CIRCLE MAN

CIRCLE MAN iz 1987., prisutan i pod alternativnim naslovom LAST MAN STANDING, u produkcionom pogledu stoji kao jedan veoma tipičan straight-to-VHS naslova iz osamdesetih.

Režirao ga je Damian Lee, čovek koji se nasnimao raznog produkta s dna kace, slikao je Ludvik Bogner, čovek čiji je opus takav da je moguće da u izobilju onoga što je radio ništa niste gledali, glavnu ulogu igra Vernon Wells, australijski epizodista specijalizovan za uloge nekih monstruoznih nezaustavljivih negativaca kojima fizička snaga ne samo da ne manjka nego im je i glavni oslonac, koji u to vreme još uvek igra takve role u major filmovima.

Međutim, u samoj izvedbi, CIRCLE MAN je nešto bitno drugačije.

Naime, i Lee i Bogner uspevaju da naprave vajb socijalne drame kojim se nadograđuje relativno rutinska priča o borcu iz kaveza koji želi da se povuče ali mu zli promoter ne da.

U osnovi CIRCLE MAN jeste ta priča o borcu u kavezu, međutim, ova socijalna drama na neki način odnosti prevagu do tačke da se po njoj pre može pamtiti ovaj film nego po borbama.

Uprkos tome što film sveden po broju lokacija, ona zaista deluju zastrašujuće, odaju utisak teške margine, a i svi junaci su baš to. Na neki način, ako bi sada zaista i postojalo podzemlje nekih boraca u kavezima, otprilike bih i očekivao da ovako izgledaju, mnogo pre nego nauljeni Van Damme.

U toj sirovosti, Vernon Wells donosi nešto vrlo zanimljivo. Naime, poznato je da se njegove kultne role negativaca iz osamdesetih, Wez iz ROAD WARRIORa i Bennett iz COMMANDOa smatraju prototipskim gej likovima, još uvek u jednom ritualizovanom i fetišističkom ključu. Uprkos tome što za Weza važi priča da je njegov odnos sa Zedom u stvari samo interpretacija jer je iz filma ispala scena u kojoj Wez usvoji Zeda kao dete (imamo praktično taj zaplet u filmu FURIOSA sa Dementusom i Furiosom), onda je jako teško objasniti maltene Village People rolu iz COMMANDOa.

Sam Wells inače smatra da ni Wez ni Bennett nisu gej likovi, da je to prosto samo jedna pogrešna interpretacija, no u ovom filmu imamo jednu ulogu u kojoj se opet dosta koketira sa određenom konfuzijom u pogledu seksualnog afiniteta.

Naime, glavni junak Roo vuče psihološku traumu što ga čini vrhunskim borcem u ringu jer lako poludi ali i dosta problematičnim građaninom jer se često desi da halucinira i odlepi u situacijama u kojima mu niko ne preti. Međutim, njegova blaga nesigurnost u distanciranost ponekad i ovde zavajbuje na homoseksualnost i to se u nekoliko detalja baš oseti u Wellsovoj igri. Dakle, možda nije do likova nego do njega.

Međutim, u jednoj sceni zavođenja, Roo dobije nasilni impuls sa svojom simpatijom i jako je teško to ne čitati kao pitanje seksualnog afiniteta i povezivanje seksualnog odnosa sa grubošću koju samo muškarac muškarcu može da pruži.

CIRCLE MAN u mnogim aspektima nadilazi opskurnost u kojoj je nastao ali istovremeno uspeva da izvuče i maksimum iz nje. On jeste opskuran i dalje na svoj način, ipak tu realnog crossovera nema, ali definitivno ima prevazilaženja ograničenja forme.

* * 1/2 / * * * *

KONKEURITEU YUTOPIA

KONKEURITEU YUTOPIA odnosno CONCRETE UTOPIA Tae-Hwa Eoma je verovatno nastao sa ambicijom da bude postapokaliptični triler koji će nam prikazati kako je krhak građanski moral i građanska humanost koju podrazumevamo u svojoj svakodnevici.

