ŠKORPIONI SPOMENAR

Fond za humanitarno pravo producirao je dokumentarni film Lazara Stojanovića ŠKORPIONI SPOMENAR, nastao posle otkrivanja i emitovanja čuvenog video snimka na kom Škorpioni vrše egzekuciju šest muškaraca u okolini Srebrenice.

Imajući u vidu ko je producent, očekivalo bi se da je ovo više neki tehnički zapis baziran na faktima, međutim Lazar Stojanović je uspeo da unese nedvosmislenu autorsku dimenziju u ovaj film, i prikazao je dosta ubedljivo milje iz kog dolaze ljudi koji su činili Škorpione.

U razgovoru sa dvojicom pokajnika iz Škorpiona, Stojanović uspeva da prikaže tu specifičnu paravojnu jedinicu, koja je svakako bila druga liga paravojne srpske sile u ratovima za jugoslovensko nasleđe, i koja je u svom jezgru bila bazirana na rodbinskim i drugarskim vezama. Osnov ekipe činili su braća Medići i njihovi školski drugovi, komšije i rođaci, i zajedno su prošli tri ratišta, usput iza sebe ostavljajući trag lične patologije, o čemu svedoči i ovaj snimak.

Stojanović kao čovek koji je doktorirao antisrpske sadržaje, ovde polazi od teze da je ta priča suštinski već apsolvirana, da je svima jasno da su Srbi krivi, i kao delo već poznog ciklusa antisrpske produkcije, ovaj film to podrazumeva što ga paradoksalno čini začuđujuće umerenim.

Ni Fond za humanitarno pravo ne može da pobegne od činjenica da su ovo bila dela pre svega lične patologije, a da je ona samo bila instrumentalizovana od struktura sa višim ciljevima.

U početku filma, Stojanović ima neke intervencije koje podsećaju na njegov rani rad sa kojim se proslavio, i unosi dozu ironije spram folkloru ali kasnije sami likovi koje je skupio kreću da diktiraju stvari i struktura se sama nameće.

I u tom pogledu, pohvale zaslužuje montažerka Suzana Stevanović, svakako iskusna saradnica u najboljim programima B92, koja je stvar sa rediteljem vrlo jasno postavila, ostavivši ključne snimke masakra za klimaks čime sirovi dokument daje svemu isntinsku estetsku dimenziju.

HUNTING SEASON

Odavno se pitamo zašto pored geezer teasera neko ne kapitalizuje trenutnu fazu u karijeri Mela Gibsona i sa njim ne snimi jedan svedeniji triler u kom on igra glavnu ulogu?

Raja Collins, ponekad poznat i kao R.J. Collins je isto upitao sebe i u filmu HUNTING SEASON je pokazao da je pitanje bilo sasvim na mestu.

Ne morate biti Melov fundamentalista da biste videli koji je kvalitet ovom filmu donela njegova glavna uloga i koliko je kompenzovala produkcionu skromnost i nevelik domet ostalih elemenata.

Mel je dovoljno harizmatičan da iznese film realno snimljen u jednoj kući i okućnici sa još jednim bitnim objektom u celom filmu. Scenario Adama Hamptona nije neka suva genijalnost ali je zapravo dovoljno dobar da nas odvede na teritoriju Old Man Riggsa, i Mela uspešno transplantira, da ne kažemo degradira u neke sfere kojima je gospodario Charles Bronson.

Međutim, Mel Gibson je neuporedivo bolji glumac i overall mnogo veći poznavalac filma da dramski ne uzdigne ova dešavanja u odnosu na tipičan siege film bronsonovskog tipa. Koncept Čehovljeve kosilice gde glavni junak kupi pokvarenu kosilicu na početku i do kraja filma je postepeno popravlja ne bi li je upotrebio u sceni mučenja koju svi citiraju, zaista je primer dobro postavljenog dramskog rešenja punog ironije, i za one koje će ovo iznenaditi i za one koji znaju šta ih čeka.

Akcije nema puno, ali kad je ima, dobra je i nasilna na osevažavajući način. Mel je u godinama ali i dalje mu se veruje kada se opremi vatrenim oružjem i krene da činodejstvuje.

