HIM

Moram  priznati da sam lojalista Justina Tippinga još od filma KICKS i da sam tada još najavio šta će snimiti sledeće.

Krenuo je dosta jako, dosta estetizovano i pokazao je da ume da pakuje čak i naizgled nespojive zamisli u funkcionalnu celinu pre svega zahvaljujući filmskoj pismenosti. Isto tako, pokazao je posle toga da zna da svaki dinar mora da se zaradi i nadničio je na serijama, od kojih su neke kao DARE ME, bile u svakom pogledu, pa i vizuelno, upečatljive.

Kada sam čuo da ga je Peele regrutovao da radi film GOAT po scenariju sa Black Lista koji sam čitao, jer je važio za jednu zanimljivu kritiku sporta, bio sam veoma uzbuđen...

U stvari, čekaj stani, hajde da krenemo ovako.

Trideset četiri godine od filma THE LAST BOY SCOUT dvanaest godna mlađi brat Damona Wayansa koji je u tom filmu ostvario ulogu Jimmy Dixa, igra GOAT kvoterbeka na zalasku ili samom kraju karijere. Situacija je takva da podseća na sam početak filma Tony Scotta, kada izluđeni igrač kreće pištoljem da uklanja protivnike i na kraju sebi raznese mozak.

HIM je film koji ulazi u tu scenu, i razrađuje je u celovečernji film.

Jordan Peele i kompanija Monkeypaw su ponovo napravili nešto izuzetno. Kao što me je impresionirao CANDYMAN koji je snimila Nia DaCosta iako sam hardkor fan originala koji je snimio Bernard Rose jer je bio horor ali i nije bio horor, tako možemo reći i za HIM da je u stvari problemski film koji se oslanja na horor.

Međutim, dok je CANDYMAN u premisi ipak bio nekakav "scary movie" (pun intended zbog Wayansa), HIM je mnogo bliži THE SUBSTANCEu Coralie Fargeat, samo sa jednom manje opštom temom.

Coralie Fargeat se bavila pitanjem starenja i položajem žene i koliko je ona uslovljena svojom pojavom, mladošću i "svežinom". I u toj priči je ušla u body horror koji se kretao od Cronenberga do Henenlottera. Tippingov film se bavi pitanjem sportiste kao tela, ali i sportiste kao mentalnog i moralnog invalida i cenom profesionalnog bavljenja sportom a najviše naravno onom najskupljom titulom GOATa.

HIM je film koji bi voleo Duci Simonović. U njemu nema "dobrog" sporta. Nema herojstva proisteklog iz rada i skromnosti nasuprot nečemu što je varanje i patologija. Sve je bolest, sve je prevara, sve je prinuda, različiti su samo nivoi ali ko želi da bude GOAT mora biti takav rođen.

Ako imamo to u vidu, HIM je zaista previše mračan za širu publiku i kada na to dodamo da se bavi američkim fudbalom, što nema neku prođu u bioskopima van Amerike, ne treba da čudi apsurno nizak internacionalni rezultat ovog filma. Iako srazmerno jeftin za pojmove studio filma, HIM nije napravio veliki posao ni u Americi, mada niko posle njega neće biti na gubitku kad izađe za kućno gledanje. No, takav rezultat je logičan jer je film zaista vrlo kritičan, mračan i sports negative do koske.

Kao neko ko je ljubitelj sporta ali kome isto tako smeta saznanje o trajnim posledicama po zdravlje koje ostavlja NFL, nisam baš bio uznemiren stepenom negativnosti koji nosi ovaj film spram profesionalnog takmičenja, ali potpuno mogu da razumem većinu Amerike, i to ne samo AmeriKKKe već cele, koja je prilično iznervirana ovom demistifikacijom njene omiljene discipline.

Međutim, to sad sve na stranu jer je jako bitno definisati kakav je artefakt ovde napravio Tipping.

HIM je estetizovan za popizdeti. Tipping ga je zategao do pucanja. Nema slučajnog kadra, nema pogrešnog reza, sve je zategnuto do u frejm i ako dramski gledamo ovo je zapravo duo drama, u kojoj glavni junak - mladi kvoterbek sparinguje sa GOATom, njegovim lekarom i njegovom suprugom, ali je propulzivno kao film najvećeg trilerskog kapaciteta.

Nije lako porediti HIM s nečim drugim ali zamislimo recimo Sama Levinsona u punoj snazi koji snima nekakav GET OUT na temu sporta, i svojom stilskom veštinom nadoknađuje ono što su razni deficiti GET OUTa, i pojačava ono što je njegov osnovni kvalitet i osnovna mana, a to je ideološka ostrašćenost.

Film je oslonjen na mali broj likova i izvanredno je odigran. Marlon Wayans u glavnoj ulozi je otkrovenje i kao čovek od 53 godine sjajno igra nekoga ko je zamrznut u stanju od 35 godine, a opet vidno je da taj manji broj nisu njegove realne godine. On jako podseća na Lebrona, Bradyja i te GOATove i pretendente na taj status koji su poslednjih godina bili u nekom limbu gde je životna dob naizgled stala za njih, gde su prestali da bivaju mladi ali nekako nisu ostarili, i ta podela je na mnogo nivoa maestralna i znakovita - pa ne treba zanemariti ni sponu sa LAST BOY SCOUTom.

Tyriq Withers u glavnoj ulozi mladog igrača koji odlazi kod GOATa na "kaljenje" se bavio američkim fudbalom iako je u suštini zapravo glumac, i imao je manju karijeru recimo od Denzelovog sina. Ipak, veoma je uverljiv kad je reč o sportu i kad je reč o telu, a to su stvari koje ipak ne mogu sasvim da se odglume.

Jordan Peele je producirao ovaj film i njegova obeležja su sveprisutna u najboljem smislu te reči. U tom pogledu je šteta što HIM iako poslovno ne remeti stvari ipak nije uspeo da ostvari onaj kulturalni uticaj koji zaslužuje i na koji je s punim pravom pretendovao. No, ovo jeste ta estetika gde se bioskopski prepliće sa galerijskim ugođajem, a sve to sa aktivizmom i oštrom kritikom sistema.

Svakako smo dobili ono što je trebalo. Ipak, rezultat na blagajnama a i kod kritike pokazuje da HIM mora sačekati svoje vreme jer Amerika još nije spremna da ovako snažno udari na NFL, niti je horor publika raspoložena da se masovno odazove na nešto što nije klasičniji scary movie.

* * * 1/2 / * * * *

MAJKA MARA

Malo je reći da MAJKA MARA Mirjane Karanović nije moja šolja čaja i vrsta filma koji inače pratim. Isto tako, malo je reći da je sve što sam čuo o ovom filmu pre gledanje bilo zgražavanje ove ili one vrste.

Ono što sam dobio kada sam pogledao bilo je ipak dosta drugačije od tih utisaka.

Prvo, MAJKA MARA je film koji moramo malo pobliže da odredimo u pogledu očekivanja.

Reč je o erotskoj melodrami srednjeg festivalskog dometa, kakve istini za volju, većina nas nikada ni ne pogleda u svom životu. To su oni filmovi koji ne osvajaju velike nagrade, koji ne idu na velike festivale osim ako u njima ne igra Isabelle Huppert, i koji idu po tim srednjim festivalima i možda nekada stignu kod nas u bioskop ili na neki striming tipa Moj Off, ili ne stignu, možda budu nekad popodne na FESTu ili uveče ako ta zvezda dođe na festival ili ne.

Hoću da kažem, reč je o filmu koji ne donosi neku fundamentalnu estetsku ili tematsku inovaciju, ali tematizuje nešto što je neobičan međuljudski odnos, ima određeni nivo estetizacije, i nedovoljno je inovativan za Kan ako nema zvezdu, a ako nije bio u Kanu - ruku na srce, kad ćete ga pa gledati?

Sticajem okolnosti, ja sam gledao dosta baš takvih filmova, između ostalog i sa Isabelle Huppert i MAJAKA MARA za njima ni u čemu ne zaostaje, u izvesnom smislu je čak i bolje.

Za početak, Mirjana Karanović ipak ima dosta iskustva i jedno fundamentalno razumevanje filma i njen film je u narativnom pogledu no-nonsense. Ne bih rekao da je ovo klintistvudovsko poimanje efikasne filmske naracije, ali za naše uslove zaista jeste. Film traje sat i po, dakle normalno, idu scene jedna za drugom tako da se ide od početka do kraja i sa razvojem priče na svakom koraku. Ništa od toga nije nauka inače, ali za naš film jeste.

Kada se na to doda i vrlo estetizovana fotografija Igora Marovića, imamo jedan kompaktan paket u pogledu realizacije.

U glumačkom pogledu, tu smo na terenu Isabelle Huppert. Ovaj film je šou Mirjane Karanović, ona je naša velika glumica, pa sad ko voli, zna šta ga čeka, ko ne voli, opet treba da pogleda zbog onoga što sam gore naveo ako ga to zanima.

Ostatak glumačke ekipe nažalost ima određenu amplitudu. Njen direktni partner Vučić Perović igrao je sa njom s uspehom u GOSPOĐI J. Bojana Vuletića, i ovde je solidan. Međutim, mislim da su sporedni igrači mogli biti malo ujednačeniji i malo inventivnije podeljeni.

Ako je Mirjana Karanović stvar ukusa, isto važi i za samu priču.

Slučaj žene koja je izgubila sina, i sada stupa u vezu sa njegovim drugom i kroz taj odnos se suočava sa gubitkom i traumom nije za svakoga. Sad, imali smo takve filmove i pre. Imali smo čak kod nas priličan hit sa filmom DAMAGE u kom su igrali Jeremy Irons i Juliette Binoche, međutim Srbin koji gleda tako nešto u srpskom filmu, sasvim opravdano može osetiti nelagodu. Prosto, naš gledalac nije navikao na ovakve priče i nema rutinu njihovog gledanja.

Isto važi i za autore. Mi definitivno poslednjih možda i tridesetak godina imamo krizu "ozbiljnog" filma, odnosno filma sa izazovnim psihološkim elementima ali isto tako i krizu "klasicističkog" filma, dakle filma u kome se nekim tipičnim narativnim tehnikama po čvrstom scenariju i sa profesionalnim glumcima priča neka takva priča.

S jedne strane napredovao je žanrovski film, s druge strane imamo art house u kom se neki naturščici otimaju za đevrek sa Borisom Isakovićem, i nekako taj seriozan klasicistički film je propao tako da ni u tome rutine nema.

I onda nema suspenzije neverice jer ni tematski ni estetski publika nije došla u bioskop da gleda ovako nešto, bilo da ima komercijalne ili arty inklinacije.

Gledaoci nenaviknuti na neke tematske i estetske zahvate reaguju vrlo često time što se narodski zove "krindž" i ja to mogu da razumem, ali to ne znači da se u nečemu takvom može iscrpiti estetski sud.

Svakako da ima deonica u kojima sam sebi govorio, "šta izmišlja narod, dobro je ovo", ali bilo je i deonica gde sam se slagao sa narodom i smatrao "there's something about narod", i na kraju sam upravo zbog te nenaviknutosti svih uključenih u ovu razmenu, i onih iza kamere, i onih ispred i onih pred ekranom, odlučio da na ceo fenomen gledam sa pozitivne strane.

Prosto, u okvirima svoje vrste filma i okvirima mogućeg u Srbiji, ovaj film je postigao dosta. Ne maksimum ali mnogo više nego što mu se pripisuje.

Koliko god da je moj lični utisak, delom iz ličnih preferenci recimo za * * i toliko bih dao nekom stranom filmu da je ovakav, imajući u vidu srpski okvir i neku vrstu dužnosti prema muzealizaciji srpskog filma na ovom mestu, biću široke ruke i dati * * *:

INVINCIBLE

Pokojni Daniel Zirilli je 2020. na Tajlandu, u saradnji sa Kaosom kao snimateljem i producentom snimio film INVINCIBLE u kom se pojavljuje nekoliko jakih i mahom ocvalih B-faca ali nas primarno zanima Marko Zaror koji igra pripadnika SEALsa kog je naučnik uzeo za eksperiment sa nanobotima koji mu daju natčovečansku snagu i sposobnost regeneracije.

Nesrećni mutant se oslobađa od svojih naizgled dobrotvora a u stvari izopačenika koji ga iskorišćavaju kao zamorca pa usledi potera za njim, uz poneku borbu.

Zirilli nažalost nije uspeo od svega ovoga da napravi ništa naročito. Zaror je dobra faca i trudi se ali ne dobija neku naročitu priliku da pokaže nešto novo.

Film ne oskudeva u pogledu akcije ali glavna podela oskudeva u harizmi i uprkos tome što Zaror igra veliku ulogu, jasno je koliko bi sve ovo bilo bolje da je on u centru.

A koliko bi bilo još bolje da je dobio neki vehicle koji je dostojan njegovih sposobnosti.

* 1/2 / * * * *

GREEN GHOST AND THE MASTERS OF THE STONE

GREEN GHOST AND THE MASTERS OF THE STONE je u nekim kritikama opisivan kao iskustvo edwoodovskog kalibra, međutim film Michaela D. Olmosa je nešto ipak drugačije.

Snimio ga je Charlie Clark, teksaški diler Nissana koji želi da glumi i snimi posvetu svojoj baki.

To je naravno smešno, bizarno i edwoodovski, naročito jer je Charlie neki običan lik.

Međutim, mislim da je Charlie mnogo domišljatiji nego što se čini i da ovo nije tipičan vanity project nekog čoveka koji je zalutao u film,

GREEN GHOST AND THE MASTERS OF THE STONE je film koji se svesno i veoma namerno nadovezuje na ostinsku školu low budget filmmakinga. Clark je uspeo da na soundtrack privoli dve pesme Rodriguezovog benda Chingon, tu su Danny Trejo i Marko Zaror a onda je Zaror kao montažera mobilisao svog saradnika Diaz Espinozu.

Ovo je očigledno bio u nekoj meri problematičan projekat, rađen fugo, ali definitivno kad se gleda, uz svu prazninu koju nosi nizak budžet i zelja da se napravi nešto što je između parodije i reaktuelizacije superherojskog narativa, ovde ipak imamo jedan dašak undergrounda.

Deo tog vajba da ovo nije potpuna budalaština nosi sam Charlie Clark koji svakako ne treba da ukida svoj auto plac i seli se u Holivud ali nudi jednu neposrednost i iskrenost. Olmos mu nalazi mesto sa tom "običnošču" i neupečatljivošću. Ima tu još jakih faca kao što je Kuno Becker ili Dale Dye i poznate face svemu ipak daju neku "magiju".