Mnoge kritike su poredile ovaj film sa Ballardovim HIGH-RISEom ali nažalost ovde ipak nema takve sofisikacije.

Potpuno je jasno da je Tae-Hwa Eom hteo da napravi jednu pomalo apsurdnu konstrukciju koji je preživeo apokaliptični zemljotres, čime su se njegovi stanari našli na civilizacijskoj nultoj tački i moraju da definišu nova pravila a onda se ispostavlja da su brutalniji od divljaka.

Međutim, film nažalost pravi do te mere veliki utisak apokalipse da nema onoga što je Ballardova osnovna poenta a to je da iz komfora i klasne tenzije počinjemo da ludimo i postajemo divljaci. Kod Tae Hwa-Eoma, okolnosti su međutim takve da to što ljudi podivljaju i kreću da se brane, otimaju i diskriminišu deluje kao potpuno normalna i očekivana reakcija.

Čak bih rekao da je metaforično čekanje da će "civilizacija doći i poslati pomoć" dala junacima i previše "strpljenja" usled "straha" od toga da je neki poredak ipak preživeo i da će se vratit.

Kad se ostavi po strani ta satirična i društveno-kritička dimenzija koja nije uspela, ovo je solidan survival triler sa pomalo smisla za humor ali svakako u post-PARASITE i post-SQUID GAME svetu nedovoljan da bi se ubrojao u te success stories i stao im uz rame.

Čini mi se da Tae-Hwa Eom i jeste imao izvozne namere, i marketing je uradio posao. Na kraju je film uspeo da preživi na mnogo bazičnijem nivou od onog kom se on nadao.

* * * / * * * *

CAUGHT IN A TRAP

James Graham je napisao televizijski film CAUGHT IN A TRAP u ranoj fazi svoje televizijske karijere i rezultat, u režiji Michaela Samuelsa, nažalost, najmanje pruža na nivou teksta.

Ovo je jedna relativno neubedljiva i bleda psihološka studija o službenici parking servisa koja je zadužena za sakupljanje sitnine iz parking satova i njenom laganom potonuću u potkradanje para kada odluči da ispuni neke svoje infantilne snove o Elvisu.

Iako sam ovaj televizijski rad primarno gledao zbog Grahama, od njega sam ovde ponajmanje dobio. Ipak, Michael Samuels zaslužuje pohvale za trud koji je uložio da oblikuje ovo u što atraktivniju celinu.

CAR 99

CAR 99 je B-film iz 1935. u kom Fred MacMurray igra malog policajca iz drumske patrola u Misisipiju kog izigra banda pljačkaša banaka zbog njegove slabosti prema njihovoj članici a onda on hoće da se iskupi i da im stane na put.

Ovaj film od malo preko sat vremena, u režiji plodnog pomoćnika režije i reditelja Charlesa Bartona, ima dosta dinamičnu i razvijenu priču, ako imamo u vidu trajanje, i ako ga uporedimo sa masom sličnih B-naslova ističe se svojom formom.

Mladi Fred MacMurray je odličan u glavnoj ulozi iako mu Barton ne daje očekivani protagonizam.

* * * / * * * *

UN BEAU DIMANCHE

Nicole Garcia snimila je vrlo zanimljivu socijalnu melodramu UN BEAU DIMANCHE, u kojoj istražuje sudbine junaka koje prošlost uvek sustiže iako oni uporno beže od nje.

Priču otvara mladi učitelj koji odlučuje da pričuva svog učenika kog usled nekog zamešateljstva otac nerado uzima posle škole, jer je planirao da obavi neki posao. Učitelj je neobično predusretljiv, preuzima dečaka, sutradan ga vodi kod majke koja radi kao sezonska radnica u restoranu na plaži. Tamo tek zatiče okolnosti u kojima za dečaka nema mesta jer mu je majka nomadkinja u stalnom bekstvu od poverilaca koji su finansirali njen pokušaj da bude sama svoj gazda.

Situacija deluje teško, učitelj među ovim ljudima sa margine i njihovim nevoljama deluje kao bezbrižni izuzetak. Ali, kada on odluči da pomogne učenikovoj majci otkrivamo da on ima traumatičniju prošlost od svih.