Collinsova egzekucija je usmerena ka slow burnu i ko je podesniji za to od Mela jer on nosi dovoljno intenziteta i u sporijem tempu. U izvesnim smislu, film je mogao biti estetizovaniji za potrebe slow burna, ali može da prođe i ovako.

Jordi Molla je zanimljiv kao vatreni negativac iz Kartela, ali ne odlazi u punu karikaturalnost. Ipak, u njegovom liku ima jedna scena sa "praznim" hodom, međutim on kao drugo najjače ime u podeli obavlja ulogu dobre podrške iako je Melov lik bitno dominantniji od njega.

HUNTING SEASON ipak nije crossover. Sigurno da onima koji ovu varijantu nečega što je slow burn a opet je ipak B-film prosto ne tolerišu. Ali, ko je raspoložen da vidi tako nešto, izvedeno solidno, može da se dobro provede. Ovim prvim ocena je * *, ovim drugim je * * *

Da je Collins bio malo rigorozniji desio bi se puni crossover. No, i bez toga, teško da će ikada više biti u blizini ovako dobrog filma.

SHEKER. Последний шанс

SHEKER. Последний шанс Darhana Tulegenova je film koji je nastao kao nastavak popularne kazahstanske web-serije SHEKER.

U filmu, Aldijar, glavni junak serije koji ulazi u trgovinu drogom kako bi prevazišao nezavidnu porodičnu finansijsku situaciju, pokušava da izbegne robiju tako što će se dogovoriti s policijom, izaći napolje i nazad se infiltrirati u svoju ekipu.

Darhan Tulegenov uzima jednu klasičnu postavku i na njoj gradi jedan energičan, visokoestetizovan B-film, koji jeste najbolji onda kada je scenaristički najzanimljiviji jer tu dobija i najjače meč lopte za realizaciju (odlazak Aldijara na Tajland i u njemu set-piece bega sa gotovo petominutnom tučom s transvestitima) ali i kad je konvencionalan, Tulegenov mu prilazi s velikim entuzijazmom i energijom.

Zapazio sam ga u novoj, i na osnovu do sada viđenog, izuzetnoj kazahstanskoj seriji MUNAI pa me je to zainteresovalo da mu prokopam po minulom radu. I ovde Tulegenov pokazuje da je izvrstan žanrovski specijalista a u MUNAI ide i korak napred jer materijal još potentniji.

SHEKER film je urađen mišićavo i sa ubeđenjem, sa barem jednom antologijskom scenom i nijednom slabom, baš onako kako su stari majstori i zapovedali.

* * * / * * * *

BLUE MONEY

Colin Bucksey je po scenariju prerano preminulog severnoirskog pisca Stewarta Parkera snimio televizijski film BLUE MONEY koji svakako da ima kultni status među ne baš malobrojnim poštovaocima Tima Curryja, oko kog se vrti cela stvar, ali koji je isto tako ipak samo još jedina dinamična britanska muzička komedija za sve ostale.

Tim Curry igra taksistu koji želi da postane zabavljač, pevač imitator pre svega. Kada konačno dobije ulogu u mjuziklu a ta produkcija volšebno propadne, on krade kofer pun novca od svoje redovne mušterije, sumnjivog kolumbijskog gospodina i daje se u bekstvo sa nejasnom namerom da ispuni svoje snove.

Nije Tim Curry jedina multitalentovana figura u ovom filmu, Debby Bishop recimo igra njegovu devojku, i uprkos tome što je iz serije WIDOWS drugačije pamtim, ovde i peva nekoliko pesama.

Colin Bucksey je sa puno energije prišao realizaciji i Tim Curry je sa svojim improvizacijama, imitacijama, prerušavanjima i sl. naravno u centru pažnje. Međutim, Parkerov scenario očigledno želi da kaže nešto više kroz besciljnost glavnog junaka, ali ishod je najpre film koji deluje besciljno i zapravo ne ide nikuda.

