvao ali na njemu nije potpisan, no sniman je u Australiji gde je ovaj voleo da šenluči u svoje vreme, slikao je Rousselot koji se pokazao na Ritchiejevom HOLMESu i onda ga je Joel dao Shaneu za NICE GUYS, tu ima jako puno njegovih obeležja i u ostalom njegovih učenika, počev od Downeyeve žene.

Ako PLAY DIRTY ima neku dominantnu slabost, ona je ipak produkciona utoliko što mu fali ona lokacijska vibrantnost koju su imale ranije izvedbe Blackovih scenarija. Australijski Njujork deluje slično kao budimpeštanski, mogao bi biti ali nije to-to. No, to je cena streaminga, kao i CGI koji nije vrhunski ali je u službi vrhunskog ludila, pa ne smeta.

Prvu ekranizaciju Starkovog romana o Parkeru snimio je Godard i kao što znamo ima nekih veoma ikoničnih, postoje i dve francuske, a kao najdraže izdvojio bih one sa Jimom Brownom i Melom Gibsonom, THE SPLIT i PAYBACK.

Jedan od problema zbog kojih se Parker nije zvao Parker uvek u ekranizacijama bio je Westlakeov uslov da se producenti obavežu da snime seriju filmova i to se nikada nije desilo, ni sa glumcima oko kojih se lako gradi franšiza.

Posle prvog Blackovog filma, deluje da bi to moglo da se desi.

Marky Mark kao Parker se odlično snašao. Da, on svakako nije tihi junak koji malo priča i traži ono što je njegovo, jednim velikim delom jer ovo nije tipična Parkerova priča, izuzev po tome što je na početku upucan i ostavljen kao leš i što traži ono što je njegovo, ali se to apsolvira do kraja prvog čina i onda kreće film velike pljačke u kom Wahlberg pokazuje komociju zrelog Sinatre, koja ne treba da čudi jer je napustio LA i otišao u Vegas.

I tu Shane Black zadržava sociopatske elemente Parkerovog lika ali filmu daje jedan vedar ton kojim pravi ozbiljan kontrapunkt zaista intenzivnoj akciji, nihilističkom nasilju od kog znatan deo sprovodi upravo sam Parker.

Ako merimo stepen nihilizma i hladnokrvnosti, ovo je zapravo najsuroviji pa čak i najmorbidniji film o Parkeru. Black ga je uradio u svom duhu, sa humorom koji proističe iz situacije i sa dozom praznične vedrine ali u nekim aspektima ni Brownov ni Duvallov ni Gibsonov ni Stathamov Parker nije išao ovoliko daleko. Namerno ne kažem Flemyngov, Flynnov, Helgelandov ili Hackfordov jer ovde se bavimo zvezdama.

Dakle, Wahlberg u 54 godine je uverljiv fizički kao Parker i ima vajb bostonske bitange. Ako imamo u vidu da je ovu godinu počeo igrajući psihopatu u režiji Mela Gibsona, svakako je došao sa pravim predznanjem na ovaj set.

LaKeith Stanfield kao Grofeld se više razlikuje od literarnog lika kako sam ga ja doživeo. On je mnogo više odigran na komičnoj liniji ali LaKeith u tome uživa i zatomljuje svoju tipičnu uozbiljenost i deadpan humor klasičnijim sredstvima. 

Rosa Salazar je treća bitna glumačka komponenta ovog filma, kao fatalna žena, istovremeno Parkerova protivnica, učenica i romantični izazov i ona je izrazito raspoložena za igru.

U ostatku podele ima zvezda, verovatno sa idejom ekspanzije u budućim nastavcima ali oni su pre svega dati u funkciji priče.

Shane drži nogu na gasu dva sata. Da li kada krene plan velike pljačke, Starkov Parker skreće na teren Westlakeovog Dortmundera?

Definitvno, da. S tim što Dortmunder nije bio toliko nasilan.

S Dortmunderom iz knjiga i iz filmova, Parker ovde deli domišljatost i sklonost spektaklu, ali ono što je posebno jeste koliko je nasilan u svemu tome.

Black čak ni u IRON MAN 3 nije zapravo snimio ovoliko akcije, niti je bila i približno ovako dobra i maštovita. PLAY DIRTY je throwback akcijašima osamdesetih i devedesetih, samo izveden tehnikom koja je danas dostupna (i nažalost nije uvek superiornija). Pa ipak, ima nekih scena koje nikad ne bi bile snimljene da ne postoji CGI, recimo pljačka na hipodromu.