Sudbine junaka se razotkrivaju kao da je reč o misteriji ili trileru ali stvari uprkos dozi napetosti i uzbuženja ipak ostaju u okvirima socijalne melodrame. Pierre Rochefort i Louise Bourgoin su sve ono što u najboljem smislu možemo očekivati od francuskog filma, a inscenacija Nicole Garcie je vibrantna i ubedljiva čak i onda kada se radnja preseli u chabrolovske salone.

* * * / * * * *

PREMIERE ANNEE

PREMIERE ANNEE je deo doktorskog triptiha filmova koje je režirao Thomas Lilti, inače lekar po struci koji se bavi režijom.

U ovom filmu on se bavi veoma teškim i rigoroznim studijama medicine, kroz priču o momku kome to sve ide s dve leve ruke i njegovom najboljem prijatelju kome ide mnogo teže i stres od studija ga gura u psihički poremećaj.

Uprkos tome što film prikazuje neke vrlo ozbiljne konsekvence stresa tokom studija, Lilti to uspeva da izvede nepretenciozno i u maniru dobro skrojene drame, jer ovde, za razliku od svojih drugih, altmanovskih i polifoničnih dela, zaista ima jasan fokus na par junaka i snalazi se sa njima dobro.

Litlijeva haotičnija dela su mi bila efektnija i rekao bih da u smanjenom broju likova mora više da se osloni ne mehaniku zapleta nego inače. Međutim, PREMIERE ANNEE ima jedno dosta melodramski ekscesivno ali zapravo motivisano razrešenje, i Lilti tu uspeva da uspešno privede stvar kraju.

* * * / * * * *

I SAW THE TV GLOW

Jane Schoenbrun u filmu I SAW THE TV GLOW uspeva da napravi nešto ipak bitno smislenije od svog debija.

Pa ipak, bilo bi nepošteno reći da mi tokom gledanja nije sve vreme odjekivala kroz glavu rečenica "Long Live the New Flesh". Narod se uželeo "new flesha" ali "new flesha" ovde nema.

Imamo jedan solidan i nategnut indie, sa nekim queer tonovima, al dobro ne izbegavamo ni to.

Dvoje klinaca postaju opsednuti dečjom fantasy serijom iz sredine devedesetih do tačke kada se ta opsesija preliva u neke opasne životne situacije.

Sinopsis zvuči atraktivnije kad se prepričava nego kad ga Jane Schoenbrun realizuje ali nesporno je da film ima atmosferu, da ga već prekaljeni Justice Smith dosta suvereno nosi kroz različite životne dobi i psihološk stanja junaka i da na kraju dobijamo jedan svrsishodan indie primer koketerije psihološke studije i horora.

* * * / * * * *

L'AGE ATOMIQUE

Helena Klotz je na silu produžila kratki film u minimum dugog metra i napravila L'AGE ATOMIQUE, jedan mentalitetski ne studentski već hiperstudentski film sa ambicijom da bude igrani debi.

Filmu se ne može osporiti doza energije u pojedinim deonicama. Ima tu i neke estetizacije. Međutim, ništa od toga nije dovoljno zrelo da izdrži pažnju gledaoca koji ipak očekuje celovečernji ugođaj pa makar i iz 62 minuta nečega.

* 1/2 / * * * *  

ANTI-SQUAT

Nicolas Silhol snimio je vrlo zanimljiv film ANTI-SQUAT u kom Louise Burgoin igra nezaposlenu agenticu za nekretnine koja dobija posao u anti-squat firmi čiji je zadatak da u napuštene poslovne zgrade naseli ljude koji će ih za malu stanarinu malo oplemeniti i praktično čuvati od skvotera i držati u životu.

Tako junakinja iz jedne white collar pozicije prvo postaje nezaposlena i stambeno ugrožena a onda odlazi u samu utrobu ljudi koji nemaju gde da žive naselivši se zajedno sa ovom polu-beskućničkom klijentelom u zgradu.