U toj žanrovskoj mešavini, meni ova dešavanja nisu bila naročito ni smešna, koliko god da Tim Curry gazi i svakako ima talenta za izvođenje koječega.

Otud, BLUE MONEY odaje utisak ozbiljne produkcije koja nažalost neće značiti mnogo onima kojima bravure ovog glumca nisu dovoljne da opravdaju sve ostalo.

TRAP HOUSE

Dave Bautista i Bobby Cannavale igraju agente DEA stacionirane u El Pasu koji se bore protiv Kartela. Odlično, nemamo na šta da se žalimo.

Osim, možda na to što oni nisu glavni junaci filma TRAP HOUSE Michaela Dowsea koji je, što se mene tiče, samo jednom uspeo da napravi zaokružen film u punoj meri a to je bila akciona buddy cop komedija STUBER sa Daveom Bautistom i Khumailom Nanjanijem plus Iko Uwaisom kao negativcem. 

A ko su glavni likovi? Deca agenata DEA koji posle pogibije jednog od njih odlučuju da opljačkaju lokalni štek kartela ne bi li njihov drugar mogao da ostane u El Pasu i ne odseli se zbog male penzije koju je nasledio.

Iskusni skriptaš Gary Scott Thompson je napisao priču i scenario (u saradnji sa Tom O'Connorom) i reč je o high concept skriptu koji bi u dane Shanea Blacka i "starog Holivuda" bio zlata vredan. Imamo tinejdžere koji kradu Kartel i upadaju u nevolje iz kojih prekaljeni matorci DEA agenti moraju da ih vode. Deluje sve to kao jedan pozni nastavak neke već izgrađene i raubovane franšize kao što je BAD BOYS, recimo.

Međutim, Dowseov film, uprkos tome što ga je slikao redovni saigrač Garetha Evansa, Matt Flannery, deluje vrlo pitomo, iako ne bez invencije u akciji. Čini mi se da Dowse ovde nije tačno znao kako da odredi ključ stilizacije, a kako uvek nosi neku dozu humora u pristupu, onda imamo policijsku nasilnu komediju u delu sa roditeljima, a teen komediju među klincima.

Ne bih išao toliko daleko da imam utisak kako gledam dva filma, ali svakako da bi neka integracija dobro došla. U filmu takođe malo nedostaje passing the mantle momenat. Iako vrednosno, ovaj film u vrlo maloj meri želi da bude priča o naslednicima - uprkos harizmi mladih leadova, Bautista i Cannavale su proso neuporedivo jače pojave i film bez njih dvojice gubi na intenzitetu.

Postavka odnosa u kartelu je konvencionalna. I malo je već istrošena, ali i tu ima nekih zanimljivih noviteta. No, ono što u delu s kartelom nije sveže, nažalost nije izvedeno sa punom uverljivpšču, a ženski likovi iz kartela su ubedljivo zanimljiviji od muških.

Akcija je solidna, film je dinamičan, ali mogao bi biti možda u izvesnoj meri ujednačeniji. No, rekao bih da scenario nosi složen koncept za izvedbu ali da pre svega reditelj nema snage da ga izvede na potpuno zadovoljavajući način. Otud, možda je sve trebalo drugačije organizovati na papiru, a možda je naprosto trebalo da se u režiji promene prioriteti.

Da je Dowse uspeo da sve poređa kako treba, ovo je mogao stvarno da bude potentan policiski dramedični triler, međutim, čak i ovako film je sasvim pristojan i prijatan za gledanje.

Kada su Bautista i Cannavale opozicija bilo kome, nije jednostavno postaviti drugu stranu da može da im parira i ovi klinci naprosto nisu uspeli da se nametnu i postave pravi balans filma.

Kad se na to doda da je film veoma solidno izveden ali da mu fali taj jedan touch, u slici, u energiji, u boji, koji bi ga izdigao, onda nažalost uprkos jakoj želji da dobije * * * koju zaslužuje ipak ide na * * 1/2.

SCREEN TWO: McGUFFIN

Colin Bucksey je po romanu Jacka Bowena snimio triler McGUFFIN za BBCjev ciklus televizijskih filmova SCREEN TWO.