U izvesnom smislu, samo manje agresivno, Black priznaje kako je epoha neophodan deo ekranizacije Starka kao i Helgeland s tim što on u tome nije agresivan i ne ide u totalnu stripovsku stilizaciju već pomalo stripovski arhaizira likove. Oni danas koriste mobilne naravno ali voze i stare Mustange kad imaju priliku i kad nisu saterani u električne SUVjeve.

U jednoj pucnjavi sa Rolls-Royceom, Black verovatno pravi omaž filmu HICKEY AND BOGGS Roberta Culpa ali i jednu old school pucnjavu kakvu nismo imali od kada je Renny Harlin poteran u Bugarsku.

Black u ovom filmu pravi spektakl koji podseća na filmove kakve je pravio devedesetih. Naravno, PLAY DIRTY nećemo pomešati ni sa LETHAL WEAPON ni sa LAST BOY SCOUT ali ovo jesu dimenzije spektakla kakve je gađao u LONG KISS GOODNIGHT, recimo. Sve su to superiorni filmovi jer je vreme radilo za njih.

PLAY DIRTY jeste u tom smislu van koraka s vremenom i to se oseća ali to na kraju krajeva jeste suština filma, borba sa realnošću pa i samim vremenom ako mora.

* * * 1/2 / * * * *

CAUGHT STEALING

Pogledao sam novog Jašara Aronofskog, pardon Darrena, jednog od reditelja koji su u prva dva filma delovali kao munje a posle se to sve razvodnilo i na kraju, može se reći da je krenuo ponašajući se kao da je pametniji od svih u industriji, a ispao je možda i najnaivniji, da ne kažem najgluplji.

Posle PI i REQUIEM FOR A DREAM krenula su lutanja, i izuzev WRESTLERa koji je u sebi imao tu glumačku kubikažu koju je bilo teško negirati, Darren Aronofsky nije uspeo da snimi film koji bi ujedinio publiku. Svaki potom je imao tako ponekog da ga voli i ponekog da je užasnut, pa je i u tom pogledu samo jednom snimio nešto čime su svi užasnuti - bio je to MOTHER.

Međutim, Darrren Aronofsky i njegov redovni saradnik Matthew Libatique su ljudi koji imaju zanat u rukama i u tom pogledu ne treba propuštati njihove saradnje.

Nažalost, CAUGHT STEALING je film koji je sam sebe propustio. Baziran na prozi Charliea Hustona, koji sebe predstavlja u množini, ovaj film praktično jedinu zanimljivost i ima u tome što se njegovom scenaristi na svakom jeziku persira.

Ovde Aronofsky svoju veštinu stavlja u službu nečega što je trećerazredni materijal Braće Coen, bliži onome što sada snima Ethan Coen, nego njihovim najboljim zajedničkim radovima.

Čak je i sama priča filma toliko bazirana na zabuni, na gluvim telefonima, da to dodatno umanjuje efekat ove lapidarne, klišetizirane kriminalističke komedije.

Austin Butler, Regina King i Zoe Kravitz su ljudi koji imaju glumačko znanje, ali već je Matt Smith ovde iznova doneo jednu krajnje površnu televizijsku personu i pružio ulogu ispod bioskopskog nivoa.

Libatique je ponudio vibrantniju fotografiju od nedavnog brodoloma Spike Leeja koji je zaista delovao televizijski pa ga ni ovaj maestro nije mogao spasiti. Libatique drži ovaj film "iznad vode", i Aronofsky ipak još nije u fazi da mu se oduzima radna sposobnost kao Leeju, ali to je sve premalo za film ovakvog autora.

Jedan od problema filma CAUGHT STEALING jeste u tome što je njegova prozaičnost izrazitija baš zbog toga što je reč o "autorskom filmu" i evidentno je da se Aronofsky nije potrudio da snimi fundamentalno solidan krimić koji će on nadgraditi u jednu parodju žanra.

Ovaj film je jedan hendikepirani krimić kome ta nadgradnja prosto nije uspela. No, kako ipak ima neku priču koja može da se razume i prati, kako živ organizam nesumnjivo može da podnese ovih stotinak minuta, verovatno negde na svetu ima neko ko i na ovo gleda kao na uspešan film.

* * / * * * *