Izazovi se ređaju, a od striktne primene pravila od koje kreće u svom ponašanju, ona zajedno sa stanarima počinje polako da ih krši sve do tačke kada ih vlasnici zgrade sve zajedno ne prevare kada kreće završni obračun gde će svako od junaka biti moralno ispitan.

Silhol je na veoma jednostavan i zanimljiv način, kroz dinamičnu urbanu melodramu smeštenu na veoma filmičnoj lokaciji ispričao jednu veoma neobičnu priču ali i prikazao jednu nesvakidašnju praksu u svetu nekretnina. Ovo je moderan problemski film, jednostavan i neposredan koji ima sve ono aspekte koje nosi message movie i delo koje želi da predstavi neku nepoznatu pojavu ali ih izvodi prilično elegantno.

U tom smislu, Silhol ne dopušta da estetizacija ometa angažman filma ali ni da politički zadaci kvare film i rezultat je konkretan i uspešan, sa centralnom rolom Louise Bourgoin oko koje sve razvija onako kako to prirodno i ide kad je prava zvezda u centru dešavanja.

* * * / * * * * 

SOUS EMPRISE

SOUS EMPRISE je sportska melodrama, o roniocima na dah, u kom David M. Rosenthal dolazi na osetljiv teren jer su Francuzi na tu temu imali LE GRAND BLEU Luca Bessona.

Ovde, imamo jednu jaku ljubavnu priču prožetu sa sportom i to je izvedeno vešto, i jedina fundamentalna mana filma jeste Sofiane Zermani u glavnoj muškoj ulozi koji deluje zalutalo u ovakvu priču, naročito nasuprot magnetične partnerke kakva je Camille Rowe.

Ovo je priča o devojci koja je volela da roni kao mala i kada je upisala kurs ronjenja na dah uplela se ekipom svetskog rekordera u toj disciplini, ušla u ljubavnu vezu sa njim ali i u adrenalinsku adikciju odlazaka na dubine koje ljudi ranije nisu dosegli.

Rosenthalov film je energičan, lepo izgleda, mogao je biti eventualno čak ne toliko ni kraći, koliko intenzivniji, međutim, ukupno uzev, uprkos tome što je mogao još da se utegne, zapravo zaslužuje pohvale zbog načina na koji radi to što radi.

Naprosto, Rosenthal u ovom filmu ne luta, zna kuda je pošao, film je estetizovan ali je pristup no nonsense. Pitanje je samo kog gledaoca ovo zanima a kog ne, i da li će "kupiti" romansu u kojoj su Sofiane Zermani i bitno harizmatičnija Camille Rowe.

* * * / * * * * 

THE SPOOK WHO SAT BY THE DOOR

Kultni film snimljen po kultnom romanu Sama Greenleeja THE SPOOK WHO SAT BY THE DOOR je svakako jedan od najvećih promašaja sedamdesetih u pogledu odnosa potencijala i njihovog ostvarenja. Ivan Dixon, nama najpoznatiji kao glumac, ali i povremeni reditelj, nije imao naročite uslove da snimi ovaj roman kako treba, pa ipak čini se da nije dobro poznavao zakonitosti energičnog novotalasovskog filma koji bi bio neophodan za ovu priču.

THE SPOOK WHO SAT BY THE DOOR je mogao biti američki MLAD I ZDRAV KAO RUŽA, priča o afroameričkom agentu kog je CIA primila da bi ispunila rasnu kvotu i njegovom pokušaju da iznutra organizuje pobunu crnih radikala.

Film je mogao biti senzacionalan ali nažalost dobili smo relativno konvencionalan i nažalost monoton sadržaj sa beskrajnim dijalozima u kojima ima vrlo supstance, sa inscenacijom koja je skromna i budžetski ali i idejno, sa glumačkom podelom koja nije distinktivna ni na jedan način.

Film ima istorijsku vrednost ali ništa više od toga.