Charles Dance igra filmskog kritičara koji u maniru filma REAR WINDOW svedoči smrti transvestita iz stana preko puta sa čijom se babom zbližio kao komšija. Kritičar zapaža kako se niko ne bavi istragom i sam počinje da kopa, napipavajući zaveru koja stoji iza svega.

Postupak je prilično postmoderan i McGUFFIN usled toga ne uspeva da se nametne kao punokrvni triler i ostaje negde na pola puta između nečega što je zaista krimić, i pokušava da stvori uzbuđenje tokom rešavanja misterije i nekog komentara kulture pa i diskretne parodije.

Bucksey je dovoljno vešt reditelj da napravi sve što treba ali ovde nije uspeo da napravi celinu od svih slojeva koje je materijal nudio i rezultat je zanimljiva zbrka, u najboljem slučaju.

MUZZLE: CITY OF WOLVES

Kada je izašao prvi MUZZLE napisao sam da bi Pauline Kael, da je živa, verovatno umrla kad bi ga pogledala.

CITY OF WOLVES, nastavak tog filma je nešto čije gledanje ne znam koliko je bezbedno ne samo za Pauline Kael, već generalno za narod koji nije dočekao 2025. spreman za film KARMADONNA Aleksandra Radivojevića.

Ovo je godina kada DIE HARD WITH A VENGEANCE dobija svoju punu afirmaciju kao klasik, premda nikada se nije dovodilo u pitanje, da li jeste ili nije. Međutim, slično KARMADONNI, i ovde imamo negativce koji su prepuni gneva i spremni da puste mašti na volju kako bi svoju osvetu izveli do kraja.

Naravno, u KARMADONNI je pitanje da li je generator nasilja zapravo baš negativac ili entitet koji je veoma neraspoložen. Ovde je sasvim sigurno negativac u svakom pogledu.

Stalberg snima nastavak koji se u odnosu na prvi film nadovezuje na isti način kao DIE HARD WITH A VENGEANCE na DIE HARD, dakle odnosi su produžetak prvog filma, junak je žrtva osvete negativaca koje prethodni put porazio, i film je na sličan način i samostalan i oslonjen na gledanje nastavka.

CITY OF WOLVES će svakako posle gledanja naterati na to da se vidi i prvi MUZZLE, čije poznavanje nije neophodno ali iskustvo čini nešto snažnijim.

Stalberg je otišao u Južnu Afriku, i tamo je našao ekipu koja zna da svaki rand mora da se zaradi. U Joburgu je snimio dosta uverljivu repliku Los Anđelesa koji je u prvom filmu već bio košmarni propali grad kojim lutaju zombifikovani spid-frikovi i drugi beskućnici, a ovde je ta slika još užasnija.

Glavni junak se oženio, dobio dete, prestao je da pije, skućio se i trenira K-9 pse za policiju. Izgleda kao je najzad počeo mirno da spava što nije uspevao još od rata.

Ali, onda harmoniju remeti osveta kartela, koji je je preko kineskog fentanila, saučesnika iz big pharme i hakera uspeo potpuno da uzme Los Anđeles, pa i njegovu policiju, pod svoje.

Ubrzo, junak onu inicijalnu porodičnu harmoniju zamenjuje onom starom kad je mir nalazio u pariranju psihopatama iz kartela nivoom nasilja kakav oni razumeju.

Međutim, ovog puta oni žele da se igraju mačke i miša, i Stalberg se ne ustručava da suspense i akciju gura do granice horora i da uživa u svakoj situaciji u koju uvodi junake.

Film je pisao Jacob Michael King, čovek koji dolazi iz horora, i to je fina dopuna arome stabilnom dotoku walterhillovskog gasa koji je Stalberg uspostavio.

Ovo je veliki povratak pandurskog akcijaša u jednoj izmenjenoj formi (mada ideja buddy cop filma s psom je pretendovala na komercijalne rezultate u K-9 i TURNER AND HOOTCH) gde unutar jedne skromnije produkcione postavke, ipak imamo film visokooktanske akcije, tenzije i stilizacije koja iskoračuje iz trilera u horor, i za razliku od nekih ranijih pokušaja kao što je Cosmatosova COBRA (koju čini nekoliko ikoničnih prizora u potrazi za celinom) zapravo ima smisla.