Priča prati menadžera Nissanovog autoplaca koji je pred otkazom a da bi se sve iskomplikovalo, ispostavlja se da je njegova baka meksikanka umešana u vekovnu borbu sa nekim magijašima oko nekog portala.

Tako njen unuk, inače luchador hobista sada zaista mora da postane heroj.

Sve je to onako naivno i moronski, ali simpatično i svesno svojih ograničenja.

Uspeh sličan ostinskim niskobudžetnim uspešnicama poput EL MARIACHI ovaj film na kraju nije imao. Niti se nametnuo kao neki goofy žanrovski eksces što je i opravdano ali i malo nezasluženo.

Čini se da ovaj film kreće u svoj život sa masom hendikepa ali se onda sa njima nosi s puno duha i svesti o tome šta je i kakav je. Naravno, možda grešim i možda su svi oni zaista pretenciozni moroni ali ne bih rekao.

Otud i ocenu treba uzeti krajnje uslovno jer zaista proističe iz subjektivne procene iskrenosti i suštinske nesposobnosti autora.

* * / * * * *

SCREAM VI

Kad sam pisao o prvom SCREAMu koji su režirali Radio Silence, pomenuo sam njihovu glumicu iz READY OR NOT Samaru Weaving koja je na osnovu tog naslova ali pre svega BABYSITTERa postala zaista kraljica savremenog slashera i kako bi bilo zanimljivo da se pojavila u filmu.

I prizvao sam je. Zaista se pojavila u filmu i to kao opening girl, ona zvezda koju ubije koljač na početku, ono što je bila Drew Barrymore u prvom filmu.

Ako ste Samarini kompletisti, tu se film završava za vas jer posle toga sledi sve samo nizbrdo, samo još gore, a ni ta sekvenca iz uvoda nije baš briljantna ali pokazuje još neke kakve takve znake života.

Pored njihovog pisca Guy Busicka, tu je i veoma skupi profesionalac Jamie Vanderbilt koji nije uspeo da donese apsolutno ništa smisleno u ovu franšizu.

Iskreno, nema neke naročite potrebe da se detaljnije iščuđavam nad ovim promašajem jer zapravo, sem mnogo veće upotrebe vatrenog oružja u njemu, nema u suštini ničega po čemu se razlikuje od prethodnog, poprilično šokantnog promašaja koje su nam priredili ovi momci od kojih sam očekivao baš puno.

Za serijal koji nema budućnost u ovoj formi, nije potrebno novo živopisanje, dovoljno je i staro.

AFFINITY

Marko Zaror je već osedeo i sa veličine od dva Mehmeta spao na jednog i po, ali i dalje nije dobio starring vehicle kakav zaslužuje.

Brandon Slagle je snimio film AFFINITY u kom Zaror odlazi u Bangkok. Tu je kao borac i glumac Brahim Chab koji nas je zadužio fajtovima u MONKEY MAN. Dakle, imamo kritičnu masu za dobar film.

Da li smo ga dobili?

Više ne, nego da.

U stvari, možda je i besmisleno pominjati Da u bilo kakvom kontekstu. Ovo nije dobar film ali jeste pokušaj da u filmu ne bude previše toga lošeg. Slagle se potrudio da u 77 minuta krtine ponudi pokušaj da ne bude grešaka, da ne bude previše gluposti.

Međutim, akcije nema naročito mnogo. Ima je. Ima čak i ponešto dobrog ali te scene nisu preterano duge. To su solidno urađene pojedinačne borbe i ima tu lepih detalja ali to je premalo za film u kom glavnu ulogu igra Marko Zaror.

A s druge strane, ima lirskih, pasaža, ima emocije, ima ljubavne simpatije i lepih lokacija u Bangkoku. I neka je tako. Međutim, Zaror i Brahim Chab treba da se bave filmom u kom može da se mnogo priča ali mora da se i radi. U ovom filmu se, na nivou verbalnosti zapravo ne priča puno, to mu se ne može zameriti ali ima lirike a kad krene tuča, iskreno moralo bi je biti više da bi dobacivala do referenci ove dvojice ljudi.

Kako rekoh, kad se dešava, ona nije naša, Zaror je i dalje veoma talentovan i fizički spreman glumac i borac i to je sve u redu.

Ali, AFFINITY je prosto premalo, iako jeste korak u dobrom smeru. Imajući u vidu za Zaror nije tako produktivan plašim se kada će stići eventualni sledeći korak i da li ćemo stići na cilj.

* * / * * * *

PLAY DIRTY

Shane Black se sa filmom PLAY DIRTY toliko vratio da je to pomalo neprijatno.

Naravno, Chuck Mondry i Anthony Bagarozzi su već prošle godine u Limanovom ROAD HOUSE pokazali kako Blackov duh živi kroz produkciju Joela Silvera i kako je ovo neuporedivo superiorniji rimejk koji se prema originalu postavlja kao da je kanonski Silver a ne sporedni.

I PLAY DIRTY je Silver zakuvao ali na njemu nije potpisan, no sniman je u Australiji gde je ovaj voleo da šenluči u svoje vreme, slikao je Rousselot koji se pokazao na Ritchiejevom HOLMESu i onda ga je Joel dao Shaneu za NICE GUYS, tu ima jako puno njegovih obeležja i u ostalom njegovih učenika, počev od Downeyeve žene.

Ako PLAY DIRTY ima neku dominantnu slabost, ona je ipak produkciona utoliko što mu fali ona lokacijska vibrantnost koju su imale ranije izvedbe Blackovih scenarija. Australijski Njujork deluje slično kao budimpeštanski, mogao bi biti ali nije to-to. No, to je cena streaminga, kao i CGI koji nije vrhunski ali je u službi vrhunskog ludila, pa ne smeta.

Prvu ekranizaciju Starkovog romana o Parkeru snimio je Godard i kao što znamo ima nekih veoma ikoničnih, postoje i dve francuske, a kao najdraže izdvojio bih one sa Jimom Brownom i Melom Gibsonom, THE SPLIT i PAYBACK.

Jedan od problema zbog kojih se Parker nije zvao Parker uvek u ekranizacijama bio je Westlakeov uslov da se producenti obavežu da snime seriju filmova i to se nikada nije desilo, ni sa glumcima oko kojih se lako gradi franšiza.

Posle prvog Blackovog filma, deluje da bi to moglo da se desi.

Marky Mark kao Parker se odlično snašao. Da, on svakako nije tihi junak koji malo priča i traži ono što je njegovo, jednim velikim delom jer ovo nije tipična Parkerova priča, izuzev po tome što je na početku upucan i ostavljen kao leš i što traži ono što je njegovo, ali se to apsolvira do kraja prvog čina i onda kreće film velike pljačke u kom Wahlberg pokazuje komociju zrelog Sinatre, koja ne treba da čudi jer je napustio LA i otišao u Vegas.

I tu Shane Black zadržava sociopatske elemente Parkerovog lika ali filmu daje jedan vedar ton kojim pravi ozbiljan kontrapunkt zaista intenzivnoj akciji, nihilističkom nasilju od kog znatan deo sprovodi upravo sam Parker.

Ako merimo stepen nihilizma i hladnokrvnosti, ovo je zapravo najsuroviji pa čak i najmorbidniji film o Parkeru. Black ga je uradio u svom duhu, sa humorom koji proističe iz situacije i sa dozom praznične vedrine ali u nekim aspektima ni Brownov ni Duvallov ni Gibsonov ni Stathamov Parker nije išao ovoliko daleko. Namerno ne kažem Flemyngov, Flynnov, Helgelandov ili Hackfordov jer ovde se bavimo zvezdama.

Dakle, Wahlberg u 54 godine je uverljiv fizički kao Parker i ima vajb bostonske bitange. Ako imamo u vidu da je ovu godinu počeo igrajući psihopatu u režiji Mela Gibsona, svakako je došao sa pravim predznanjem na ovaj set.

LaKeith Stanfield kao Grofeld se više razlikuje od literarnog lika kako sam ga ja doživeo. On je mnogo više odigran na komičnoj liniji ali LaKeith u tome uživa i zatomljuje svoju tipičnu uozbiljenost i deadpan humor klasičnijim sredstvima. 

Rosa Salazar je treća bitna glumačka komponenta ovog filma, kao fatalna žena, istovremeno Parkerova protivnica, učenica i romantični izazov i ona je izrazito raspoložena za igru.

U ostatku podele ima zvezda, verovatno sa idejom ekspanzije u budućim nastavcima ali oni su pre svega dati u funkciji priče.

Shane drži nogu na gasu dva sata. Da li kada krene plan velike pljačke, Starkov Parker skreće na teren Westlakeovog Dortmundera?

Definitvno, da. S tim što Dortmunder nije bio toliko nasilan.

S Dortmunderom iz knjiga i iz filmova, Parker ovde deli domišljatost i sklonost spektaklu, ali ono što je posebno jeste koliko je nasilan u svemu tome.

Black čak ni u IRON MAN 3 nije zapravo snimio ovoliko akcije, niti je bila i približno ovako dobra i maštovita. PLAY DIRTY je throwback akcijašima osamdesetih i devedesetih, samo izveden tehnikom koja je danas dostupna (i nažalost nije uvek superiornija). Pa ipak, ima nekih scena koje nikad ne bi bile snimljene da ne postoji CGI, recimo pljačka na hipodromu.

U izvesnom smislu, samo manje agresivno, Black priznaje kako je epoha neophodan deo ekranizacije Starka kao i Helgeland s tim što on u tome nije agresivan i ne ide u totalnu stripovsku stilizaciju već pomalo stripovski arhaizira likove. Oni danas koriste mobilne naravno ali voze i stare Mustange kad imaju priliku i kad nisu saterani u električne SUVjeve.

U jednoj pucnjavi sa Rolls-Royceom, Black verovatno pravi omaž filmu HICKEY AND BOGGS Roberta Culpa ali i jednu old school pucnjavu kakvu nismo imali od kada je Renny Harlin poteran u Bugarsku.

Black u ovom filmu pravi spektakl koji podseća na filmove kakve je pravio devedesetih. Naravno, PLAY DIRTY nećemo pomešati ni sa LETHAL WEAPON ni sa LAST BOY SCOUT ali ovo jesu dimenzije spektakla kakve je gađao u LONG KISS GOODNIGHT, recimo. Sve su to superiorni filmovi jer je vreme radilo za njih.

PLAY DIRTY jeste u tom smislu van koraka s vremenom i to se oseća ali to na kraju krajeva jeste suština filma, borba sa realnošću pa i samim vremenom ako mora.

* * * 1/2 / * * * *

CAUGHT STEALING

Pogledao sam novog Jašara Aronofskog, pardon Darrena, jednog od reditelja koji su u prva dva filma delovali kao munje a posle se to sve razvodnilo i na kraju, može se reći da je krenuo ponašajući se kao da je pametniji od svih u industriji, a ispao je možda i najnaivniji, da ne kažem najgluplji.

Posle PI i REQUIEM FOR A DREAM krenula su lutanja, i izuzev WRESTLERa koji je u sebi imao tu glumačku kubikažu koju je bilo teško negirati, Darren Aronofsky nije uspeo da snimi film koji bi ujedinio publiku. Svaki potom je imao tako ponekog da ga voli i ponekog da je užasnut, pa je i u tom pogledu samo jednom snimio nešto čime su svi užasnuti - bio je to MOTHER.

Međutim, Darrren Aronofsky i njegov redovni saradnik Matthew Libatique su ljudi koji imaju zanat u rukama i u tom pogledu ne treba propuštati njihove saradnje.

Nažalost, CAUGHT STEALING je film koji je sam sebe propustio. Baziran na prozi Charliea Hustona, koji sebe predstavlja u množini, ovaj film praktično jedinu zanimljivost i ima u tome što se njegovom scenaristi na svakom jeziku persira.

Ovde Aronofsky svoju veštinu stavlja u službu nečega što je trećerazredni materijal Braće Coen, bliži onome što sada snima Ethan Coen, nego njihovim najboljim zajedničkim radovima.

Čak je i sama priča filma toliko bazirana na zabuni, na gluvim telefonima, da to dodatno umanjuje efekat ove lapidarne, klišetizirane kriminalističke komedije.

Austin Butler, Regina King i Zoe Kravitz su ljudi koji imaju glumačko znanje, ali već je Matt Smith ovde iznova doneo jednu krajnje površnu televizijsku personu i pružio ulogu ispod bioskopskog nivoa.

Libatique je ponudio vibrantniju fotografiju od nedavnog brodoloma Spike Leeja koji je zaista delovao televizijski pa ga ni ovaj maestro nije mogao spasiti. Libatique drži ovaj film "iznad vode", i Aronofsky ipak još nije u fazi da mu se oduzima radna sposobnost kao Leeju, ali to je sve premalo za film ovakvog autora.

Jedan od problema filma CAUGHT STEALING jeste u tome što je njegova prozaičnost izrazitija baš zbog toga što je reč o "autorskom filmu" i evidentno je da se Aronofsky nije potrudio da snimi fundamentalno solidan krimić koji će on nadgraditi u jednu parodju žanra.

Ovaj film je jedan hendikepirani krimić kome ta nadgradnja prosto nije uspela. No, kako ipak ima neku priču koja može da se razume i prati, kako živ organizam nesumnjivo može da podnese ovih stotinak minuta, verovatno negde na svetu ima neko ko i na ovo gleda kao na uspešan film.

* * / * * * *

ЧЕЛОВЕК НИОТКУДА

ЧЕЛОВЕК НИОТКУДА Renata Davljetanova je ruski pokušaj da snimi SF romcom o putovanju u svemir i kroz vreme, i nažalost ne uspeva da dobaci do high concept kvaliteta koji holivudski filmovi ovog tipa imaju.

Od svih copywoodskih premisa ova je svakako baš organska. Putnik u kosmos iz 1960. je nestao i pojavio se u sadašnjosti. Kosmonaut leži zatvoren u sanatorijumu tokom šezdesetih, primećuje nešto čudno, beži i shvata da je u sadašnjosti.

Upoznaje ženu s kojom se loše razume, saznaje šta mu rade potomci, jure ga tajni agenti, sve je tu, ali nema one osnovne stvari.

Priča nije uspela da unese život u svoje polovne elemente, a ako ćemo iskreno, nije uspela ni da oživi epohu niti da nas zaseni maštom.

Ovo je film koji je morao biti vitalan, energičan i maštovit, a on je nažalost sve samo to nije.

