Pogledao sam CONTROINDICAZIONE Tamare von Steiner, srpske rediteljke koja je u Italiji započela vrlo zanimljivu dokumentarističku karijeru. Ovo je film o vrlo intrigantnoj temi koju sam upoznao gledajući jednu od reportaža Louisa Therouxa o kalifornijskoj zatvorskoj duševnoj bolnici u koju se šalju seksualni prestupnici koji su odslužili kaznu ali sud se plaši da ih vrati u život. Oni tamo ostaju na nekoj evaluciji koja se u velikom broju slučajeva pretvara u doživotnu robiju.
Tamarin film prikazuje drugačiji slučaj - poslednju zatvorsku ludnicu u Evropi u kojoj postoji veliki broj istinskih duševnih bolesnika različitih stepena poremećaja koji posle odslužene robije dobijaju produženje procene da su “opasni po okolinu” iako po proceni uprave ove institucije čak dve trećne uopšte nisu opasni niti su dopali zatvorske bolnice zbog ozbiljnih prekršaja.
Za razliku od američkog slučaja gde samo osoblje prepoznaje da su pacijenti opasni i drži ih u pristojnim uslovima u nečemu što je udobnije od tipičnog zatvora ili bolnice, ovde zaposleni žele da puste pacijente ali njih napolju ne čeka niko.
Zatočenje u bolnici zapravo reflektuje slabost socijalnih službi i nesposobnost porodica da ih preuzmu nazad. Isto tako, neprestana produženja boravka u zatvorskoj ludnici dovode do produbljivanja njihovih psihoza, i njima takav tretman svakako samo pogoršava stanje.
Odnos društva prema ovim ljudima je ciničan, ali podjednaki “robijaši” su policajci i medicinsko osoblje koje brine o njima. Oni svakodnevno moraju da izlaze na kraj sa ljudima koji nisu opasni ali im u mnogim slučajevima definitvno nije dobro, pritom zbog tih produženja kazne nisu ni adekvatno motivisani da se leče što sve čini još komplikovanijim.
Zatvorska ludnica je smeštena u relativno neuglednoj zgradi na kojoj se vide tragovi brojnih adaptacija i ovaj izrazito neatraktivan ambijent čini da film dobije gotovo uzvišenu crtu. Ta banalnost ambijenta dodatno podcrtava sav užas egzistencije ovih ljudi koji su tretirani kao Hannibali Lecteri a zapravo su prozaični, nemoćni bolesnici u najgorem slučaju. U određenom smislu, upravo taj neverovatno nezanimljivi ambijent daje filmu naročitu atmosfera, a ako imamo u vidu da je reč o “opservacionom” dokumentarcu, CONTROINDICAZIONE zaista ima vrhunsku estetizaciju.
U poređenju sa dokumentarcem o vatikanskim egzorcistima koji operišu po Siciliji, ovaj film ima slabiji logline ali je mnogo slabiji film. Za početak, uprkos svojoj obezervacionoj strukturi uspeva da napravi ne samo dramaturško zaokruženje celine već i da ponudi zaokružene karaktere koji su mentalitetski nama vrlo bliski i zbog toga deluju naročito efektno. Jedan od psihijatara recimo apsolutno ima manire nekog našeg lekara u pokušajima da raskravi pacijente.
Film je prepun briljantnih crnohumornih vinjeta “kakve samo život može da izrežira” a neke od njih se dešavaju u drugom planu pa ga zato reeba gledati pažljivo.
Iskreno se nadam da će ovaj dokumentarni film dobiti zasluženu pažnju kod nas i u svetu zato što je zaista zaslužuje, i to ne samo zbog senzacionalne teme već i zbog načina na koji je ona obrađena.
* * * * / * * * *
No comments:
Post a Comment