* 1/2 / * * * *

THE STRANGERS: CHAPTER 1

Kada je Nia DaCosta snimila CANDYMAN, što se mene tiče, jedan od najboljih horora poslednjih godina, Jordan Peele je kao scenarista i producent zaista ispisao novo poglavlje u oblasti rimejkovanja horora. Način na koji je iskoristio klasik Bernarda Rosea kao polaznu tačku, ostaje kao jedna od zanimljivijih intelektualno-žanrovskih igara koje sam video u skorije vreme, a u ovom nekom kontekstu, verovatno i inače.

Dakle, ako ćemo da se bavimo pitanjima onoga što rimejk horora može da bude - premda CANDYMAN Nie DaCoste nije rimejk u klasičnom smislu, više je to zapravo pokušaj da se obnovi ta mitologija ne nekim novim osnovama, poštujući i one stare - danas znamo da oni ne moraju biti puki pokušaj modernizacije nečega što smo videli u prošlosti.

Međutim, čak je i takvih rimejka bilo dosta solidnih, pada mi na pamet AMITYVILLE sa Ryan Reynoldsom.

No, vratimo se našim mukama. Dakle, THE STRANGERS, iznenadni megahit star petnaestak godina, imao je jednu upečatljivu karakteristku. Bio je toliko nemaštovit da je i sam na neki način mogao biti posmatran kao rimejk. Ako imamo u vidu da je taj film bio relativno skoro, da mu je neuspeli nastavak bio još skorije, ovo što je sada snimio Renny Harlin deluje potpuno apsurdno.

Naime, ništa se nije promenilo ni u epohi ni u tehnikama snimanja između dva filma. Imamo rimejk-reboot u nekim okolnostima koje su vrlo slične, sa tom razlikom što su kod Bertina u filmu igrali bitno bolji glumci.

Izuzev lošijih glavnih glumaca, Harlinov film ne donosi nijednu bitnu razliku. Osim što je naravno već istrošena priča originala, sada već raubovana do besmisla.

U tim okolnostima, jedino što preostaje pitanje, kako se Harlin snašao u pogledu suspensea, te neke tehnologije napetosti i strave, i tu je ovaj film nekako opet deplasiran samom potrošenošću premise. Naprosto, sve to smo videli toliko puta da jedini strah koji imamo je strah od dosade i zamora. Ali, hajde da kažemo da nekome ko ništa na ovu temu nije gledao, ovaj film može barem tehnički biti prilično napet.

Uprkos tome što se kao i svaka publika, ona koja gleda horor obnavlja, ali da isto tako horor ima možda i publiku koja je najsklonija otkrivanju starih filmova, zaista čudi odluka da se ovako nešto zaista snima. Međutim, ideja se ispostavila kao uspešna. Jedan banalan, rutinski, već viđen home invasion slasher je pokazao ne samo zdrav box office već je maltene prvi deo trofilmja isplatio sva tri planirana naslova.

U tom pogledu, ovo je odličan potez za Harlina jer se vratio na bioskope sa odličnim rezultatom i tri puta će ih pohoditi. Ipak, prvi film je zaista suvišan svakom, osim milionima koji su ipak osetili potrebu da ga vide u bioskopu.

* * / * * * *

EL CORREO

EL CORREO Daniela Calparsora je njegov najnoviji žanrovski outing koji je do nas pristigao preko Netflixa, ali čak i u slavna vremena Dexina, teško ga je zamisliti da bi se probio do našeg bioskopa.

Nažalost, iako dolazi iz produkcije Vaca koja nam je dala neke od najboljih španskih repertoarskih ortodoksija, EL CORREO je film koji nikad ne počne, jedna montažna sekvenca po istinitoj priči koja to baš i nije, o nekom bezveznjaku koji se bavi nekim relativno nezanimljivim spojem privrednog i i fizički proaktivnijeg kriminala.

Calparsoro se trudi da slika bude glossy ali nema priča, nema ideja, nema šta da se vidi.

SOUS LA SEINE

SOUS LA SEINE, verovatno u svetu poznatiji kao UNDER PARIS, novi je film Xaviera Gensa. A Gensa jelte uvek pratimo da vidimo da nas nečim nije iznenadio, da nije kad najmanje očekujemo izvukao neku iznenadni odličnost kao onomad sa COLD SKIN.