* 1/2 / * * * *

CODE 3

Filmovi i serije o ekipama hitne pomoći su brojni. I neki od njih poput prošlogodišnjeg/ pretprošlogodišnjeg APSHALT CITY/ BLACK FLIES su genijalni, ali konkurencija je velika.

No, čak i da televiziju ne uzimamo u obzir, a na njoj je posao paramedica zaista dobio brojne interpretacije, CODE 3 Christophera Leonea se nalazi negde pri sredini te ponude.

Rainn Wilson i Lil Rel Howery su producirali ovaj film, i uprkos njima dvojici u podeli, i dozi crnog humora, ovaj film nije komedija. Kad god nudi duhovitost proisteklu iz situacije funkcioniše solidno, kad pokušava da izgradi geg baš i ne, iako su njih dvojica tu i trebalo da im je to specijalnost.

Rob Riggle kao sujetni hirurg koji šefuje hitnim prijemom takođe nije baš sjajna solucija, naročito jer je on jednodimenzionalan glumac i igra jednodimenzionalan lik.

I tako na sitno CODE 3 se kruni kao film uprkos tome što je bio na granici da bude u potpunosti dobar, samo da je malo pažljivije izveden.

Nisu mi smetala probijanja četvrtog zida i obraćanja Rainna Wilsona kameri, i to je čak dosta uspelo u izvedbi. Problem je međutim što sama dopuna onome što smo videli zapravo nije bila supstancijalna i nije dodavala filmu ni na jednom nivou, naprotiv, nije ga učinila bitno duhovitijim, slojevitijim, pa ni stilski bogatijim na kraju krajeva.

Na kraju, Leone je bio ubeđen da je jako stylish po načinu na koji je napravio film ali zapravo stil je ono što ga je izdalo i što je rezultiralo time da film nije onoliko dobar koliko pretenduje da bude.

CODE 3 ipak, i zbog teme i zbog miljea, i zbog toga što je jako teško snimiti loš film o radu hitne pomoći u Los Anđelesu, ima svoje mesto i teško mi je da zamislim okolnosti u kojima ovaj film neće lepo zaživeti na malom ekranu.

* * 1/2 / * * * *

UNDER FIRE

Steven C. Miller je jedan od retkih DTV poslenika koji se bavi suštinski konvencionalnim izrazom, a da povremeno ume da ubode.

Njegov film LINE OF DUTY doneo je jednostavan dvoboj Aarona Eckharta i Bena McKenzieja, a UNDER FIRE ponovo ulazi u sfere policijskog filma na drugačiji način.

Dok je LINE OF DUTY urbani film, na liniji DIE HARD gde policajac treba da spreči nesputanog i destruktivnog osvetnika, UNDER FIRE je u mešavina filma zatvorene situacije i buddy flicka.

Kada smo poslednji put gledali dobar buddy cop film? Teško je setiti se. 

Steven C. Miller je snimio film koji svakako neće zaseniti LETHAL WEAPON, pa ni BAD BOYSe, ali poslužiće kao zamena, kada ovih nema.

Priča prati dvojicu undercover agenata koji kada pokrenu hapšenje shvate da su na istom zadatku i da su se uspešno krili ne samo od kartela nego i jedan od drugog. Drug bust polazi nizbrdo u svakom smislu ali pre nego što se pobiju sa kartelom, na čistini kreće da ih skida snajperista koji ima neku treću agendu.

Njih dvojica moraju da se izbore sa snajperistom, reše slučaj i izvuku živu glavu i Miller pravi dinamičan, propulzivan film, sa borbenim duhom i onom vrstom visceralnosti koja čini da ova zapravo niskobudžetna interpretacija buddy cop filma dobije smisao.

Akcija i suspensea ima, povremeno je kreativna. Banter je isporučen sa puno energije. Scenario nije na nivou Shanea Blacka ali Mason Gooding i Dylan Sprouse uspevaju da sve ovo dignu na zadovoljavajući nivo. Odette Annable je dobra zamena za Patsy Kensit u LETHAL WEAPON 2, ali i Rene Russo.

I na kraju cela ova stvar zaista vredi mnogo više nego što je koštala.

Film ima duh, ima atmosferu, ima energiju, ima glumce koji to uspevaju da kanališu. Miller je uspeo da pronađe modus u kome su pare kojima raspolaže dovoljne da napravi to što želi, a da se ne uplete kao što mu se desilo u WEREWOVESima recimo. I na kraju, UNDER FIRE uz LINE OF DUTY uzima svoje mesto na vrhunci njegovog opusa.

Ne bih da dajem pogrešne ideje, ali ako bih želeo da vidim neki DTV nastavak, svakako bi to bio UNDER FIRE 2 jer Mason Gooding i Dylan Sprouse imaju šta još da pruže.

* * * / * * * *

DANGEROUS ANIMALS

Nisam očekivao da bi mi film u kom neko tako srčano citira POINT BREAK kao svoju ličnu ideologiju, mogao biti tako mlak. 

Ipak, DANGEROUS ANIMALS sa kojim je Sean Byrne ove godine imao velikog uspeha, zaista ni približno ne zaslužuje hype koji je zadobio.

Ovo je mlak, prilično dosadan, repetitivan film o psihopati koji iz nekog nejasnog razloga sebi kopa jamu držeći turistkinje u zatočeništvu ne bi li ih ponekad bacio ajkulama i to snimao VHS kamerom.

Kako bi to uradio, on ubija njihove partnere sa kojima dolaze da iz kaveza pod vodom "plivaju sa ajkulama" i tako eto, malo im drži monologe o ajkulama sa kojima se on poistovećuje jer i sebe vidi kao nekog apex predatora.

Jai Courtney nije izgradio karijeru kojoj se nadao u Holivudu i ovde igra glavnog psihopatu i kao jedna fizički impozantna figura svakako uspeva da bude ubedljiv u nekom čist tehničkom smislu ali film je nemaštovit u svakom pogledu.

Mladi par koji se razdvoji i zato devojka upadne u opasnosti, trudi se da napravi kao neki odnos među likovima, i deluje da su se ti glumci zainteresovali da od ovoga naprave nešto zanimljivo, PRE SVEGA SEBI,, ali i publici, međutim, ta njihova ljubavna priča je potpuno nevešto ispraćena, sa ogromnim pauzama u kojima je presečena nekom generic slasher šikanerijom, i činjenica da Sean Byrne to želi kao da istakne u pogledu izraza deluje naročito smešno.

U svakom slučaju, pitanje suspensea je individualna stvar. Meni ovaj film, iako volim sharksploitation nije bio ama baš nimalo napet. To ne znači da drugima neće biti, ali čini mi se da to nije njegov osnovni problem jer je torture porn s ajkulama manje bitan zahvat, pa ni sam Byrne ne insistira na tome.

Ostaje zapravo dilema a šta je to osnovno u ovom filmu? Ako je to horor, ima ga malo i nije strašan jer je generic i ako smo se nečega plašili, to je bilo u drugim filmovima. Ako je to priča o junacima koje sudbina poveže a ajkula zapečati stav da ne treba da budu sami, to je tek nedovoljno razvijeno. Nadam se samo da nije mislio da je priča o psihopatologiji bitna jer je ona tek zanemarljivog dometa ovde.

Trud svih sektora ekipe je evidentan u ovom filmu. I kao fan Ozploitationa voleo bih da je film bolje, međutim nije, što njegov uspeh čini dobrodošlim ali krajnje nezasluženim.

* * / * * * *

STALAGS

STALAGS Arija Libskera je dokumentarni film o veoma specifičnoj podvrsti izraelske petparačke, praktično pornografske literature iz šezdesetih koja je krenula kroz tobože prevedene romane o sadomazohstičkim sudbinama američkih oborenih pilota u logorima za oficire gde su se nad njima iživljavale izopačene SSovke.

Kao što u SSu nije bilo žena, tako nisu postojali ni američki pisci koji su pisali ove romane. Bili su to Izraelci koji su pisali pod pseudonimima, vrlo ćesto i sami potpisani na tim romanima kao autori prevoda, i filološkinja jedna u filmu kaže kako su u svom rukopisu pokušavali da simuliraju stil američkih rečenica prevednih na hebrejski.

Naravno, bilo je pitanje trenutka kada će i glavna tema, prema kojoj je postojao pijetet, a to je Holokaust početi da se eksploatiše u senzacionalističkoj literaturi i tu sad film ulazi u delikatnije teme jer su neki autori tvrdili kako oni jesu opisali događaje koji se zaista jesu desili.

Ako imamo u vidu da su milioni Jevreja bili u obradi u različitim modusima Holokausta, sasvim je moguće da su se razne stvari dešavale. Ipak, istoričarke Holokausta tvrde da je seksualizacija proostekla iz tih knjiga i da svakako da takve stvari nisu bile dominantno dešavanje u logorima.

U tom smislu Joy Division je po njima bend koji je dobio ime po praksi koja nije bila toliko prisutna. Štaviše, idu toliko daleko da kažu kako je seksualizacija Holokausta kroz literaturu služila za interne rodne obračune po Izraelu.

Ari Libsker iz nekog razloga snima ovaj film u crno-beloj slici znatnim delom. Nisam ukačio znakovitost tog rešenja, naročito jer su jarke boje karakteristika pulpa, ali to nije ni bitno. Sat vremena ovog filma je dobar impuls za dalje izučavanje ovog fenomena o kom ima dosta literature.

* * * / * * * *

THE FANTASTIC FOUR: FIRST STEPS

Moguće je da sam ja ipak na kraju krajeva snob kog pali da mu se sviđaju stvari koje ljudi ne vole, ali mislim da je vreme da uzmemo malo blata i krenemo da pravimo Josha Tranka.

Njegova duboko potisnuta i sahranjena ekranizacija F4 koja sva je prilika neće uspeti da se javi čak ni u nekom dekadentnom multiverse rebootu kao šala, vremenom dobija na kvalitetu, a što se me tiče nije joj manjkao ni onda.

FIRST STEPS, nova ekranizacija THE FANTASTIC FOUR ide istim putem kao Vaughnov reboot X-MENa kojim ih je reaktuelizovao vrativši ih u prošlost. To je bio masterpis superherojskog filma, i verovatno najbolja ekranizacija Marvela uz BLADE Stephena Norringtona.

Dakle, ovde su dali autorima još više igračaka. Ovaj film ne samo da je smešten u prošlost, nego je smešten u retrofuturističku alternativnu prošlost gde Fantastic Four žive kao Jetsons.

Matt Shakman je postao mezimac Marvelovih fanova posle nekih serija koje je snimio i mahom je televizijski reditelj - nota bene, angažovan na vrhunskim projektima. I sada, možemo da kažemo da je on sa FIRST STEPS eto diplomirao sa raskošnim bioskopskim filmom koji je imao sve potencijale da bude delicija, da bude film godine, da bude pravi naslednik Matthew Vaughna, ali, jebiga, nije...

Kako?

Zaista, ta alternativna prošlost je bombona, dizajn je kul, obiluje idejama, šarenom i slatkom mašinerijom i sl. Međutim, prvo podela je u najmanju ruku diskutabilna - Ebon Moss Bachrach, sjajan glumac je sve vreme zapravo skriven iza animacije. Pedro Pascal je meni individualno uglavnom negledljiv, ali nema veze, čak i za one kojima je gledljiv on nema energiju da bude protagonista ovakvog filma niti može da me sa svojom fizionomijom Ratka Tankosića Sarme ubedi kako je brainiac poput Reed Richardsa. Vanessa Kirby je tu najtačnija u podeli, i čini se da je Shakman dao glumcima da samoupravljaju, i to je okej, kakvi su da su - a bez sumnje obe podele F4 do sada, naročito Trankova, su izmislie film u odnosu na ovo - oni unose nekakav život u sve ovo.

Kad kažem nekakav život, tu dolazimo do suštinskom problema. Shakman nije reditelj koji uspeva da zadrži narativni zamah, njemu propulzija nije jača strana a kod spektakla ovih razmera, to je opasno.

Jedan od osnovnih problema Marvelovih filmova bio je u njihovoj dramaturškoj modularnosti. Delovali su kao su spakovani od celina i da posle svake film može da se završi jer u svakoj sledećoj kao da kreće ispočetka.

Ovaj film nikada baš u punom smislu ne počne - ali se, hvala nebesima - barem nekad završi.

Ne mogu reći da je film letargičan, ne mogu reći da nije zanimljiv, ne mogu čak da kažem da ponavlja mnoge smrtne grehe ranijih MCU filmova.

Štaviše, ne mogu da kažem ni da ovo nije, kolokvijalno rečeno, "dobar film":

Međutim, ono što mogu da kažem jeste da je Matt Shakman reditelj koji nije pokazao tu sposobnost za upravljanje narativom koja krasi velike reditelje blokbastera čiji je smisao, a da se ne lažemo u F4 to jeste smisao, da budu nekakvi akcioni filmovi.

Prošle godine smo imali FLY ME TO THE MOON, film koji ja volim do granice neukusa, i više nego bilo ko drugi, verovatno više nego i sami autori, i to je romantična komedija smeštena u svet leta na Mesec.

Greg Berlanti je u tom filmu, iako je u osnovi romantična komedija, pokazao više tog akcionog žara za kretanje radnje, za pomeranje svega, u odnosnu na Shakmana u nečemu što je superherojski film.

Rečju, nije akcija sve što puca i bije se.

No, ukupno uzev, FIRST STEPS jeste nešto dobro i prijatno da se pogleda, ali ima taj fundamentalni problem koji ga razdvaja od nečeg veličanstvenog. Skoro svi sastojci su bili tu. Ali oni koji nisu jesu upravo oni koji razdvajaju filmske od televizijskih reditelja.

* * * / * * * *

BLACKLISTED

Pogledao sam film BLACKLISTED Sare Marković i Nikole Dragovića, jedan od naslova koji imaju više slojeva za tumačenje i zanimljivu sudbinu.

Film je sam po sebi nepravedno doživeo progon u Vučićevoj Srbiji i opstrukcije njegovog prikazivanja bile su deo nečega što je generalno i modus operandi same Kine (setimo se slučaja kad su zabranili film na Festivalu autorskog filma sredinom dvehiljaditih) ali i poseban vučićevski specijalitet.

Film je ometan u pokušajima da se prikaže na Beldocsu a i posle toga i to je nedopustiva praksa, premda zanimljivo je da u ovom filmu recimo nema priče sa zabranom kineskog filma na FAFu koja se desila čitavu deceniju ranije. To nije jedina stvar u kojoj zapravo film ne zahvata širinu problema kojim se bavi u Srbiji, i što sugeriše da primarno za Srbiju nije ni pravljen.

