Posle višegodišnjeg talasa "ostalgije", nostalgije za Istokom, sa socijalizmom u raznim oblicima, Nemačkoj je bio potreban američki đak, Florijan Henkel Fon Donersmark da je konačno razbije i snimi film o mukama i stradanju disidenata i umetnika u Istočnoj Nemačkoj.
Mladi Fon Donersmark je u svom filmu pokušao da spoji efikasnost američkog pripovedanja sa nekim lirskim sadržajem karakterističnim za evropski film i taj spoj funkcioniše kao solidan hibrid koji odiše komunikativnošću i pretenzijom. Fon Donersmark je rečju snimio film koji teče kao američki film a ostavlja utisak umetnosti. To je ostvarenje sna svakog elitnijeg brenda, rentabilnost i efikasnost masovne proizvodnje sa atmosferom unikatnosti. I jedno i drugo je mimkrija i ne vredi mnogo u smislu besmrtnog umetničkog dostignuća ali podrazumeva izvesno veštinu, i na tome Fon Donersmarku treba čestitati.
Ono gde Donersmarku zanat ne pomaže to je sama naivnost karaktera i zapleta. U deklarativnim diskusijama glavnih junaka o slobodi i bremenu Štazijeve represije, u priči o agentu Štazija koga oplemeni posmatranje umetnika, isijava prevaziđena naivnost američkog filma. To jest, možda ta naivnost u najboljim slučajevima može da bude i arhetipska. Možda nekada takva naivnost i treba da se vidi, ali to je onda akcioni triler sa elementima komedije a ne dvoipočasovni osvajač ,,oskara" koji pledira na ozbiljnost.
Istočna Nemačka je bila znatno složeniji ideološki korpus nego što ga Fon Donersmark ovde predstavlja. Istočna Nemačka je bila iza Gvozdene Zavese, sa jako čvrstim režimom koji je u tradicionalnom nemačkom maniru sve shvatao jako ozbiljno. To je bila zemlja ideoloških sistema, teorije i prakse, zamlja koja se na specifične načine razračunala sa nacistima - delom ih asimilujući, zemlja koja je imala i leve i desne disidente, zemlja koja je imala komšije čija je potrošačka aura bacala svetlo daleko, zemlja koja je imala razvijen socijalni program, itd.
Međutim, Fon Donersmarkov film nam prikazuje društvo u kome sve izgleda malo skromno, malo oronulo, malo pase, pisci sanjaju o slobodi, i gotovo da nemaju nekih kompleksnih misli, umetnici se vole među sobom, zli ministri pohotno navaljuju na glumice, sve je urađeno kao neka najbednija predrasuda o životu umetnika i radu tajnih službi.
U tom smislu jako je zanimljivo da je ,,Život drugih" zapravo ozbiljan plagijat Kovačevićevog ,,Profesionalca". Iako je naravno Fon Donersmark znatno superiorniji od Kovačevićevog filma, čini mi se da bi adekvatna ekranizacija Kovačevićevog teksta znatno nadmašila Fon Donersmarkov film.
Štaviše, i o tom apartnom svetu komunističkih tajnih službi se može više saznati iz jednog lošeg srpskog filma, a to su ,,Balkanska pravila" Darka Bajića, u kome je na neki čudan način uhvaćen udbaški mentalitet ali je ispuštno sve ostalo.
U svakom slučaju, Fon Donersmarkova narečena veština je prilično dobar razlog zašto su ,,Profesionalac" i ,,Balkanska pravila", iako sadržajniji, danas zaboravljeni filmovi a ,,Život drugih" dobitnik ,,oskara".
* * / * * * *
No comments:
Post a Comment