SOUS LA SEINE spada u red onih francuskih copywood filmova koji možda krenu sa dozom originalnosti ali je onda zaborave. Činjenica da u ovom filmu igra Berenice Bejo jasno nagoveštava da je Xavier Gens ovde imao priliku da snimi nešto čime će zaista doprineti kanonu horora sa ajkulama ali ono što smo dobili je CGI-heavy, upristojena varijanta SHARK IN VENICE.

Ajkule su nekoliko decenija posle JAWS postale nekako "dosadne" u moru i onda je krenulo smišljanje raznoraznih prostora u kojima bi usled poplave, tornada, čak i tornada koji nosi same ajkule, one mogle dospeti na neke zanimljivije lokacije, recimo enterijere.

Neki od tih filmova su izvrsni, recimo DEEP BLUE SEA.

Ali, ipak, na kraju dana, uz časne izuzetke, ajkule su na filmu ipak ponajbolje u prirodnom okruženju.

U tom smislu, pioniri high concepta o ajkuli u velikom i ikoničnom gradu su braća Lerner u svom SHARK IN VENICE, snimanom u Bugarskoj. Taj film je režirao lično plahoviti Danny Lerner i reč je o jednom od filmova sa kojim su ponosno pokazali da ih bioskop sve manje zanima.

U slučaju SOUS LA SEINE, zanimljivo je da se Gens nije opredelio za Marion Cotillard da odigra meta-referencu na svoju saradnju sa Audiardom u kojoj igra krotiteljku koja zbog velike ribe ostaje bez nogu. Bejo nema taj meta-momenat ali je generalno donela neki classy dah među generic eco warriorke i napaljene river police SWATovce.

Akcije sa ajkulama ima malo, a ni nekog suspense gde je čekamo a nje možda ima a možda i ne, nema preterano mnogo. Kada ajkule napadnu, to je užurbano, CGI-heavy ali tek korektno.

Čini se da je SOUS LA SEINE na kraju ipak film u kom Gens nije tačno znao šta je bitno i kako će zapravo konstruisati suspense i stravu, i onda je napravio jedan produkt, u kom su se svi deficiti evropskog pokušaja da se snimi američki film ispoljili.

Ne kažem da je shark movie nedostižan za francuski film, niti da svako mora stremiti nekom genre bendingu kao LA REGNE ANIMAL, ali prosto sve to mora malo veštije, i zbog Gensovog imena, a naročito zbog Bejo koja je tamo A-listerka.

* * / * * * *

MEET DANNY WILSON

Don McGuire je bio vrlo aktivan pisac zanimljivih B-filmova. Čak i kada nisu formalno bili B-naslovi, njegovi radovi su bili produkciono manje ambiciozni repertoarski naslovi ali sa jednim jakim scenarističkim rukopisom koji se oseća u pogledu situacija i dijaloga. Na kraju iza njega je ostalo nekoliko klasika kao što su BAD DAY AT BLACK ROCK i TOOTSIE.

MEET DANNY WILSON se drži te formule. Režirao ga je Joseph Pevney, takođe profesionalac po efikasnosti sličan McGuireu. Kad je dobijao priliku ponašao se kao da svaki dinar mora da se zaradi. Režirao je zaista svašta, i na filmu i na televiziji. Meni je najpoznatiji kao saradnik Jima Garnera s kojim je između ostalog radio film CASH McCALL.

MEET DANNY WILSON je mjuzikl o crooneru i njegovom najboljem drugu pijanisti koji igrom slučaju, upoznajuću visprenu ali nepredvidivu Njujorčanu, nalaze i uspeh i ljubavni trougao i nevolje sa gangsterima.

MEET DANNY WILSON je producirao Universal, studio koji nije prepoznatljiv po mjuziklima, čak naprotiv. Film je kamerni, sa pesmama koje se javljaju dijegetički, dakle predstavljaju životno ubedljiv deo radnje, ima par pesama koje sigurno mogu ući u širi, mada ne i uži krug Chairmanovog kanona.