Šta je to što Naprednjaci i Kina nisu želeli da vidimo?

Pa, ništa naročito neobično.

Naime, grupa aktivista koji su se skupljali u Srbiji sa idejom da naprave neki protest prilikom posete kineskog premijera 2014. godine je sprečena u tome. Neki stranci među njima su zadržani, neki naši su privedeni, i naravno u naprednjačkom maniru to je trapavo formalno izvedeno.

Kao neko čiji je deda ujak godinama posle Drugog svetskog rata bio privođen i noćio u zatvoru kad god dođe neki strani državnik u Beograd, nije mi ta problematika strana. Kao što mi nije strana ni kada je dosta mojih poznanika završilo u policiji kad je Ratibor Trivunac palio američku zastavu tokom posete Josepha Bidena tokom vlasti DSa. Dakle, to su rutinske stvari, to se radi.

Međutim, ta praksa se u filmu ne spominje pa se stiče utisak da su Falun Gong u suštini jedini eto nagrabusili što su u Srbiji hteli da naprave protest dok je kineski premijer tu.

Na stranu ova druga dimenzija kineskog mešanja u naše kulturne manifestacije - kojom se vrlo zgodno niko ne bavi, pa ni ovaj film - ali hteli mi to ili ne, ovakva privođenja su svuda praksa ali svakako su kod nas.

Odnos Srbije i Kine se u ovom filmu svodi na novac jer se očekuju njihove investicije i krediti, i to je tačno, ali se recimo ne spominje neraskidiva veza nastala tokom bombardovanja 1999. i kada je na insistiranje Kine u Rezoluciju 1244 ušlo da je Kosovo deo SRJ, kao ni njihov veto u Savetu bezbednosti.

Otud, kad neko gleda ovaj film ispada kao da je Srbija eto maltene Danska koja zbog kineskih para ganja neke rekreativce.

Falun Gong je objašnjen bukvalno kao neka rekreativna praksa koja je krenula 1992. u Kini i progonjena je bez razloga, gde ni samim Falun Gongovcima nije jasno što ih neko proganja, i misli da je to sujeta Đijang Cemina koji je eto tražio da se nad nekim dokazuje kad je Deng umro.

Ne pominju se AUM Šinrikjo i Šjoko Asahara koji su fenomen iz tog vremena, ne pominje se da je Falun Gong sačinjen od malo vežbe i jako mnogo životnih lekcija par excellence verskog karaktera, ne pominje se da ima gurua koji je posvećen uništenju Partije i Kine, i sada kanališe radi toga već celu deceniju podršku Trumpu. Nema ništa od toga u filmu.

Otrpilike, Falun Gong je prikazan kao grupa rekreativaca koje tlači komunistički režim bez ikakvog razloga. Potpuno se zanemaruje i prećutkuje njihova sektaška doktrina koja ih po svim merilima ipak čini religijom. Naravno, ne pominju se njihova kontroverzna razmišljanja o mešanju rasa i homoseksualnosti.

Priče aktivista iz inostranstva koji su se uputili u Srbiju na skup a na njega nisu stigli su evidentno koučovane, To su ljudi profesionalni agitatori koji znaju šta pričaju, sve je to tečno na savršeno iskvarenom a onda istovremeno i savršeno razumljivom engleskom, dizajnirani za potrebe propagande.

Jedini koji tu deluju spontano su Srbi koji takođe nisu naivni ali im se ponekad otme "da dolazi aktivista iz Niša" pa se čovek ipak malo upita kako je to rekreativac ipak aktivista.

U zemlji u kojoj Branimir Nestorović ulazi u parlament sa pričom koja je zapravo neobično slična Falun Gongu, ništa u šta ovi veruju (osnivač sekte, sada u egzilu u SAD kaže da je u redu da ga se "smatra čovekom", jer ga mrzi da nam objašnjava šta je zapravo) nije preterano skandalozno i nije da baš nismo čuli tako nešto, ali maksimalno je zabašureno kako bi se na prvo mesto gurnula priča o represiji i ljudskim pravima.

Isto tako, deo filma je dopunjen i opštom pričom o Falun Gongu, gde iako su prećutana najradikalnija njihova verovanja jesu plasirane njihove najradikalnije propagande o tome šta njima rade Kinezi - dakle, da, ima vađenja organa, ako ste sumnjali u to?

Žuta kuća se ne pominje.

U svakom slučaju, dakle ovo je propaganda, primarno namenjena inostranstvu i dosta osušena od tog lokalnog srpskog ludila, srpske predistorije, srpskih iskustava, srpskih okolnosti.

Ovde su Srbi samo okidač za jednu generalnu propagandu namenjenu svetskom tržištu.

Koliko je neprimereno i nedopustivo zabranjivati prikazivanje ovog filma, toliko je opet suludo što ga je Beldocs stavio u svoj program. Nesporno je da Beldocs ne izbegava polarizujuće i propagandne sadržaje, recimo poslednjih godina o Ukrajini ili Palestini, ovo nije to. Naime, u Ukrajini recimo je rat i njihove laži i propaganda se mogu legitimisati žarom borbe. Ovo sa Falun Gongom je ipak nešto drugo, jedna komodifikovana propaganda koja je u tom propagandnom segmentu pre svega lenja jer ni nema nameru da sagleda sve argumente.

Konačno, završni sloj koji mene najviše zanima po pravilu jeste sam film. Naravno, kada se u dokumentarnom filmu slažu činjenica pa se činjenicama ekonomiše, to svakako jeste pitanje autorskog postupka, međutim, ako se odmaknemo izvan toga - film je uglavnom dobar.

Priča o privođenju je data zanimljivo i vešto sa interesantnim rekonsrtukcijama i dobrim arhivskim materijalom jer su aktivisti Falun Gonga zapravo slutili šta ih čeka i skrivenim kamerama su dosta toga snimili radi kasnije upotrebe i ta kasnija upotreba je ovaj film.

U tom "trilerskom" delu film je najbolji i najautentičniji. Svakako da bi bilo besmisleno da u 73 minuta trajanja nema tempo, ali definitivno mogao je biti malo radikalniji postupak u reduciranju dela ispovesti.

Međutim, kad su koučovani sagovornici, tu nema praznog hoda i takve je teško skraćivati. Pa ipak, ima priča koje se ponavljaju, dakle moglo je to sve malo da se manji broj puta zakuca u svest gledalaca. A možda i nije moglo, ako imamo u vidu tu propagandnu dimenziju.

Osnovni problem filma je dakle to što je u propagandnom pogledu naivan i redukcionistički, i što je očigledno napravljen za promociju Falun Gonga te je nespreman da gradi propagandu kroz problematizovanje raznih stvari i dolazak do nekih malo složenijih zaključaka. Deluje da je dogmatika Falun Gonga u kojoj se ne pominje ono što njima ne odgovara umnogome osakatila film kao umetničko delo.

No, Falun Gong je kineska sekta, nastala u komunističkoj Kini i njihova frazeologija jeste učila od komunističkih parolaša pa je samim tim ovaj film isto tako jako zapravo sličan kao kad Kinezi hoće da Zapadu prikažu neku svoju komunističku priču.

I, u tom pogledu možda je i pogrešno postavljati neke previsoke umetničke kriterijume pred nešto što je vešt i zapravo uspeo promo film. Međutim, Beldocs mu je proglašavajući ga za umetnički vredan dokumentarac doveo u situaciju da ga ovako sagledavamo.

LEVOTON TUHKIMO

LEVOTON TUHKIMO je nažalost u potpunosti promašen finski film o fenomenu grupe Dingo.

Krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih, Finska je proizvela jedan istinski fenomen - to je bend Hanoi Rocks koji je bio kratkog veka ali je praktično ispisao veoma bitne stranice mainstream hard rocka, hair metala i svega što je toga proizašlo tokom osamdesetih. Za bend koji se raspao 1985. godine, sa samo jednim albumom za američku major kuću, Hanoi Rocks su ostavili neverovatno dubok trag i nezapamćenu odanost figura kao što su Axl Rose, pre i iznad svih, ali i Dave Grohl i mnogi drugi.

Mari Rantasila je snimila film o grupi Dingo, takođe finskoj grupi koja je svirala drugačiju muziku, moglo bi se reći da su bili nekakav finski Plavi orkestar ali su izgradili imidž po uzoru na Hanoi Rocks.

Dok je tokom svog kratkotrajnog sjaja, Hanoi Rocks ispisivao svetsku istoriju rokenrola, Dingo je napravio ogromnu euforiju u finskoj i postao je fenomen ravan bitlmaniji.

Mari Rantasila u centar priče stavlja Pettrija Nieminena koji je bio frontmen i glavni inspirator benda, i iz cele njegove storije ne uspeva da izvuče ništa.

On je krenuo kao autsajder, skupio bend od ljudi o kojih nije bilo ništa, onda su oni promenili imidž, našli izdavača, ispostavilo se da su pogodili žicu među tinejdž publikom. Pravili su tiraže, onda je Nieminen hteo da se uozbilji, to nije prošlo dobro, propio se, krenula su trvenja u bendu, raspao se, njega su svi napustili i eto tako.

U centru svega toga je njegov nategnut odnos sa ocem, kao iz toga su proistekli problemi, i to je manje više to.

Niti je film uspeo da pronikne u to kako je Dingo zaveo publiku (sertimo se kako je to Luhrmann maestralno izveo u ELVISu), niti se unutar benda razvijaju likovi, pa samim tim i odnosi, pa samim tim i sukobi, niti je nama skroz jasno da li su oni dobar ili loš bend, zaslužuju li uspeh ili su prevara.

Imamo samo manje od 90 minuta ređanja scena koje su tipične za jukebox biopic o nečemu gde na kraju nisam uspeo da izgradim nikakvu sliku ili stav.

Dingo nije meni sasvim nepoznat fenomen ali nisam skroz upućen u to, osim što nisam nikada shvatao da su se među njima dešavale tako dramatične stvari. Imao sam utisak da su oni prosto bili atrakcija koja se potrošila, nije uspela da odraste na pravi način sa svojim fanovima i prestala da je funkcioniše relativno brzo posle zenita.

U tom smislu, ne znam da li je LEVOTON TUHKIMO verodostojan u svom dramatičnom prikazu tih događaja, naročito jer od starta deluje da je momke zanimalo da žive od svirke i da se nisu nešto mnogo opterećivali umetnošću.

Možda prilika da svoje heroje vide u dramskom sadržaju, Fincima znači više, ali za mene je ovo propuštena prilika, uprkos jednom dobrom rešenju a to je degradirana slika koja deluje kao da nam je film prenet iz osamdesetih.

* 1/2 / * * * *

THE THIRD SATURDAY IN OCTOBER

THE THIRD SATURDAY IN OCTOBER Jaya Burlesona je pravljen tako da se u ovom diptihu - ako gledalac želi da se drži preporuke autora - gleda drugi posle PART V.

U njemu Burleson "rekonstruiše" originalni slasher koji je degradirao do tog petog dela iz 1994. godine. Ovaj je iz 1979. između HALLOWEEN i FRIDAY THE 13th i zbilja malo je bolji od ovog petog, jer je i zadatak lakši pošto je poetika exploitationa iz tog vremena jasnija. Međutim, ni ovo nije bog zna kako izrađen artefakt, i ne zaslužuje naročitu pažnju.

Reklo bi se da je Burlesonov diptih zanimljiv pokušaj koji je najbolje ostaviti nepogledanim.

OFF THE GRID

DTV šljaker Johnny Martin snimio je film OFF THE GRID sa sjajnom podelom koju predvode Josh Duhamel, Greg Kinnear i Peter Stormare. Čak je i naslov dobar.

Nažalost, u filmu ništa drugo ne valja.F ilm je snimljen bez smislene priče, sa još manje pare i ova slavna imena su straćena i naterana da šmiraju kako bi se silom nabila minutaža i nekako napabirčio neki veoma skromni film potere.

COKA CHICAS

Roxine Helberg debitovala je preciznim trilerom COLD COPY u čijem je centru bila Bel Powley sa jednom izuzetnom ulogom. Taj film je krasila preciznost izvedbe i skoro mametovski scenario. U svom drugom igranom filmu, Helberg radi sve suprotno i ponovo postiže zanimljive rezultate.

COKA CHICAS je francuski film, dakle u njemu se ova francuska rediteljka školovana u Americi vraća maternjem jeziku ali se film dešava na karipskom ostrvu. Imamo zanimljiv spoj francuskog, španskog i spanglisha u priči o tri ženske koje žele da uzmu novac sa kojim će početi neke svoje emancipacijske procese tako što će raditi kao drug mules.

Međutim, kada jedna od njih biva privedena na aerodromu i nestane, preostale dve se daju u potragu i otkrivaju da postoji misteriozni lanac koji otima džankije i mule ali sa nejasnim namerama jer ni posle isplate otkupa te ljude ne puštaju na slobodu.

Njih dve tonu u sve dublje i sve nasilnije pustolovine.

Film je za razliku od vrlo preciznog COLD COPY mnogo komotniji i svesno razbrarušeniji. Umesto veoma kontrolisanog kadriranja i dizajna koji smo videli u tim ambijentima njenog mametičnog debija, ovde se prosto sve dešava raspojasanije, baš onoliko koliko su appearances manje bitni na letovanju od vratolomnog poslovnog ambijenta prvog filma.

Kad je reč o energiji, ne bih rekao da me bilo šta kod Roxine Helberg iznenađuje jer se u COLD COPY videlo da je to školovana ruka i da prosto svašta zna. Međutim, ovde pokzuje da ima jedan veoma specifičan exploitation nerv. Posle vrlo ozbiljnog uglađenog miljea COLD COPY, sa karakternom glumicom u centru, u COKA CHICAS se ne libi da uđe u ozbiljne exploitation vode sa mešavinom povišenog realizma i ubacivanjem čak i čisto pulpy momenata. I moram priznati da me taj nerv veoma zainteresovao jer takvo preplitanje nisam sreo još od vremena kad je pokojni Jonathan Demme dirinčio kod Cormana na samim počecima.

U tom spoju loose atmosfere i jednog relativno umerenog tempa kojim ovo dobija miris nekog povišenog realizma ali u skoro pa problemskom ključu i onda tim intenzivnim probijanjima exploitiationa, Roxine Helberg pravi žanrovski hibrid koji ovaj film čini pre svega evropskim, baš zbog te kontaminacije gde se miskuju neki naizgled nespojivi pristupi.

Nasilje je visceralno. Objekti su dosta dobri, mada ne i savršeni u svakoj prilici - međutim, ta nesavršenost doprinosi tom utisku realizma.