Stalberg je krenuo u punom mejnstrim kapacitetu i sa liberalnim stavovima o čemu svedoči njegov debitantski film HIGH SCHOOL u kom se junaci ismevaju naivnim dokumentarcima o tome kako duvanje finansira terorizam a Mel Gibson je opisan kao "MAD MAX douchebag".

U međuvremenu, Stalberg je pooštravao svoje stavove i već u prvom MUZZLE imamo jasnu tezu da NR Kina sarađuje sa meksičkim kartelima koji rasplamsavaju opiodsku epidemiju.

Novi film u tom smislu odlazi u jedan full-MAGA pristup gde junaka mediji ubrzo proglase za političkog ekstremistu zbog tendencionog tumačenja dela na koja ga je kartel naterao, a svet je podeljen na one koji rešavaju probleme i na one koji ih patologizuju i drže ih nerešenim.

Ovo je do sad možda i umetnički najvredniji i žanrovski-repertoarski najortodoksniji primer filma koji ne samo da vraća holivud na "fabričke settinge" već bez sumnje nosi u sebi i neprikrivenu MAGA dimenziju.

Otud, koliko god da je krenuo na jedan način, kao jedan od reditelja koji se na američkoj indie sceni nametnuo kao jedan od istinskih naslednika Waltera Hilla i tih majstora vrhunskog klasicizma, u svežem ruhu, voleo bih da to potvrdi i jednom režijom Mela Gibsona dok je ovaj još u snazi, čime bi se sigurno barem jedan ciklus u njegovoj karijeri, od HIGH SCHOOL do danas zaokružio.

Ovo jeste policijski akcioni triler u osnovi i DIE HARD-derivat u zapletu, ali je slično KARMADONNI zapravo nešto složeniji spoj žanrova u kom je neko kao Richard Donner samo osnovna supstanca na koju se dodaju ostale.

Za razliku od Donnera koji je bio poznati dobrotvor južnoafričkih pobunjenika, Stalberg je baš tamo na licu mesta, kod njih, našao mesto gde njegov dolar vredi više pa bi se moglo reći da su oni sada njegovi dobrotvori. I, što je još važnije, tamo je našao saradnike sa kojima je dovoljno dovesti jednu zvezdu iz Amerike, i dobija se film koji izgleda kao američki, i snimljen na licu mesta.

Ima ironije u tome da je MAGA-adjacent film snimljen u Južnoj Africi, državi koja je sada u fokusu američke vlasti iz razloga koji su u vreme Donnerovog aktivizma bili nezamislivi.

Stvari se, počev od Stalbergovog svetonazora neverovatno menjaju, i često nose ironične obrte ali u suštini, ono što je važno, a to je vrhunski akcioni triler - nikada ne izlazi iz mode.

* * * / * * * *

TEXAS CULT HOUSE

TEXAS CULT HOUSE je film koji je Julia Barnett snimila, koliko sam shvatio, u svojoj kući i okućnici za neke sitne pare.

Kao taj tip showcase filma, TEXAS CULT HOUSE funkcioniše dosta skromno jer naprosto ne donosi ništa novo i pokazuje da Julia Barnett nije baš zalutala u režiranje filmova ali da po ovome što se ovde videlo može da se pridruži veoma masovnom korpusu nekih relativnih rutinera.

Priča prati grupu tinejdžera, među kojima je jedan dosta nevoljan, koji odlaze da se zezaju i drogiraju pred maturu u kući gde je stolovao ozloglašeni vođa neke sekte.

Tu ovaj nevoljni ne želi da učestvuje jer je on kao dete sa svojom majkom jedva pobegao iz sekte ali pritisak vršnjaka je jači. I tokom druženja u napuštenoj kući krene da radi droga omladinu malo u smeru neke zaposednutosti i nasilja, pa postaju skloni da ujedu jedni druge i sl.