Međutim, ključna stvar je igra između Franka Sinatre, Shelley Winters i Alexa Nicola koji čine taj ljubavni trougao. Dakle, snaga filma je u karakterima, samo je bonus što uprkos vrlo limitiranoj produkciji, ni ostalo nije loše.

Imajući u vidu sužen prostor na kom radi. Pevney se svakako snašao. Ipak, Chairman i Shelley donose zvezdanu voltažu zbog koje ovaj film može i danas da živi.

* * * / * * * *

GALAKSIJA - RAČUNAR KOJI JE ODBIO DA UMRE!

Vukašin Živaljević snimio je vrlo informativan i zanimljiv dokumentarni film GALAKSIJA- RAČUNAR KOJI JE ODBIO DA UMRE!

Reč je o istoriji prvog jugoslovenskog ličnog/ kućnog računara koji je projektovao Voja Antonić i na neki način probio embargo koji je sama SFRJ nerazumno postavila kada je nekritički zabranila uvoz roba skupljih od 50 maraka, a potom dozvolila uvoz računara veće vrednosti ali ne veće od cene ZX Spectruma.

U tom miljeu, radio amater, nesvršeni filmski montažer, inženjer-amater, pronalazač i samozvani prosvetitelj Voja Antonić osmislio je domišljato postavljen kućni računar rudimentarnih karakteristika koji su korisnici sami mogli da sastave i time je počeo ulazak ličnih računara u domove Jugoslovena.

Vukašin Živaljević je svestan da ova priča koja kreće 1984. zapravo predstavlja jugoslovenski HALT AND CATCH FIRE tako da pokušava da je obogati igranim rekonstrukcijama, koje su skromne i naivne ali poštene i simpatične, i sa pulsirajućim elektronskim skorom. U tom pogledu, iako je ovo talking heads dokumentarac i nešto što bi verovaatno poštovaoci "umetničkog" dokumentarca odmah olako otpisali kao "televiziju", ipak ima jedan osećaj celovitosti, stila i ambicije.

Od sagovornika najslabija karika je tradicionalno Voja Antonić koji nije baš majstor javnog nastupa. Naprosto, dok su svi u filmu veoma uzbuđeni zbog njegovog pronalaska, i sada mu se vraćaju sa velikom radošću, Antonič nastupa kao jedan rezignirani srpski narodni mislilac, iako moramo reći - u proporciji značaja njegovog pronalaska i priznanja koje je dobio, svakako nije zanemaren, čak naprotiv.

Zašto je Antonić tako rezigniran, iskreno ne znam, ali svakako da u ovom filmu koji je na kraju krajeva spomenik radosti tehničke snalažljivosti i pokušaja tehno-pionira da naprave nešto u zemlji gde se frižider kupovao preko veze i čekao na listi, njegova melanholija i blaga nezainteresovanost (uz fine doze rezignacije) prilično smeta.

Galaksiju vrlo lucidno definiše Đuro Ćurčić kao računar koji je bitniji u kulturnom nego u tehničkom pogledu, i ovaj film je lep i plemenit doprinos tome.

Iako su realni tehničko-pripovedački filma * *, danas častim.

* * * / * * * *

POOLMAN

POOLMAN je rediteljski debi posle kog je slavni glumac Chris Pine brutalno sahranjen po svim osnovama.

Iako mi je lako da zamislim okolnosti u kojima je POOLMAN drugačije percipiran, recimo kao simpatičan indie film, nesumnjivo je da Pine nije snimio dobar film. Međutim, kada je to pa loš film bio prepreka uspehu, pa makar u indie svetu.

Pine je bio i ko-scenarista filma, okupio je odličnu glumačku ekipu u kojoj su i Danny DeVito i Annette Bening, snimao mu je DP sa kojim je radila Patty Jenkins, koja mu je bila i svojevrsna mentorka, ali rezultat je jedna low key komedija koja nije smešna, sa zapletom koji je nebuloza a hteo bi da bude pynchonovski stoner noir.

No, celina se može pogledati bez velikih smetnji. Ipak je i sam žanr i skupljeni ljudi ispred kamere garancija da uvek ima nešto da se vidi, čak i kad nema.

* 1/2 / * * * *