U tom loose pristupu neko može prepoznati izvesnu dozu aljkavosti, ja to nisam tako doživeo, možda baš zbog preciznosti rediteljkinog prvog filma. U svakom slučaju, to ostaje u domenu slobodne procene.

COKA CHICAS je svakako jedna forma žanrovskog filma kakav francuski reditelji ne snimaju prečesto, ali ga se neki kao Richet ponekad late u egzilu. Određena doza melgibsonovske ekstremnosti i nihilzma doprinosti tome da ovo svakako ne bude generic žanrovski product i da zadrži autorski edge. Rekao bih ipak da se tome festivali nisu naročito odazvali. No, živeće ovaj film po kućama.

* * * / * * * *

THE HOME

THE HOME Jamesa DeMonaca, nastao po scenariju koji je pisao u saradnji sa Adamom Cantorom, u suštini možemo od prvog minuta prepoznati kao nešto što vuče na rip-off GET OUTa, i ne treba se iznenaditi kada se na kraju ispostavi da i jeste to.

Iako sam lojalista Jordana Peelea, poznato je da ne volim GET OUT, pa u tom pogledu THE HOME kao i AMERICAN CARNAGE u suštini ide istom ili sličnom linijom na jedan mnogo više B-način, i samim tim nepretenciozniji i visceralniji.

THE HOME je film čija je fizionomija rutinski ali dobro izvedena. Njegoa supstanca je već apsolvirana u veoma poznatom filmu i već dosta rip-offovana, dakle, u tom pogledu nije ništa posebno, ali kao B-film, meni je funkcionisao.

Isto tako, Pete Davidson je kao glumac umnogome žrtva sebe kao celebrityja, i meni on recimo ovde u glavnoj ulozi nije sporan, i nema nikakve dileme da ima dovoljno šarma i energije da iznese ovakav film.

Ostatak ekipe je u njegovoj senci, možda se izdvaja John Glover, ali svi su na solidnom nivou.

THE HOME je dočekan na nož, što ovaj film delimično zaslužuje utoliko što je posle GET OUT a onda recimo i AMERICAN CARNAGE potpuno deplasiran. Ali, to važi za mnoge horore pa ne bivaju uvek skroz satrti kad ponavljaju formulu i neka rešenja.

Otud, korektna fizionomija zaslužuje * * *, prevaziđena supstanca ipak smućkana sa izvesnim žarom zaslužuje * *. I ocena će upravo tako varirati, u zavisnosti od toga šta je eventualni gledalac do sada upoznao gledajući ovaj žanr.

Međutim, čak i meni koji sam predmetne naslove gledao, film nije bio bezveze.

MAVR

MAVR Adilkana Jeržanova je prilično složen slučaj. S jedne strane, reč je o kazahstanskom akcionom trileru na liniji FIRST BLOOD u kome se traumatizovani veteran koji ne progovara ni reč vraća iz rata u kom je bio verovatno vagnerovac i tu sad zatiče naravno mučnu situaciju na homefrontu gde mu je snaja uremljena nekom modnom agentu koji je zapravo pimp, gradom vlada mafija i sad on tu mora da interveniše jer druge mu nema.

Postavka je arhetipska i Jeržanov takve stvari rešava sa jednim enormnim nivoom filmske pismenosti u šta smo se uverili u nekoliko naslova ali pre i iznad svega u filmu na Zapadu poznatom kao STEPPENWOLF. Dakle, tu smo se uverili ne da mnogo zna nego da sve zna, i od tada se pred njega, naročito u ovom žanru postavljaju najviši kriterijumi.

Međutim, u filmu MAVR koji sa velikim uspehom, mora se reći, zulumćari evropskim festivalima, on pravi nešto što umnogome opovrgava onu tezu koju sam izneo u priči o STEPPENWOLFu. Naime, tamo sam govorio o tome kako Jeržanov snima ultimativne srpske filmove, one o kojima naši autori fantaziraju ali ih ne dostižu.

U tom smislu, pošteno je reći da u ovom filmu, nažalost, Jeržanov snima film srpskog autora - i to srpskog autora iz prošlosti - o kom on fantazira ali ga i dostiže. Dakle, ovo je onako neki Mladen Matičević s početka devedesetih, s nekim kruto shvaćenim pokušaja da se spoje ortodoksni američki formati sa loše shvaćenim francuskim uticajima. U poslednje vreme, film tog tipa kod nas bio je recimo POSLEDNJI STRELAC Darka Nikolića.

I sad, to je u redu, na tom nekom nivou mete i odstojanja, MAVR ispunjava svoj zadatak, i da je to srpski film iz tog nekog konteksta, mogao bi dobiti * * * bez problema.

Međutim, imajući u vidu da je ovo Adilkan za kog znamo koliko zna, i uostalom upoznao sam kazahstanski film pa znam da je on daleko iznad srpskog, baš u tom domenu žanra, ovo je ipak dosta slabo. 

Kako to onda uspeva na festivalima? Pa očigledno, kad se izređa nekoliko teških umetnika, čak i jedan retogradan pokušaj euroamerikane zapravo deluje kao veliko osveženje, za ljude koji zapravo pojma nemaju o filmu, i ne znaju osnovne stvari o tome kako funkcionišu neke klasične i tipične forme.

U tom pogledu, možda je Adilkan imao i strategiju da mudro prikrije svoje znanje kako bi izvesnom sirovošću i naivnošću animirao tu art house publiku po Evropi. 

Kada se tome doda da mu je ovo jedan od tri filma u 2025. i da nije baš najpedantnije izveden, da se vidi da on zna šta radi ali da film nije rađen prosto s nekom velikom ambicijom, rezultat je krajnje skroman za autora tog renomena, i kinematografiju koja bioskopsku akciju radi kao od šale.

* * / * * * *

Люби их всех

Люби их всех Marije Agranovič je zanimljiv debitantski igrani film, nastao na liniji DUHLESSa, i njegovog generalnog uticaja i pokušaja da definiše urbani ruski triler sa dozom nihilizma.

Frederic Beigbeder je bio toliko opsednut Rusijom, da je na kraju svoj drugi rediteljski film i smestio tamo. Može se reći da su mu ruski filmmejkeri uzvratili time što su od Prigunova pa nadalje ispratili njegovu fascinaciju svojom.

Devojka u glavnoj ulozi se predstavlja raznim imenima, mahom kao Ljuba i održava nekoliko muškaraca u vezi sa sobom, izvlačeći novac od njih. Međutim, ima jednog koga voli, ima jednog sa kojim se zaplete u zaveru i jednog koji je vrlo opasan.

Film nema visok budžet ali ima volju da bude estetizovan i to je za svaku pohvalu. Zaplet je složen, transformacije glavne junakinje česta, ali Agranovič se snalazi vrlo solidno.

Ovo svakako nije ni DUHLESS i L'APPARTEMENT ali jeste film kojom svojom debitantskom svežinom sa * * 1/2 prebaci na * * *.

GUNS UP

Edward Drake je bio autor koji je obeležio poznu i najdepresivniju DTV fazu Brucea Willisa.

U filmu GUNS UP, on režira Kevina Jamesa, Christinu Ricci i Luisa Guzmana, i kada u postavi ima takve glumce, a tu pre svega izdvajam Christinu Ricci koja je i dalje briljantan talenat ali i Kevina Jamesa koji igra against type i trudi se, rezultat ume da bude zanimljiv.

Ovo je klasičan post-JOHN WICK produkt u kom jedan naizgled bezopasan i benevolentan čovek dokazuje da je prava mašina za ubijanje kada se zameri svojim poslodavcima iz sveta podzemlja, i kada se razotkrije jedna njegova mračna porodična tajna.

Dakle, sve je tu. Deca koja misle da je on mlakonja i ne zarezuju ga nimalo, žena koja ga voli i naslućuje šta radi i podržava ga ne bi li uspeli da izađu iz toga i krenu legalnim putem kao ugostitelji. Tu su i mafijaši, čak i živopisan henchman kog na jednom meta nivou igra Solomon Hughes, tip koji je igrao Kareema u seriji WINNING TIME a sad igra akcionu epizodu kakvu bi u filmovima nekad upravo zaigrali košarkaši.

Film nije narativno previše siguran i vrlo malo je inventivan. Akcija je korektna ali nije da dobacuje do nekih posebnih visina. Ali Christina Ricci i Kevin James su dobri a priča je žanrovski utemeljena i urađena je sa dovoljno ubeđenja i izvesnom svežinom, da tu nema šta mnogo da se pogreši.

Naravno, može ovakav film da se uradi neuporedivo bolje i GUNS UP nećemo nikada pomešati sa dobrim filmom. Međutim, stvarno, prilično je okej, za one koji vole ovakve stvari.

* * 1/2 / * * * *

THE THIRD SATURDAY IN OCTOBER PART V

THE THIRD SATURDAY IN OCTOBER PART V Jaya Burlesona je deo diptiha u kom je ovaj reditelj snimio dva filma, jedan kao da je iz 1994. a drugi kao da je iz 1979. I sad jedan je deo slasher serijala koji je u dekadenciji, a drugi je inicijalni film, nastao između HALLOWEENa i FRIDAY THE 13th. I gledaju se tim redom, prvo "peti" pa original a izasšli su u isto vreme 2022.

Ideja za taj lore je odlična i zamisao sa diptihom je jako dobra, pritom ovo nisu neki polufilmovi već dva celovečernja od devedesetak minuta.

Svakako ću pogledati oba. Iz ove rečenice je verujem jasno da mi se "peti" nije naročito dojmio.

Prosto, izvedba je idejno oskudna i tehničko-umetnički nevešta. Falsifikovanje straight to VHS filma iz 1994. nije umetnički zadatak najvišeg reda ali nije nešto što baš može sa dve leve ruke da se uradi i nažalost, ovde imamo baš slučaj da autor ni približno nije dorastao svojoj ambiciji.

Otud, na kraju, ovo ostaje jedna ambiciozno zamišljena ali ni približno adekvatna parodija, dekonstrukcij i fetišizacija žanra.

1979. bi trebalo da je lakši zadatak. Videćemo da li jeste.

UGLY SWEATER

Imao sam sticajem okolnosti nešto više informacija o nastanku filma UGLY SWEATER, indie dramedije Lauren Musgrove. To je film koji je pokazao da se jako dobro snalazi u ambiciji da izgradi film u vrlo skromnim ali vešto iskorišćenim produkcionim sredstvima, pojednako know howu i materijalnim kapacitetima. U tom pogledu, Lauren Musgrove je položila ispit sa visokom ocenom.

Otud je i šteta što postoji utisak da je ona sve svoje moći uložila u to kako da to sve nekako bude film koji nije hendikepiran u ekspresiji zbog budžeta - već naprotiv, vešto stilizovan. Međutim, ono što je na kraju priče najbitnije jeste pitanje osnovne priče i njenog smisla, i tu je ona dosta podbacila.

Priča je daleko od besmislene, ali sem krupne ideje neželjene trudnoće i sazrevanja, prosto to sve nema neku dinamiku, nema ni neki naročit razvoj a i gde ga ima, prosto taj pripovedački pokret nije pokrenuo gledaoca.

Šteta što priča nije bila dovoljno jaka da kapitalizuje vrlo promišljenu produkciju.

* * / * * * *

HONEY DON'T

Za razliku od DRIVE AWAY DOLLS, Margaret Qualley je u novom filmu Ethana Coena zaista ikonična. Međutim, ona je jedino što je čarobno u ovoj iznova ponovljenoj i za nijansu bolje realizovanoj papazjaniji koja pokušava da slepo crevo Ethanove karijere formatira kao trilogiju. A ovo je tek drugi film.

Margaret Qualley i Aubrey Plaza su ovde straćene, s tim što je Qualley zaista živa klana nedoklana i kad bi se iz filma komplilirali samo njeni kadrovi dobili bismo jednu old school odglumljenu rolu na pola puta između Katherine Hepburn i Ingrid Bergman. Međutim, sve oko nje nažalost pripada nekom filmu kakav bi snimio Debeli.

WEAPONS

WEAPONS Zacha Creggera je najhajpovaniji žanrovski film 2025. godine a svakako horor sa mejnstrim izvorišta.

Otud, odmah treba reći, DON'T BELIEVE THE HYPE.

E sad, WEAPONS nije film koji zaslužuje da bude otpisan. Međutim, istini za volju, njegovi kvaliteti su i u domenu strave ali ipak mnogo više u opštoj izvedbi i ambiciji. I u tom pogledu, ovaj film ima određene domete koje treba priznati i nagraditi ali isto tako naglasio bih da ti dometi nisu previše bitni za njegov žanrovski karakter.

WEAPONS je recimo kao kad bi Paul Thomas Anderson radio MARTYRS Pacsala Laugiera, i u tom smislu, lepo je što barem na kraju priče izmakne iz A24 i elevated horrroa, Sundance i ostalih mlakih voda na koje zasmrdi.

E sad, zašto bi Paul Thomas Anderson snimao MARTYRS, i da li bi taj film bio efektniji da ga snimi recimo... Pascal Laugier, ostaje pitanje za diskusiju. U tom smislu, Cregger pravi žanrovski crossover u kom je strava solidna ali je glavno izražajno sredstvo u suštini priča o karakterima i načinu na koji jedna misterija utiče na njih.

A onda kad se misterija razreši, film postaje nešto potpuno drugo i zapravo se ispostavi da je to film o nekim drugim psihološkim dilemama pre svega o traumi i tajni, i onda se ta melodramska, da ne kažem psihološka dimenzija rasloji, na film do preokreta i film posle razotkrivanja misterije.

Slično važi i za vođenje priče. Film do razotkrivanja misterije ima u sebi mnogo više paulthomasandersonovskog nego horora i uprkos tome što u svemu ima slow burna, moram priznati da sam vapio za nečim konkretnijim u pogledu strave dosta dugo. Nije da strave nema ali nema je ni približno dovoljno.

Međutim, opet bitno je reći, ovo je redak primer filma sa tom ambicijom da bude karakterno i atmosferski jak, i da istovremeno funkcioniše i kao studija karaktera i života u malom mestu i horor, u kom su ova prva dva elementa zapravo na nivou filma koji se isključivo bavi time.

Creggeru treba da se skine kapa za to što je uspeo da napravi film koji izgleda kao neki Paul Thomas Anderson na lekovima, dakle kontrolisan, usmeren i smislen. Samo, ovo nije BOOGIE NIGHTS, više je MAGNOLIA, dakle ima tu besciljnosti doduše kontrolisane.