Gledanju ovog filma tehnikom geezer teasera namamila me je Adrianne Palicki koja se pojavljuje u ulozi majke, standardno silom raspoređena kroz ceo film na bazi par dana snimanja.

Da nije nje, ovo je verovatno film koji ne bih gledao. No, ne osećam se prevareno. Mislim da je pre to problem same autorke koja nije bolje iskoristila homecoming ove boginje Teksasa.

* 1/2 / * * * *

REFLET DANS UN DIAMANT MORT

Helene Cattet i Brulo Forzani privukli su moju pažnju filmom AMER, koji je bio jedan art house artefakt koji je kroz Kennetha Angera kanalisao stileme Giallo podžanra.

REFLET DANS UN DIAMANT MORT je pokušaj da se uradi to isto ali kroz obradu Eurospy krila evropske žanrovske eksploatacije koja je meni sticajem okolnosti dobro poznata i seže od hiperstilizovanih pokušaja kao što je DIABOLIK Marija Bave do svakog mogućeg spaghetti knock-offa Bonda.

Mnogi autori su se okušali u Eurospyu, imali smo čak i film LUDA GLAVA Vuka Vuča kod nas, i nije ta etiketa samo izmišljotina geekova koji vole da klasifikuju Euro trash. Eurospy neumitno jeste izgradio svoju estetiku jer je sam Bond bio podsticajan sa svojom visokom estetizacijom koja je zadirala u fashion, u erotsko, u nadrealno, praktično izbacujući mnogo hitchcockovskog nesvesnog u prvi plan. I dok je Bond praktično zamenio ratni film kao osnov akcionog bioskopskog spektakla, ta onirička hiperstilizovana dimenzija je prepoznata i kod samih Britanaca gde izlaze filmovi poput IPCRESS FILE i kasnije Harry Palmera kog režira Ken Russell, tu je moj favorit - nepravedno zanemareni NAKED RUNNER Sidney J. Furiea itd.

Dakle, već je mejnstrim Bond na neki način bio "iščašen" u odnosu na tipičan bioskopski blokbaster rukopis svog vremena i unosio je dosta kontinentalnog rukopisa u svoj britanski izraz, inače spreman za Holivud.

Ne treba da čudi što je onda Joseph Losey već bez ikakvih kočnica vrlo arty realizovao ekranizaciju MODESTY BLAISE.

Međutim, svi ovi projekti koje sam nabrojao, a ima ih još, kao što je opet nešto drugačiji ali slično "iščašen" QUILLER MEMORANDUM, ipak spadaju u elitnu produkciju nastalu u saradnji ili u distribuciji holivudskih studija ili bar velikih producenata.

Eurospy nikada nije dostigao nivo spaghetti westerna i nažalost nije uspeo da izbaci nijedan naslov da bude među vrhunskim predstavnicima žanra. On nema svog Leonea, pa samim tim nije ni toliko kanonizovan ni poznat.

Cattet i Forzani su ovde uzeli da obrade Eurospy, u svom maniru gde će izučiti njegov izraz, fetšizujući njegove uspele elemente i estetizujući prizore, ali istovremeno ističući i greške i kontradikcije u prizoru.

Prvi problem koji generalno opterećuje njihov izraz je AI. To što oni rade više nije toliko impresivno jer danas ljudi svakodnevno - doduše u kraćim formama prave stilske vežbe u kojima iznova oživljavaju i razrađuju stileme filma kog više nema.

Dakle, mi kao gledaoci smo zahvaljujući socijalnim mrežama i AI danas zapravo zasićeni intervencijama ovog tipa i ono što ovaj belgijski tim radi više nije naročito impresivno i nije ekskluzivno.

Pitanje je kako bi i AMER bio doživljen u današnje vreme.

Uprkos tome što je meni Eurospy poznat kao pravac i što ne gledam u ove slike i situacije koje se ređaju kao tele u šarena vrata već prepoznajem šta su "autori hteli da kažu", ovo je nažalost jedna salata od slika koja je bezvredna za gledanje danas ali je isto tako i neistinita spram tog dekadentnog pravca na koji referiše.