Kad krene horor, sama premisa je funky, ne želim da spoilujem a i realizacija je prilično classy i visceralna i bez cop outa. Međutim, voleo bih prosto da je toga više.

Otud mogli bismo da kažemo da je WEAPONS u svom osnovu A24 ali urađen u duhu studija koji ga je napravio a to je Warner Brothers, dakle Anderson sreće SHINING i svako dinar koji je imao na raspolaaganju se vidi.

U tom pogledu na kraju svega, Cregger zaslužuje poštovanje za ovaj film iako bih slagao kada bih rekao da sam u njemu uživao. No, definitivno je uspeo da pridobije moje poštovanje u toj ozbiljnosti realizacije situacija koja se namerio da napravi i to svakako nešto znači.

Spojio je naizgled nespojivo. Ali, kada je u tome uspeo, čini se da tim spojem ipak nismo dobili ništa naročito.

* * * / * * * *

KARMADONNA

Srpski narod je tradicionalno sklon da misli kako smo samo mi pametni a svi ostali budale.

Isto tako volimo da verujemo da smo mi Istok Zapadu i Zapad Istoku.

Kao i da imamo "best of both worlds", a da pritom ne mislimo, i ili barem isključivo ne mislimo na porno serijal sa transseksualcima.

Nažalost, u gotovo svakoj oblasti su ova naša uverenja prevaziđena i svaki put opovrgnuta, pa i u kinematografiji.

Uprkos tome što je nesumnjivo da u Srbiji postoji jedno specifično viđenje filma, pa čak i izvesna pozicija hegemona u odnosu na države i državolike tvorevine koje nas okružuju, i u domenu filmske misli i u domenu produkcije, svakako nam je misao jača od realizacije.

Sve ono što smo u stanju da dobijemo u raspravi o filmu za kafanskim stolom, po pravilu smo gubili na setu.

Film Aleksandra Radivojevića KARMADONNA međutim stoji nasuprot te istorijske tendencije. I to ne samo njoj nasuprot jer je snimio svetski film, već i po tome što je onaj najubedljiviji među nama uspeo da se iskaže i da konačno pokaže šta to Srbi zapravo mogu.

Umnogome, možemo reći da je KARMADONNA uspela da spakuje sve ono što za kafanskim stolom decenijama pričamo kako treba da se radi, a to niko ne uspeva.

Činjenica da ovaj film ima premijeru u programu Midnight Madness na festivalu u Torontu u suštini nije slučajna. To je film po kom je projektovan Midnight Madness, film koji u svom DNK ima transgresiju, perpetuira kulturalni dijalog raznih podneblja kroz odnos prema žanrovskim stilemama, ali urađen sa toliko snažnim ubeđenjem, sa tako izraženim osećajem autorske i ljudske misije da je on potrebniji ovom festivalu nego on njemu.

Naime, vremenom je taj žanrovski film namenjen festivalima, kao i sve, počeo da robuje formulama kao i komercijalni i art house film. Već odavno se ismevamo nazivima kao što je "A24 horor" ili "elevated horror", odavno su se Azijate ofucale, razni Evropljani ili rekli sve što su imali ili otišli da nadniče za Netflix. Čak je i Timo Tjahjanto snimio neupečatljiv film.

U tim okolnostima, KARMADONNA donosi mnogo toga svežeg, počev od toga da Radivojević u njemu ide bez zadrške, na sve ili ništa. Ovo nije neki galerijski žanrovski film, malo previše lud za mejdžore ali taman za strimere, neka mala igračka ili posveta u kojoj ćemo sad mi da se nadmećemo u nekom crate-diggingu u kom umesto ploča tražimo laser discove i sl. Ovaj film je jedna zver koja je samo svoja i potpno slobodna. Kada dođe da ugrize niko ne kaže da je samo htela da se igra, pa osetila strah i eto belaja.

KARMADONNA dosta laje ali dosta i ujeda i ono što je njen ključ jeste Radivojevićvea žanrovska i stilska pismenost koja čini da ovaj film bude toliko puno toga a da istovremeno bude jedno vrlo jasno slojevito i kompaktno iskustvo.

Naravno, jasno je da ću pre ili kasnije čisto zarad nekog referentnog okvira morati da izvadim svoj filmofijski mišić i malo ga pogladim - međutim, ko gleda ovaj film tražeći druge filmove u njemu - jako greši. On je sazdan od kulture - koja je sticajem okolnosti popularna - i tu naravno ima vizuelnog žargona, ima stilskih rešenja koja imaju svoju svrhu, ali ovo nije neka pa makar i vrhunski izvedena forma throwbacka, send upa, omaža i sl.

U tom smislu, KARMADONNA je Unicorn, kao što je Radivojević Unicorn i u zavisnosti od toga koliko ovaj film bude uspešan njegovo ime i ime njegovog filma će postati referenca ubuduće. Međutim, da, to je ta vrsta filma. Onaj posle kog ne liče tvoji filmovi na nečije nego nečiji na tvoje.

KARMADONNA je priča o sredovečnoj ženi čija se vantelesna oplodnja zbog godina itd. smatra čudom. Sprema se za svoj termin i pokušava da živi zdravo i spokojno kada joj se na telefon javi nepoznati glas koji je prisiljava da ubije neke ljude za njegov račun. Da li je to rezultat njenih podivljalih hormona, trudničko ludilo ili je zaista na delu neka natprirodna sila?

Videćemo, ali kako odmiče taj dan i tonemo u noć ovaj čudni par povezan telefonskim signalom postepeno iz odnosa ucene i dominacije prelazi u opipljivu buddy hemiju.

A sada i da ga izvadimo.

Strukturalno, KARMADONNA je akcioni triler. Najpre je možemo porediti sa filmovima zatvorene situacije koje je početkom dvehiljaditih pisao Larry Cohen, i naslovima kao što su PHONE BOOTH i COLLATERAL, pre toga Badhamov NICK OF TIME, kasnije CARRY-ON. Dakle, to je tried and tested formula, s tim što ovde nemamo contained triler, i sandbox u kom se ovo dešava je čitav Beograd.

Namerno sam rekao sandbox jer ovaj film kao i svaki film sa ovako definisanom presijom i misijama koje se postavljaju pred junaka evocira i taj tip igara počev od GRAND THEFT AUTO pa nadalje. U tom smislu, napraviću malu digresiju.

Iako, Radivojević nije gamer, nehotice je ovde možda našao dobar recept kako prikazati gameplay u nekakvoj eventualnoj sandbox ekranizaciji. Brian Taylor i Mark Neveldine će postati protagonisti u ovoj priči kasnije, ali da su videli KARMADONNU možda bi GAMER bio nešto elegantniji, recimo.

Dakle, film ima angst koji slučajno ali opet savršeno logično zarobljava ovaj društveni trenutak u kome se stvorio dubok jaz u društvu i stvari postaju sve nasilnije između pobunjenog naroda i režima sa svojim nakaznim establišmentom. Ako imamo u vidu da glas iz telefona usmetava trudnicu da sprovodi osvetu nad naročito izopačenim i toksičnim duhovnim i intelektulanim trovačima iz naše svakodnevice, film je nenormalno angažovan.

On ne samo da je aktuelan za popizdeti, on je psihofizički u sinhronizaciji sa stanjem pobunjenog naroda koji je u svojoj muci i borbi prešao Rubikon. Zato bih voleo da se ovaj film što pre nekako prikaže ovde. Ali, gde? Festivali su s pravom bojkotovani, u bioskope je besmisleno ići jer je nemoguće pri zdravoj pameti u njih ikoga zvati, jako je složeno. Ali ovo je film koji je za nas jako važan jer mi znamo da je dosta toga što je u njemu jak izvor strave, zaista izvor naše svakodnevice.

No, dosta o nama.

Vratimo se filmu. Dakle, strukturalno to je to što sam opisao. Međutim, priča. Pa tu se moramo vratiti Brianu Tayloru, ali i sa i bez Neveldinea. Da, naravno da CRANK ne smemo zanemariti zbog tog motiva iznuđenosti junakove akcije jelte, ali ovde je nešto drugo ključ.

Znamo da je Radivojević ne samo veliki ljubitelj i poznavalac stripa već i jedan od pionira uvođenja Granta Morrisona, Gartha Ennisa i sličnih bećara u naš život i naš imaginarij.

U tom smislu, strip i serija HAPPY! gde su Taylor i Morrison preduzeli saradnju jako podseća. Ovde doduše nemamo Happyja koji lebdi kao debeljuškasti Unicorn (iako ovaj film svakako iz kamere ima svog Unicorna sa fizionomijom bezbrižnog gurmana) ali isto je nevidljiv okolini kao i Caller koji goni našu trudnicu.

Milje dečjih zabavljača, bizarnih sekti, čudnih psy opsa i sl. veoma je sličan između HAPPYja i KARMADONNE, tako da ako vam treba neka informacija o tome šta da očekujete, a razumem ljude koji imaju tu potrebu jer je Radivojević u SRPSKOM FILMU zaista stvorio potrebu za tim da se zna unapred šta vas čeka, onda zamislite HAPPY samo sa hardcore hororom u izvedbi, i time što je sve ono najluđe kod Morrisona izmaštano, a kod nas preneto iz stvarnosti.

Nabacao sam ovde dosta imena, i sad se čovek s pravom pita, pa dobro, u čemu je razlika između ovog i drugih Midnight Madness naslova kod kojih se radi isto to?

Razlika je u tome što ovaj film ne zavisi od svojih uzora. I u tome što je Radivojević autentično opasan čovek koji dejstvuje na filmu i sasvim je u redu uraditi full disclosure da ne bi bilo posle.

Da, ovaj film je opasan, i zbilja posle SRPSKOG FILMA nadograđje i proširuje Radivojevićev opus i njegovo područje borbe. I pošto je opasan mora se napisati deklaracija sa sastojcima.

Međutim, koliko god ovaj film po definiciji nije za svakoga, on jeste o svakome, i ko god može da prevaziđe njegovu radikalnost u izrazu, zapravo dobiće jednu veoma snažnu i idejno zrelu priču.

Poslednje bitno ime koje mi je potrebno da pomenem pre nego što promenim brzinu jeste Richard Donner. Otkud ovaj pokojni klasik tu koji se dokopao mejdžora i nikada se od njih nije odvojio?

Pa, zato što je KARMADONNA ako ikome nešto duguje, po mom mišljenju u dugu njemu, tom starom angloameričkom majstoru  koji je znao da sa punom ubeđenošću i punom ozbiljnošću ispriča priču na pitak i propulzivan način. Zamislite OMEN ispričan u formi LETHAL WEAPONa i tu ste negde.

Znam sigurno da će neko drugi pominjati neke druge reditelje, Briana De Palmu ili Takashi Miikea, i u redu, ima toga. Ali čak ni De Palma nikada nije imao tu punu ozbiljnost kakvu nosi Donner, osim možda u UNTOUCHABLES.

A KARMADONNA sa svojom radikalnošću je vrlo ozbiljno realizovana. Ovo je film koji sjajno izgleda. Vizuelni koncept koji su proveli Aleksandar Radivojević i direktor fotografije Aleksandar Jakonić je izvanredan. Neprekidno je kamera u pokretu, sve je jasno šta se dešava, ono nije neko tumaranje za junacima iz žanra Bor-Majdanpek, ali je isto tako film u kome nema sistema total pa krupnjaci. Ne, sve je u kretanju, sa raznim planovima koji se svi savršeno uklapaju u tu propulzivnu košmarnu celinu u kojoj je junakinja uhvaćena u struju neobičnog ucenjivača i ona je nosi zajedno sa nama i našim pogledom.

Aleksandar Jakonić je svakako heroj ove produkcije jer je sve uspeo da postigne, i vizuelni koncept i visoku estetizaciju i pripovedanje i definisanje protagonizma junaka i jednom vrlo stripovski stilizovanom filmu koji se kreće po ivici ali ostaje na pravoj strani i ukupno uzev može se definisati kao povišeni realizam.

Dijegeza ovog filma je bila složen zadatak da se izgradi, sve je to bilo na ivici ali je na kraju ostalo nepogrešivo na pravoj strani ukusa, pre svega. Ovde govorim o ukusu kao estetskoj ne građanskoj ili moralnoj kategoriji.

Jelena Đokić se našla u jednoj dominantnoj glavnoj ulozi, veoma zahtevnoj i pre svega atipičnoj za naše uslove. Naši filmovi retko imaju takve protagoniste, retko kada glumce na taj način stavljaju u protagonizam a Radivojević je to dva puta uradio - u SRPSKOM FILMU sa Žikom Todorovićem i Jelenom Đokić ovde.

Uspela je da odgovori zadatku jer ovaj film živi i umire sa njom, i da ona nije bila na visini, ne bi bilo filma. Radivojevićeva odluka da se osloni na nju se ispostavila kao ispravna a ona je uzvratila kapitalnom ulogom u kojoj nije izbegla nijedan izazov. A znamo da Radivojević ume da izmisli izazove i za saradnike, ne samo za svoje napaćene glumce.

Sergej Trifunović u ulozi tog koji zove prisutan je samo kroz glas, i pokazuje jednu novu dimenziju svog talenta - ako uopšte iko više sumnja u talenat tog čoveka. Ovde pokazuje koliko je on jeben tehničar, koliko je zanatski potkovan, koliko iza energične pojave, šarma, pa i ludila, postoji fundamentalna glumačka tehnika. Odigrao je lik kroz govor, i uspeo je da nas provede ne samo kroz priču nego i kroz transformaciju svog lika. To je nešto što pre svega zahteva znanje pa tek onda talenat. Ako ste sumnjali da li je Sergej ipak samo sirovi talenat bez neke tehnike, u ovom filmu dobićete uverenje da nije tako. Da on ima fascinantnu tehniku.

Glumačko otkriće ovog filma nije novo. To je čovek koji je već dva puta bio glumačko otkriće ali ljudi nisu imali pameti da to shvate. Pozorišni reditelj Miloš Lolić nije prepoznat po svojoj harizmi i glumačkoj ekspresiji u POLJUPCIMA i JUGU JUGOISTOKU iako je bio najbolji deo tih "garažnih" filmova.

Ali, to nije bitno, pomenuo sam te filmove više da se neko ne bi pravio pametan i krenuo da me uči kako je on već negde glumio. 

Dakle, Lolić u ulozi jurodivog momka upregnutog u svet medija, briljantna je pojava u svakom pogledu, po tome kako izgleda, kakav je energetski, kako igra, kao bitno prefinjeniji Udo Kier u mladosti, i on je zaista otkriće. Kao pozorišni reditelj sa velikom karijerom na nemačkom govornom području (dakle u onome što je u svetu pozorišta kao NBA za košarku) ne znam koliko ga zanima da se dalje bavi glumom, ali verujem da će posle ovog filma to zanimati možda i pre svega strane reditelje.

Konačno, nema potrebe da nešto raščlanjujemo scenario i režiju jer to radi jedan čovek. Međutim, koliko god da je ovaj film zabadački izrežiran i generalno moćno izveden, on ima tradicionalno jak Radivojevićev predložak. U njegovoj izvedbi, u saradnji sa montažerom Branimirom Živkovićem, tekst koji ima jake autonomne kvalitete i imao bi smisla kao leze-drama, dakle komad za čitanje a ne za izvedbu, dobija formu punokrvnog i propulzivnog filmskog predloška gde poneka replika svesno i namerno odjekne u sceni i ode negde izvan nje u večnost, ali ukupno uzev sve je to raskošno a funkcionalno, baš na način kako je u najboljim danima pisao Shane Black.

Ovo je film koji donosi jedan novi raspored snaga u našu kinematografiju i čoveka koji je više puta pokazao ne samo da ima čelična muda već i spremnost da ih ispipa ko god treba, podiže na jedan ozbiljan pijedestal. Odlazak ovog filma u Toronto znači da se KARMADONNA ne može ugušiti kod nas i ostaviti da živi napolju a da mediokritetima ovde ne smeta.

Zaista mislim da smo istinski blagosloveni što smo svedoci izlaska ovog filma, kao što smo bili kad su bili tu ČARLSTON ZA OGNJENKU i SRPSKI FILM koji su svaki na svoj način želeli da pomere stvari.

Nažalost, dvojice ljudi koji bi se ovom filmu najviše obradovali, Uroša Stojanovića i mog oca više nema, ali se iskreno nadam da će ovaj film nekada negde biti prikazan na otvorenom da oni sa neba mogu da gledaju trijumf svog omiljenog scenariste i da znaju da smo svi zajedno u sigurnim rukama.

* * * * / * * * *

HIGHEST2LOWEST

Spike Lee je novi film očigledno snimao sa ambicijom da izađe u bioskope. O tome svedoči relativno širok plan u kom je dosta scena rešeno, bez preteranog obaziranja kako će to izgledati na strimingu. I tu bih odluku poštovao da je u ovoj adaptaciji Akire Kurosave i romana Eda McBaina pokazao više ukusa i sluha.

Međutim, široki planovi kojima se služi gde voli da vidimo celu figuru glumca nažalost jedino su inherentno bioskopsko u ovom filmu. Opet, televizija i striming su previše napredovali da bi se takav epitet iskorisitio za diskreditaciju ovog filma. On je naime po nivou mnogo ispod savremene televizije a i filma za striming.

HIGHEST2LOWEST je rimejk Kurosave, ali je zapravo RANSOM Rona Howarda (inače takođe rimejk) samo ne ni za siromašne već za beskućnike. Dok traje film gledalac sve vreme mora da savladava snažnu potrebu da sve ovo prekine i pusti pravi film o toj temi u kom su Ron i Mel na vrhuncu snaga, a tokom snimanja i na vrhuncu trke za oskara.

Ovo je bedna verzija toga, sa Denzelom koji naizgled samoupravlja ali samo tumara kroz jednu senilnu viziju nekada značajnog autora koja izgleda malo kao triler skromnih mogućnosti, malo kao neka naivna priča maltene komemorativnog karaktera o tome kako crnci vole i znaju i muziku a malo Nickelodeon porodična apoteoza.

Najveća žrtva ovog filma je Ilfenesh Hadera koja je u ovom filmu ponovila ulogu iz GODFATHER OF HARLEM, jake supruge moćnog muškarca koja je uvek tu za njega, da ga podrži ali i ispravi u zabludama, čak i smisli izlaz iz bezizlazne situacije ili ga stvori. Ilfenesh sa uspehom već četiri sezone igra taj lik i nekako ga varira da joj se uvek obradujemo kad se pojavi na ekranu. Ovde imamo dvočasovnu verziju toga ali nažalost i ulogu na nivou možda i najlošije epizode GODFATHER OF HARLEM.

Ilfenesh Hadera je zaista najveća žrtva ovog filma. Već decenijama je bila Spikeova back up girl i ovde je konačno dobila glavnu ulogu prema kojoj je Rene Russo iz RANSOMa bukvalno Lady Macbeth.

Naravno, RANSOM je pisala školovana ruka, režirala ista takva, zvezda je u punoj snazi.

Ovde imamo Denzela koji ne zna šta će sa sobom, imamo senilnog Spikea koji se pretvorio u javnim nastupima u apsolutnu karikaturu samog sebe, imamo slobodu da se bez razloga snimi film od 133 minuta i rezultat nažalost ne izostaje.

Film je zaista užasan, po upotrebi skora čak na granici parodije a pritom je film u kom muzika igra bitnu ulogu, a kao što znamo Spike je reditelj čiji je opus ozbiljno oslonjen na muziku ne samo u dijegezi već i u temama. Ovde je upotreba muzike bukvalno da se ne poveruje i na svako dobro rešenje dođe nekoliko koja bude nevericu.

Najteže dramske scene i odluke, recimo kada jave Denzelu da mu je otet sin, napravljene su toliko naivno i cheesy da sam se u nekoliko navrata zaista ponadao da je reč o parodiji, ali nije.

U svakom slučaju, ulazak ovog filma u Kan svedoči o tome da su želeli Apple i zvezde na Kroazeti jer ovaj film zaista ni za šta drugo nego za eventualno generisanje glamura na tako nekom festivalu.

Spike je i ranije koketirao sa mejnstrimom i bio je u stanju da napravi vrhunski. Ovde je Spike potpuno van tokova ne samo sa time kako danas mora da izgleda mejnstrim film, on je u ozbiljnom sporu sa dobrim ukusom i nažalost, 133 minuta toga i kroz trajanje deluje možda još i gore nego što jeste. A grozno je.

* 1/2 / * * * *

LET'S SCARE JULIE

Isabel May i Odessa A'Zion su bile u podeli indie horora LET'S SCARE JULIE koji je režirala Jud Cremata. Sad kad su poznatije od okvira u kom je nastao ovaj film, svakako da se u Fangoriji neće naći u onoj rubrici gde se poznati glumci "podsećaju" na svoje skromne početke u hororu.

Jud Cremata je snimila film u kom je želela da stvori utisak kako je ceo napravljen iz jednog kadra. I u tome je uspela. Ono što nedostaje jeste utisak da se u priči desilo nešto naročito zanimljivo. Čini se da je robovanje konceptu preteglo nad narativnom racionalnošću, a istovremeno verovatno je i jako reško zapravo snimiti film koji je izveden u utisku jednog kadra a da se u njemu nešto supstancijalno desi.

Otud, ovaj film je prijatan jer eto ima zanimljivu podelu, i ono što se dešava u njemu je oskudno ali da se podneti. Ipak, pokušaj nije ni približno uspeo.

* * / * * * *

Красный

Красный Nikolaja Sarkisova je istern, smešten u post-revolucionarni SSSR koji izgleda kao da je na pola puta između Zapatinog Meksika i još nenaseljenog Divljeg Zapada.

Glavni junak je enigmatični lovac na ljude koji radi za nove koumnističke vlasti, ali u odnosu na njih, opterećena karijerizmom i željom za političkim progonom, ima i etički kompas ali i razvijene odnose sa lokalnom zajednicom koja je navikla na život bez reda.

Stvari se komplikuju kada komunisti iz zatvora puste enigmatičnog gurua koji je u lokalnim krajevima izgradio autoritet kao raspućinovski božji čovek, sa idejom da proglase kako je pobegao i tokom potere kompromituju i lividiraju svoje protivnike.

Uskoro se svi ovi autsajderi nađu na istoj strani.

Kad je reč o vođenju priče, Sarkisov je neverovatno mnogo napredovao od vremena kada je snimio Красный do EMBATTLEDa, a sigurno je pomoglo i to što je kasnije radio s Davidom McKennom. U tom smislu, rekao bih da u njegovom filmu likovi više vajbuju u nekim smerovima nego što nam je to decidirano postavljeno u pripovedanju ali u suštini nema veze jer ovo je vestern i samim tim dovoljno je kad se dobro vajbuje.

A ovde se dobro vajbuje i obračuni su sirovo izvedeni, sa dosta mašte.

U vreme kada je Красный snimljen, Rusi su već snimali glossy spektakle, ali ovo nije ta vrsta filma i mnogo više ima veze sa sirovošću njihovog isterna sedamdesetih nego sa savremenim "istorijskim" produkcijama. U tom smislu, film je osvežavajuće old school sa realnim objektima, pravim kulisama i rekvizitom, bez opterećenja CGIjem.

Gruzijski snimatelj Konstantin Esadze uspeo je da održi taj sirov izgled filma, bez neke naročite estetizacije, ali sa prostorom da se održi neka organska ubedljivost.

Ovaj film nije deo kanona sovjetskog vesterna, ali jeste dobar primerak iz sadašnjosti koji nas podseća na prošlost.

* * * / * * * *

IMPORTED

IMPORTED Fiz Olajide je ambiciozan i vrlo lepo urađen dokumentarni film o američkim košarkašima koji igraju overseas. Ova tema je do sada bivala ekranizovana, ali mahom u kontekstu nekih krajnje specifičnih i egzotičnih slučajeva kao što su američki košarkaši u Iranu ili u Gusinju.

Fiz Olajide pokušava da obuhvati celokupan spektar, dakle i muškarce i žene, i evrroligaše i iračku ligu, i u tome svemu radi dobar posao.

Naravno, ovako širok pristup u sat i po vremena efektivnog trajanja neće zadovoljiti hardkor fanove, a neće naročito zadovoljiti Evropljane koji bi želeli svi na svoj način da neko obuhvati baš njihovu tajnu bolnu i neizrecivu.

Međutim, film je zapravo dosta informativan i korektan. Od igrača koji su overili Pionir tu su James Gist III i Marcus Williams, a od nama dobro znanih evroligaških imena tu je Kyle Hines. U tom smislu, referentni su sagovornici i iako oni ne ulaze u duboku analizu sličnosti i razlika NBA i evropske košarke, sve je urađeno s puno poštovanja i vođeno kritikom američkog sistema rada koju je svojevemeno izrekao Kobe Bryant.

Lindsey Puliam koja igra košarku u Slovačkoj prikazuje taj ženski segment priče i njene deonice su vrlo vibrantne sa celim tim životom u slovačkom gradu i njenom snalaženju tamo.

Ljubitelji košarke će naravno posle ovoga želeti da dobiju još i mogu da zamislim neke koji će automatski da traže nedostatke i šta nedostaje. Meni je recimo jedini krupan nedostatak bilo to što nema priče o Amerikancima koji uzimaju strane pasoše da bi igrali za overseas reprezentacije. Sve ostale priče bih voleo da vidim ali o tome može da se snimi nešto drugo.

Fiz Olajide je ovo vrlo dinamično realizovala, sa jakom arhivom, dobrom centralnom pričom o penzionisanom overseas igraču koji je sada mentor aktuelnim Amerima i ne treba da čudi što je premijera filma bila na veoma ambicioznom Huluu.

* * * / * * * *

INVASIE

Jedan od poznatih filmova iz rane holandske faze Paula Verhoevena bio je dokumentarni film o holandskim marincima. Dakle, holandski marinci overili su ekran u velikom stilu i u rukama velikog majstora.

Neo-hladnoratovski vojni akcijaš Bobby Boermansa INVASIE imao je verovatno sličan nivo umešanosti holandske mornarice i mornaričke pešadije kao Verhoevenohv dokumentarac, ali nažalost nije uspeo da bude podjednako uzbudljiv iako je igrenjak.

Boermans nije imao hrabrosti da Venecuela napadne holandska ABC ostrva, tako da pratimo bitku u kojoj izvesna Veragua čiji je diktator povezan s narko dilerima na ivici pada (jasna aluzija na Madura i zapadnu sliku o njemu) napada Curacao u nominalnom pokušaju da slično Argentini u fazi nestabilnosti preuzme kontrolu nad Malvinskim ostvima, ali zapravo da bi očuvao svoju vlast.

Grupa holandskih marinaca koji su na obuci ubrzo shvataju stvarne razloge napada, odnosno čega veragvanski diktator želi da se dokopa i sledi jedan kompetentan ali suštinski neupečatljiv akcijaš u kome Boermans pokazuje da je imao mnoge vojne igračke na raspolaganju, i da je umetnost second unita dobacila do toga da svako zna da snimi pucnjavu, međutim, sama činjenica da nema hrabrosi da se kaže kako je ostrvo napala Venecuela, stvara nejasan utisak sa kim se ova postaja jedne ipak vrhunski opremljene NATO vojske bori. Ako je to venecuelanska vojska to jeste borba Davida i Golijata ali ako je izmišljena država koja bi po definiciji trebalo da bude mala jer kako inače nismo čuli za nju, onda to baš i nije tako dramatično.

Holandska država se ponaša kao da je to nadmoćan protivnik i onda se ovo svodi na jedan eto combat movie sa elementima guys on a mission flicka kada grupa hrabrih marinaca krene u samoubilačku misiju i spasava stvar.

Boermansov film nije počinio najveći greh u tome što nije rekao da je to Venecuela ali jeste problem što film naprosto nije organski. I u toj artificijelnosti gubi i to malo atributa koje je imao.

Svakako da je ovo zanimljiv film za ljubitelje vojnih tema, jer imaju priliku da vide holandsku opremu u akciji, brod Groningen (novi patrolni, ne stari razarač) i razna kopnena vozila ali to je manje-više sve.

* 1/2 / * * * *

NOBODY 2

Timo Tjahjanto je indonežanski akcioni maestro koji je koketirao sa raznim varijantama holivudskog debija, a ambicije su sezale i do nekih DC naslova, međutim, on se na kraju desio kod Davida Leitcha, u njegovoj kući 87 North i u filmu NOBODY 2.

Prvoi NOBODY doveo je Ilyu Naishullera u Holivud i bio je to granični slučaj gde je letargični skript Dereka Kolstada nekako oživeo zahvaljujući reditelju i Leitchevim bećarima. Uprkos tome što je u akciji bilo Naishullerovog prepoznatljivog crnog humora i gejmerskih rešenja, ukupno uzev ipak, film je bio pre svega showcase Leitchevih stručnjaka, sa dobro sastavljenom podelom i pristojnim dizajnom.