Dok je Tarantino briljantno rekonstruisao Grešku iz "filmova sa greškom" u KILL BILLu i jako dobro u DEATH PROOFu, i on je žestoko omašio u INGLOURIOUS BASTERDS, pokazujući čak i zbunjujuće loše poznavanje filma Trećeg Rajha. Dakle, čak i takav velemajstor pogreši, pritom sa filmom koji ima jasnu nadgradnju "šunda" na koji se naslanja.

Cattet i Forzani nikada tu nadgradnju baš.i nisu artikulisali, i ovog puta im prosto pokušaj nije uspeo, a došao je u trenutku kad sam gest nije bio na nekoj ceni kao pre.

КАДЕТ

КАДЕТ Adilkana Jeržanova je u pogledu izraza žanrovski prilično ortodoksan, a opet veoma jeržanovljevski u odabiru teme i miljea. 

Ovde nema tatijevskih digresija, nema naivnog humora, i jeržanovljizmi iz manje uspelih filmova su svedeni na minimum, što je možda znak sazrevanja, a možda je film svesno pravljen za zapadnu publiku.

U prilog ovoj drugoj pretpostavci govori osnovna zamisao. Naime, reč je o hororu koji je smešten u istorijsko-socijalne, da ne kažem kulturalne okolnosti Kazahstana, odnosno Karatasa, Jeržanovljevog Castle Rocka.

I ta kulturalna dimenzija, i istoriju na koju se oslanja deluje mi kao da je profilisana sa idejom da bude jasna na Zapadu. To jeste kalkulacija, ali ne može se osporiti da je dobro izvedena.

Priča prati mladog momka, koji je malo goth i malo androgin (za kazahstanske uslove, kod nas je to običan emo dečkić) kog majka dovodi u vojnu školu. Vojna škola je poznata po hazingu, po raznim inicijacijskim ritualima i kulturi maltretiranja zbog kojih su se neki pitomci i ubijali, a ovaj dečko deluje da će biti pod jakim udarom.

Međutim, dečkić vrlo brzo počinje da pokazuje neke sličnosti sa Carrie, i razni koji ga muče kreću da stradaju na gadne načine. To nas naravno vodi ka osnovnoj misteriji uklete škole kao metafore SSSRa, militarističke hegemonije itd.

Naravno, zbog cele situacije sa Kazahstanom koji pomalo izlazi ispod ruskog šinjela usled zauzetosti Rusa oko Ukrajine ovde možemo jasno prepoznati i refleksiju generalne percepcije Rusije, mada Jeržanov ipak ne bi baš da previše direktno čačka tu stvar. Ali, tamo gde treba, film će biti pojačano antiruski tumačen. Ipak, film prevashodno, "tehnički" jeste više antisovjetski u tom definisanju traume.

Sam horor aspekt pokazuje da Jeržanov ima dosta konvencionalan "nerv" za taj žanr. I ovde možemo najpre govoriti o korektno postavljenoj horor okosnici čije se osvežavanje žanra dešava kroz milje i kontekst a ne kroz žanrovsku inovaciju.

Otud, horor je korektan, ali sam po sebi, bez većeg značaja za žanr, i sinhronijski i dijahronijski.

No, ukupno uzev, КАДЕТ je uspeo paket koji funkcioniše kao celina, i koliko god ga primarno vidim na festivalima, ovo jeste i horor film za one koji ne misle da horor nužno mora biti scary movie.

Ako bih ga u pogledu izraza poredio sa nečim novijim, to bi bio HIM Justina Tippinga, ali taj film je ipak radikalniji u svojoj izvedbi i estetskim uzorima. Međutim, oba dele taj momenat gde junak ulazi u svet koji je zapravo jezgro traume i u njemu se bori da pobedi zlo koje generiše sam prostor u kom se našao, a koji je idejno veoma pregnantan.

КАДЕТ svakako nije SUPSPIRIA u vojnoj školi, ali oni kojima ovi naslovi nešto znače mogu da ga pogledaju.

* * * / * * * *