Tjahjantova akcija je na moćan način zaživela u Bergovom anticipatorskom filmu MILE 22, kao što je posle JOHN WICKa, taj standard Leitcha i Stahelskog počeo često da se javlja.

Nažalost, ovaj novi film je kratak, i traje jedva malo ispod sat i po ali i kao takav je predug. Kreće od premise da je zabunom Nobody sa porodicom otišao na odmor u neku backwoods varošicu koja je centar mafijaške operacije i onda upada u nevolju sa lokalcimu sličnu brojnim filmovima iz sedamdesetih gde Stranac rastura korumpiranog šerifa i The Syndicate, samo je ovde zamisao da se to uradi sredstvima 21. veka.

Ipak, koliko god sve to bila proverena formula, scenario je previše tanak, nema šta da se igra, a ipak ima mnogo deonica bez akcije koje deluju surovo prazno. A onda kad dođe akcija više liči na Leitcha i Stahelskog nego na Tjahjanta.

Mogu da zamislim ljude koji su navikli na amplitudu Tjahjatovog i Stamboelovog opusa kako smatraju da je ovo sasvim solidan rad, i na neki način se to može i tako gledati - ako pođemo od premise da je ovo ipak gornji deo ponude ovog reditelja.

Ali, u suštini ipak nije, iako ima bolje glumce nego inače i mogućnost globalnog plasmana.

No, ko zapravo zna razliku između Tjahjantove akcije i 87 North? Pa, malo ko. Tako da će i ovo na kraju biti percipirano kao nešto bolje nego što zbilja jeste.

* 1/2 / * * * *

ICK

ICK Josepha Kahna je zanimljiva horor komedija koja nije skroz po mom ukusu, ali kada se sabere njen ipak indie okvir i neki subverzivni elementi, uspeva da pretegne na stranu podrške.

Joseph Kahn je reditelj skupih muzičkih spotova i reklama i on se dokazao raznim raskošnim vizuelnim ekstravagancijama za razne klijente. Međutim, uporedo on gradi i zanimljivu karijeru u kojoj sebi daje oduška. U tom smislu on je atipičan, mada zapravo i ne toliko redak, reditelj reklama i spotova, koji koristi film ne bi li se odmorio i odmakao od klijenata.

Njegovu rep komediju o rap battle sceni BODIED prodroucirao je Eminem i moram priznati da me je uprkos određenim neravninama taj film na kraju "kupio". Isto važi i za ICK.

ICK je po svojoj postavci jedan throwback na 80s high school horore sa ljugavim monstrumima ove ili one vrste, ali je specifičnost u tome što istovremeno reafirmiše i subvertira formu.

ICK se dešava u sadašnjosti u kojoj se odavno, već decenijama od kraja devedesetih razvija korov za koji su ljudi svesni da je vanzemaljskog porekla. Korov je enigmatičan, raste, ometa život i devastira strukture ali isto tako obično je aktivan noću i svi ga vide kao benevolentnu smetnju. Dakle, ovde imamo alien invasion priču kroz biljke koja se odvija sa punom svešću čovečanstva i kroz potcenjivanje snage susreta sa nepoznatim. To je zanimljivo rešenje, međutim, u samom filmu pomalo stvara i šum.

Glavni junak je slavni QB svoje srednje škole koji je zaljubljen u glavnu navijačicu dvehiljaditih ali u međuvremenu se povređuje, ostaje nastavnik u svom malom gradu a ona odlazi za drugoga i postaje bogata domaćica. Danas on predaje njenoj kćeri za koju počinje da sumnja da je njegova kćerka.

Istovremeno, u tom trenutku Ick, kako se zove vanezemaljska biljka kreće da napada ljude, da ih obuzima i zombifikuje i počinje rat svetova.

Brandon Routh je vrlo brzo posle Supermana kod Edgara Wrighta pokazao da je svestan da mu pre svega preostaje da se zeza u filmovima koji slede i u filmu ICK napravio je jaku solidnu rolu kao prestareli hunk, nekadašnji prom king, sada doživljen kao loser, kao neverwas kome se smešio NFL a sad sa ortozom šepa po školi kao nastavnik. Routh je izuzetan u ovoj ulozi i spreman je da dekonstruiše svoju personu koja je nekada valjala Warneru za Supermana, a danas je gorivo potpuno druge vrste.

Mena Suvari, kao takođe nekadašnja teen zvezda koja je pala igra njegovu bivšu dragu, u oba doba i dosta je solidna.

Pored samog duhovitog pristupa koji je energičan, preko svake mere, i uvodi nas u hiperkinetičnost koja obećava ali ne može da se baš održi s ovim budžetom, Kahn pravi i te već opisane sitne intervencije u domenu definisanja monstruma i pretnje.

Međutim, ono što je najzanimljivije jeste balans sa kojim Kahn komentariše culture war. Izuzetno uspešno zeza i Wokere i Flyover States zatucane konspirologe, i u tom pogledu ICK deluje pre svega autonomno. Ovo nije neki a priori desničarski usmeren film koji se sprda sa Wokerima ali se bogami zaista ozbiljno zeza sa njima. Kao što nije ni angažovani levi film koji osuđuje digitalni primitivizam i sujeverje kojim se služi alt.right. U tom pogledu, Kahnov film je zaista atipičan i veoma hrabar.

Ceo film je uronjen u power pop/ komercijalni punk/ alterna hitove devedesetih i ranih dvehiljaditih i to ima smisla jer je to ipak vreme u kom je život za našeg junaka stao a njegovim đacima pa i potencijalnoj kćeri to je već neka retro epoha.

Kahnova hiperkinetičnost, pokreti kamere, ekstremni rakursi, radikalni rezovi i sl. su veoma vešto korišćeni ali budžet filma ne može da osamdeset i kusur minuta drži taj tonus. No, film ukupno uzev ima uzbudljivu vizuelnu izvedbu i uprkos nemogućnosti da bude skroz konzistentna zaslužuje pohvale za sve što je izgurao.

ICK je film koji daje postmoderan, dodatno ironičan spin na već ironične radove na ovu temu koje su pravili Dekker, Gunn ili Rodriguez. Film je dobro prihvaćen u festivalskom žanrovskom circuitu, ali ne znam dokle je dobacio na terenu, tamo gde se ovi filmovi pre svega odmeravaju a to jeste neka vrsta mejsntrima.

* * * / * * * *

HEADS OF STATE

HEADS OF STATE Ilje Najšulera sam gledao onomad kad je izašao i evo sve do sada sam se premišljao šta da napišem o njemu.

Ilja Najšuler je reditelj od kog sam imao velika očekivanja, međutim, sa ovim filmom on ih delom izneverava a delom ih i ispunjava.

Isto važi i za sam film. Naime, on je u izvesnom smislu dobar ali je isto tako u izvesnom smislu i užasan. I moglo bi se reći da je dobar u segmentima u kojima je to za ovakav film važno i da je užasan u onim segmentima koji su manje bitni u ovakvoj celini.

Međutim, ukupno uzev ta ambivalencija daje jednu kompleksnu sliku koju opet možda i ne vredi slikati, pošto nije ovo ni tip filma ni domet vredan takve pažnje.

Naime, HEADS OF STATE je buddy film o američkom predsedniku i britanskom premijeru koji moraju da se daju u bekstvo kada krene da ih ganja internacionalna grupa antizapadnih zaverenika koji žele da proizvedu krizu koja će rasturiti NATO.

Ovaj zaplet je generic ali u sebi nosi jedan ogroman problem. Prvo, ovde je britanski premijer britanski penzionisani oficir kog igra Idris Elba a američki predsednik je bivši akcioni glumac koji je postao političar. Sad, mi tu možemo da gledamo koje su moguće aluzije. Reagan i Arnie su nekakav kombinovani uzor za američkog predsednika ali njegov folksy nastup pored Reagana kanališe malo i Trumpa, dakle autori žele da pokažu kako eto nešto kao misle o politici i političarima. Nota bene, sam lik nema nikakve radikalne ideje kao Trump.

Međutim, njegov buddy je britanski premijer koji ni po čemu ne može da mu bude takmac, ni ideološki, ni po moći, ni po odnosu, pa što je najbizarnije na kraju ni po sofistkikaciji jer ga Elba igra kao neku vojničinu.

Scenario pokušava da suprotstavi junake po nivou sofistikacije, u smislu da je američki predsednik dobrodušni glupander i selebriti a britanski je vojnik koji je ušao u politiku, međutim Elba i Cena tu razliku ne uspevaju suštinski da prodube.

Tako da na kraju imamo dva junaka koji u svoj bromance ne kreću iz bilo kakvog nesporazuma, ni ličnog ni geopolitičkog.

Jasno je da bi ova premisa jedino imala smisla kao priča o američkom i ruskom (ili kineskom) predsedniku, i da bi u vreme Hladnog rata tako i bila urađena. Ako se već ide na belo-crnu kombinaciju onda bi Elba mogao da pravi kontrast kao neki političar iz neke Wakande koja nije takmac SADu ali je baš kontrast u tome što je mala i siromašna zemlja.

Ili da budu dva skroz različita tipa, američki glumac akcioni heroj i blazirani britanski snob koji nikada ništa teže od kašike nije digao.

Međutim, obrni okreni, jasno je da su ovo morali biti neki Trump/Arnie i Putin, i da je veliki previd što to nije tako.

Otud ta osnovna premisa ne funkcioniše, a ona je s jedne strane manje bitna jer došli smo zbog akcije ali opet i jeste bitna jer od vremena Bonda mi imamo taj format prevazilaženje hladnoratovske razlike kroz matchup junaka s obe strane zarad dobrobiti celog sveta.

Dakle, HEADS OF STATE je prosto kukavički u premisi, i samog sebe osuđuje na irelevantnost. Prosto, RED HEAT bi bio dobar film i da Arnie u njemu nije Sovjet, ali bi bio reda veličina BRANNIGANa po značaju, dakle poluzaboravljen film, a ovako je ipak i klasik te epohe i pogleda na film i svet.

U prvoj polovini filma nema naročito puno akcije, i uprkos tome što znamo da se film ne snima po redu, zanimljivo je kako je pri početku pomalo čak i nesiguran u akcionim prizorima što Ilji Najšuleru nije svojstveno. U drugoj polovini filma, međutim, dolazimo na onaj nivo koji se od njega očekuje, dakle ima akcije sa jakim gejmerskim uticajem i dozom crnog humora, i ona je uglavnom izvedena dosta solidno, sa dosta prvoloptaškom ali u suštini korektnom upotrebom pop hitova radi stvaranja ironije i kontrapunkta.

Ilja Najšuler je ovde došao na teritoriju u kojoj Rusi imaju tradiciju. Konchalovsky je potpisan kao jedini reditelj buddy filma TANGO AND CASH koji je svoju buddy dimenziju i celu tu estetiku doveo do paroksizma. Konchalovsky je kao što znamo, ovu produkciju Joela Silvera samo delimično režirao, ubrzo su ga zamenila druga dvojica reditelja, ali on je tu ostao upisan. Tako da Najšuler dolazi na teren gde su Rusi ostavili dubok trag, što je bezmalo nemoguće jer oni nemaju toliki značaj u istoriji holivudskog filma te vrste.

Pitao sam Najšulera i kaže da mu Konchalovsky nije čestitao na dobro urađenom poslu. Pomalo je bio iznenađen pitanjem jer je njemu kao disidentu još od vremena pre napada na Ukrajinu, iz doba serije KARAMORA, verovatno Konchalovsky kao neko s druge planete. Međutim, kako sada stvari stoje, možda je HEADS OF STATE akademski gledano čak i skladnije delo od TANGO AND CASH, ali nažalost neće ni približno imati istorijski značaj ili cult following kao on.

Sada Najšuler sprema nastavak ROAD HOUSEa i ponovo paradoksalno dolazi na teren MMA priča gde je opet pa rusko-jermenski reditelj Nick Sarkisov ostavio dubok trag sa filmom EMBATTLED, i nisam siguran da ga lako može dostići, naročito jer scenario ne rade Mondry i Bagarozzi već Will Beall.

Elem, Ilja Najšuler je svakako iz Druge Rusije, uostalom školovan je na Zapadu i govori engleski kao da mu je maternji jezik, tako da je on i napolju, koliko-toliko, svoj na svome. Međutim, i dalje je njegov calling card HARDCORE HENRY koji ničim kasnije nije uspeo da dosegne po radikalnosti pa ni po izvedbi. I NOBODY a naročito HEADS OF STATE imaju njegov pečat ali to su nesumnjivo filmovi koji su jako nogo zavisili od raznih stunt coordintora i second unit reditelja, i svaki od njih manje ili više, uz sve njegove lične pečate, liči na nešto drugo i ne mora biti "njegov film". Njegov ipak jedini potpuno autorski film ostaje HARDCORE HENRY koji je internacionalan ali ima baš izrazitu rusku komponentu.

Uostalom, Najšuler je sve do odlaska iz Rusije bio i vrlo aktivan kao producent tamo, i imao je itekako šta da napusti.

U tom smislu, dosta je besmisleno za njega kao Rusa da snimi film koji je u toj meri tone deaf prema geopolitici. Za HEADS OF STATE se ne može reći da sad nužno promoviše neku agendu, niti je to u ovom filmu bitno, ali da, zaplet se vezuje za pokušaj rasturanja NATO pakta i to sad sve ima veze sa ruso-ukrajinskim ratom. Nezavisno od toga što je Najšuler protiv Putina i što možda intimno čak i jeste na liniji koju ovaj film tobože ima, neprimereno je da on kao autor iz takvog regiona na neki način nekritički perpetuira tupave stereotpe gde je jedna egzistencijalna problematika data kao beznačajni backdrop nekom akcionom cirkusu.

Možda je Najšuler pokušao time da se dokaže da je u stvari u potpunosti američki reditelj, da zapravo ni ne razmišlja o tome šta je njegov rad u nekom idejnom pogledu, i da je potpuno globalan, da ga ne zanima ni vlastiti background. Međutim, Najšuler ipak nije i nikada neće biti američki reditelj. Jednim delom jer ni američki reditelj ne bi pokazao takvu nezainteresovanost za tu dimenziju filma.

Otud, dugo mi je trebalo da artikulišem misli oko ovog filma jer mi je stvarao jednu pošteno rečeno nezasluženu averziju jer nije toliko loš u bitnim elementima za svoj žanr.

Film je inače jednim delom sniman u Srbiji, premda se u njoj zanemarljivo malo ili uopšte ne dešava.

* * / * * * *